Teško je reći da ga oni izazivaju, jer je jako teško izazvati nešto što u nekome ne postoji ni u naznakama.

Trenutno najpopularnija forma fotografije je takozvani selfi – slika na kojoj osoba slika samu sebe u nekom ambijentu u kojem se nalazi. “Širom sveta ljudi fotografišu selfije i postavljaju na internet, a brendovi organizuju nagradne igre u kojima će selfi s najviše “lajkova” dobiti neke poklone. Ova pojava samo je deo manifestacije jednog mnogo šireg fenomena – opsesivne samopromocije i neprestane potrage za validacijom vlastite vrednosti, sve to uz pomoć platforme koja je sve to omogućila – interneta i društvenih mreža.

Pre pojave društvenih mreža, narcisoidni poremećaj ličnosti bio je ne tako učestala dijagnoza. Danas, učestalost takve dijagnoze dramatično raste iz godine u godinu. Ovo je posebno izraženo kod mlađeg dela stanovništva, kažu psiholozi. Paralelno s porastom narcizma, analitičari beleže smanjenje empatije i altruizma. Drugi ljudi nas interesuju samo kada želimo saznati šta misle o nama – da li su nam “lajkovali” sliku ili ostavili neki komentar. Ovaj fenomen, prevelike povezanosti i bliskosti koja izaziva u ljudima antisocijalno ponašanje, opisao je Frojd pre više od jednog veka.

Sama reč “selfie”, na engleskom jeziku zvuči slično kao “selfish” – sebičan. Zaista, živimo u kolektivnom odobravanju opšte sebičnosti, koja deluje kao efekat lavine. Umesto da se samoopsednutost osuđuje, preuzimamo takve modele ponašanja od drugih ljudi, po principu “svi prave selfije, pa zašto ne bih i ja” .

Kao novi, globalni fenomen, i reč “selfi” je ušla u fond svih jezika. Takođe, selfiji utiču na to da ljudi provode ispred kamere vlastitog telefona po mnogo minuta, sati i podvrgavaju se estetskoj hirurgiji i fotošopu, kako bi postigli savršen izgled za slikanje selfija.

“Najfrekventnija nova reč u 2013. godini bila je “selfi”. Prvi poznati selfi napravio je pionir fotografije Robert Kornelijus davne 1839. godine na dagerotipiji, a postoje i drugi primeri prvih selfija, koji su bili itekako zastupljeni u 19.veku.

Da ponovimo – selfi je autoportret snimljen kamerom mobilnog telefona. Za selfi glumac, Džejms Franko (James Franco), koji je proglašen kraljem selfija u 2013. godini, kaže: “Selfi je avatar, mini verzija nas, način da drugima nagovestimo ko smo. U vreme kada je more informacija dostupno samo na klik miša, moć privlačenja publike je prava moć. Selfi privlači pažnju, a pažnja je ključna reč. On je svojevrsna vrsta pseudoprivatnosti – slike imaju vrednost bez obzira na kvalitet, jer je to intimni snimak nekoga ko interesuje publiku-tu je dvostruka magija, selfi je istovremeno privatni portret zvezde i zvezda ga je sama slikala. U eri društvenih mreža selfi je novi način da nekog pogledaš u oči i kažeš – “hej, ovo sam ja” . Ovde možemo uočiti veliku potrebu za pažnjom, onih koji konstantno slikaju sebe, tj. prave selfije, a ta potreba za pažnjom je u korelaciji s narcizmom, jer i narcisi žele pažnju i imaju potrebu da se drugi dive njihovom savršenom izgledu i lepoti”.

“Ako je selfi, koji se realizuje i privlači pažnju u moru informacija, kompetitivan, agresivan i konstantno obuzet sobom da bi taj cilj ostvario, onda mnogo toga iz ovakve definicije selfija podseća na narcisa”. (Đurić, 2015).

Selfiji su nastali kao rezultat kopiranja poznatih, što podržavaju teoretičari Frankfurtske škole i drugi, koji su govorili o manipulaciji sistema. Taj sistem sastoji se od raseljavanja glavnih tema od javnog interesa, iz fokusa misli većine stanovništva. U tom kontekstu Vladimir Volkov ukazuje na potrebu da se “gradi vlastito mišljenje, umesto da ga kupuju spremnog”. (Volkov, 2002). To bi bilo ono što Hajdeger naziva “neautentičnost”, svi rade ono što “jedan” radi. U slučaju selfija, ovaj masovni trend ukazuje na snažnu povezanost između neautentičnosti (Lažnog Ja) i narcizma. (Green, 2005)

Zasigurno je da postoji veza između narcizma i selfija, jer one ličnosti koje nemaju dozu narcizma u sebi, neće slikati toliko selfija i “kačiti” ih na društvene mreže. “Selfiji često da mogu aktiviraju percepciju samozadovoljstva ili traženja pažnje, a takva socijalna zavisnost će podizati ili narcizam, ili nisko samopoštovanje.” (Rutledge 2014).

Stručnjaci se pitaju jesu li selfiji samo manifestacija ili jedan od uzročnih faktora narcizma. Poznato je da korelacija ne označava i uzročnost. Moglo bi biti da oba fenomena – trendovi selfija i narcizma imaju dublje korene. “Još jedno važno pitanje je svrha takvih aktivnosti – konstantnog slikanja selfija. Dakle, osim činjenice da imaju potrebu da vide druge, i da budu viđeni, da kopiraju poznate ličnosti i imitiraju njihov glamurozan izgled i način života, to je besmislena i precenjena težnja. Gde će nas narcisistička i konformistička kultura, gde ljudi paradoksalno imaju tendenciju da naglase svoju individualnost i razlike, a imitirajući druge, na kraju odvesti? Milioni različitih, koji podjednako ređaju selfije u beskrajni niz “loše beskonačnosti” (Hegel), koji podsećaju i upozoravaju nas da, ako obratimo pažnju, možemo napraviti pravu definiciju sebe – naše iskonske ličnosti – kao čiste “mem mašine” – mašine za kopiranje” (Blackmore, 2000).

Nelegitimno bi bilo tvrditi da su autori selfija nužno narcisoidni (arogantni, manipulativni, zavidni, sa iskrivljenom percepcijom sebe i drugih, s odsustvom empatije, itd). Ali, može se uočiti da je trend autoportreta u bliskoj vezi s hipermedijatizacijom poznatih i celetoidima. (Rojek, 2004). “Taj narcisoidni oblik, koji funkcioniše kao pogled na svet, vrednosna je orijentacija i čini način života, koji je u velikoj meri uslovljen i izgrađen od strane medija i potrošačkog društva i kulture” (Milivojević, Ercegovac 2014).

Da je selfi globalni potrošački fenomen i deo je masovne globalne potrošnje, potvrđuje i činjenica da postoji selfie stick – štap za slikanje selfija, a postoje i štampači za selfije, kao i mnogobrojne pesme s takvim nazivom, od domaćih izvođača, poput Milice Pavlović, do stranih, primer je – “The Chainsmokers” -a. Takođe, postoje i mnogobrojne komedije sa istoimenim nazivom, kao i aplikacije koje ulepšavaju takvu vrstu autoportreta. Postoji i ventilator koji se poput USB-a uključi u telefon i on duva kosu, kako bi selfi bio što zanosniji, takođe postoji i dron za što lepše slikanje selfija. Na jednom američkom univerzitetu drže se i predavanja o selfijima, sa psihološkog i sociološkog aspekta. Postoji i aparat koji slika životinjske – uglavnom selfije pasa i te selfije šalje vlasniku kućnog ljubimca, kako bi vlasnik u svako doba dana mogao znati šta mu kućni ljubimac radi. Da postoje i morbidni selfiji, pokazuje činjenica da je jedna majka napravila selfi sa svojim mrtvim novorođenčetom i  “okačila” tu fotografiju na Facebook.

U prilog tome da je neumereno slikanje selfija zabrinjavajući globalni fenomen, govore i činjenice da su neki ljudi poginuli pokušavajući da zabeleže savršen trenutak, da slikaju jedinstvenu sliku o kojoj će se pričati, što lako možemo povezati s narcizmom, baš zbog te želje da se o njima priča, da budu poznati, da im se drugi ljudi dive …

Kada govorimo o selfijima, ne možemo ne spomenemo i fotošop , filtere za selfije i nerealne prikaze ženskog tela, kao i potrebu da slika ispadne savršeno. Ovde je uočljiv ili narcizam korisnika društvenih mreža, na koje će “okačiti” selfije, ili osećanje inferiornosti i nezadovoljstva vlastitim izgledom, koje naličje narcizma, jer je i tu prisutna žudnja za idealizovanom slikom sebe, pa se pribegava fotošopovanju slika.

Da je selfi globalni fenomen i globalni “socijalni poremećaj”, govori i činjenica da postoji i rečnik selfija u kom su spomenuti termini poput: “velfi” – kada se slikamo tokom treninga, “belfi” – kada slikamo svoju pozadinu, itd. Najnoviji trend povezan s selfijima je i “lelfi” – kada slikamo samo svoje noge i “šufi” – kada se slikamo obuveni na krevetu.

Da selfiji prožimaju sve aspekte društva i da su pandemično prošireni na celu planetu je činjenica, ali da izazivaju narcizam nije još uvek potvrđeno i moralo bi da prođe još nekoliko godina, kako bi se došlo do relevantnih istraživanja.