Laganje, kao neistinito prikazivanje stvarnosti može se podeliti u tri vrste: nedužno laganje, mitomanstvo i prestupničko laganje (Freud, A., 1966).

Mlađe dete, koje zbog nedovoljne razvijenosti saznajnih procesa i nedovoljnog razlikovanja stvarnog od nestvarnog, po pravilu netačno prikazuje stvarnost. Njegov doživljaj događaja ili njegova zamišljena priča deluju mu kao istinite i ono ih saopštava naivno i dobronamerno kao nedužnu laž.

Na starijem uzrastu, sa razvojem ličnosti, dete počinje da razlikuje stvarno od nestvarnog i uskoro njegova istina postaje realnija i opštija. Cilj laganja na ovom uzrastu jeste da se nepoželjna iskustva i doživljaji nadoknade izmišljenim i za njega uvek poželjnim sadržajima. Tako su ovi, mitomanski sadržaji, u službi borbe protiv ličnog razočarenja i osujećenja. Ovde laž nema funkciju pribavljanja određene koristi i nije uperena protiv drugoga.

Ako se laže s predumišljajem i sa ciljem da se pribavi manja ili veća materijalna ili moralna korist ili izbegnu nepoželjne posledice i kazne za svoja dela, reč je o prestupničkom laganju. Upravo ovaj tip laganja predstavlja jedan od indikatora poremećaja u ponašanju, koji se razmatraju kao predvorje u razvoju psihopatskog sklopa ličnosti.

Na ovom mestu važno je napraviti distinkciju između prestupničkog laganja koje je sastavno obeležje poremećaja u ponašanju, sa jedne strane, i patološkog laganja, sa druge.

Patološko laganje ili pseudologia fantastica se kao fenomen razmatra u Engleskoj literaturi poslednjih 50 godina. Pregledom 72 relevantne studije slučaja, koje su prikupljene od strane 26 istraživača, počevši od prvih opisa ovog fenomena iz 1891. godine, uočava se da se patološko laganje razlikuje od drugih tipova laganja.

Nalazi pomenutih studija sugerišu nekoliko diferencijalnih karakteristika patološkog laganja:
1) priče nisu u celosti neistinite i često su bazirane na matrici istinitih događaja
2) priče su postojane, odnosno osoba ih uporno ponavlja kao da su istinite
3) priče nisu ispričane radi ličnog profita per se i imaju kvalitet samo-veličanja
4) priče se razlikuju od deluzija (obmana) po tome što u trenutku kada je osoba konfrontirana sa činjenicama ona može prepoznati neistinitost sopstvenih tvrdnji (izostaje derealizacija, tj. distorzija realnosti koja je deo kliničke slike psihotičnih osoba)

Sve nabrojane karakteristike patološkog laganja mogu se pripisati i laganju koje srećemo kao obrazac u poremećajima ponašanja, izuzev treće navedene odrednice koja se mora uzeti sa rezervom. Naime, za razliku od kliničke populacije kod koje laganje uglavnom ima kvalitet prisilne radnje, u kontekstu poremećaja ponašanja, pa posledično i psihopatije, laganje pored toga što psihopati obezbeđuje dokaz da su sposobniji od drugih (tj. ima intrinzičku vrednost) češće ima za cilj sticanje profita, odnosno lične koristi (bilo materijalne ili psihološke – materijalna korist, seksualni motivi, status i sl.). To je ujedno i jedna od glavnih osa razlikovanja. Patološko laganje u psihijatrijskom smislu, se češće vezuje za osobu, a ne za situaciju, nema eksterne, odnosno posledične koristi i uglavnom je nesvrhovito, dok laganje kao vid poremećaja u ponašanju u podlozi ima sticanje određene koristi za osobu koja laže.

Prestupničko laganje pominje se kao indikator poremećaja u ponašanju, odnosno rane psihopatije, od strane raznih autora. Tako npr. Cleckey (1941) u svojoj listi od 16 indikatora psihopatije navodi neiskrenost, odnosno sklonost stalnom laganju.

I u DSM-IV (1994) se precizira da je laganje kao jedan od indikatora antisocijalnog poremećaja ličnosti takvog karaktera da se definiše kao neiskrenost, tj. varanje radi ostvarivanja profita. U kriterijumu br. 3 se navodi da ovakve osobe ponovljeno lažu, iskorišćavaju, varaju i zloćudno postupaju sa drugima, posebno sa strancima.
Hare u svom PCL-R modelu za procenu psihopatije navodi sklonost laganju kao jedan od indikatora i definiše ga na sledeći način:
„laganje može biti umereno ili preterano; u umerenoj formi oni će biti lukavi, prepredeni, prevejani, tajanstveni i bistri; u eksteremnoj formi, oni će biti varalice, lažovi, podmukli, beskrupulozni, manipulativni i nepošteni“.
Laganje je obrazac koji se sreće i u normalnoj populaciji, te je neophodno napraviti razgraničenje između laži kao povremenog sredstva u komunikaciji normalnih ljudi sa jedne strane, i laganja kao obrasca koji je poprimio patološke odrednice, i može se sagledati kao jedan od indikatora poremećaja u ponašanju, sa druge strane.

• Kriterijumi za prepoznavanje prestupničkog laganja:

1) UZRAST: laganje se definiše kao poremećaj u ponašanju ukoliko je počelo na ranom uzrastu (pre 13. godine);
2) STEPEN SVESNOSTI: ukoliko je osoba svesna da daje lažne izjave;
3) PERZISTENTNOST: ako osoba perzistentno laže i konstantno ponavlja svoje leži kao da su one istinite;
4) UČESTALOST: ukoliko osoba veoma često laže čak i kada za to nema povoda;
5) INTENZITET: ukoliko je laganje velikog intenziteta, tj. ukoliko laži uzrokuju izrazito negativne posledice po druge (tj. nisu bezazlene) i ukoliko su u pitanju „krupne“ laži;
6) OBIM: ukoliko laganje obuhvata širok opseg tema i nije fokusirano samo na određene informacije;
7) SLOŽENOST: ukoliko su laži kojima se osoba koristi pretežno složene i predstavljaju brižljivo uklopljen sistem koji je u osnovi baziran na istinitom događaju, ali je preinačen u korist onoga ko laže;
8) NAMERA: ukoliko postoji unapred definisana namera (iako se i laži koje nemaju eksplicitnu nameru mogu tumačiti kao znak patološkog laganja ali blaže forme);
9) FUNKCIJA: ako je funkcija laži pribavljanje koristi, izbegavanje kazne ili obaveze, ili lično zadovoljstvo koje proističe iz osećaja superiornosti nad onima koji su obmanuti;
10) SUBJEKT OBMANE: ukoliko su subjekti obmane osobe od kojih će osoba koja laže ostvariti profit, bilo da su one poznate ili ne osobi koja laže;
11) STEPEN RAFINIRANOSTI: ukoliko su laži suptilno zamaskirane predstavljaju rafiniraniji i potencijalno opasniji indikator poremećaja u ponašanju;
12) STEPEN UBEDLJIVOSTI: ukoliko osoba laže sa lakoćom, „prirodno“ i pritom deluje veoma ubedljivo;
13) STEPEN SMIRENOSTI: ukoliko je osoba u trenutku kada je njena laž razotkrivena mirna i staložena i ne odaje utisak uznemirenosti;
14) STEPEN POSTOJANOSTI: ukoliko i po razotkrivanju laži osoba nastoji da uveri druge u istinitost svog iskaza i nastavlja da iznalazi opravdanja.