Negativni aspekti sedećeg načina života, a koji deca usvajaju od svojih roditelja, i sredine u kojoj se nalaze
Roditelji nemaju dovoljno vremena ni novca ni za sebe, a kamoli za decu – da ih vode na treninge, utakmice, takmičenja, da pričaju sa njima, da vode računa o njihovoj ishrani, itd. Razumljivo je da za sport zaista treba izdvojiti jako puno novca – pogotovo što deca rastu i njima treba konstantno kupovati nove patike, trenerke, itd. Ali, ni to nije izgovor, jer recimo šetnja ili trčanje su besplatni. Ono što bi bilo dobro i za roditelje i za njihovu decu je da zajedno odu u prirodu, makar da prošetaju, itd. Sve je bolje nego sedenje za kompjuterom ili ispred televizora.
Sedeći način života ima razne posledice u zdravstvenom, mentalnom, estetskom smislu.
Samo neke od posledica jako malog kretanja su: gojaznost, deformiteti stopala, kriva kičma, nedostatak kondicije, malaksalost, loše zdravlje – prehlade će brže proći kada deca, i odrasli imaju dobar imunitet, a na imunitet utiče i trening. Takođe, deca se ne druže i ne komuniciraju međusobno, jer su svi na telefonima konstantno, te imaju smanjene verbalne sposobnosti, deca su puna stresa, anksiozna, asocijalna…
Deca imaju i poremećen sistem vrednosti, jer nemaju konkretne životne ciljeve, nipodaštavaju svoje roditelje, nemaju nikakav autoritet, ne izgrađuju sopstveno mišljenje i stavove, nepoštuju starije, nemaju empatije ni prema kome, a zahtevaju da svi imaju empatiju za njih i njihove potrebe.
Deca žele da budu prihvaćena u društvu, a društvo je uglavnom takvo da se svi drogiraju, alkoholišu, puše od malih nogu i da se osećaju kul jer čine nešto zabranjeno… Deca biraju lakši put do slave, jer su takve modele ponašanja preuzela sa malih ekrana. Ima dosta studija o ovome (u knjizi “Psihologija medija”- Dejvida Džajlsa, “Uvod u teoriju medija”- Dragana Ćalovića, “Deca i televizija”- Dafne Lemiš i mnoge druge knjige i studije). Deca su agresivna jer nemaju gde da kanališu tu destruktivnu energiju i ne zanju kako da je pretvore u konstruktivnu, pozitivnu, da učine nešto pozitivno za sebe i svoju budućnost. Deca uče oponašanjem roditelja, društva, itd, te je veoma bitno ko su im idoli!
Sportom se poboljšavaju lokomotorne sposobnosti deteta, deca uče da imaju autoritet (trener mora biti jaka ličnost i dobar pedagog koji će sa decom da priča ne samo o sportu, ko će im biti uzor i usmeravati ih na pravi način), deca će biti manje agresivna, konstantno će biti u pokretu, imaće dobru cirkulaciju, imaće bolji kardiovaskularni sistem i imunitet, biće srećnija, zadovoljnija, smanjiće stepen stresa i anksioznosti, istežaće, zatezaće i koristiće sve grupe mišića, tačnije koristiće celo telo na treningu, imaće pravilno držanje, družiće se na treningu – imaće veći krug prijatelja sa sličnim interesovanjima, upoznaće i decu iz drugih škola, između ostalog i bolje će izgledati od svojih fizički neaktivnih vršnjaka, kroz druženje i podršku će razmenjivati iskustva, boraviće na raznim mestima – razne sale za trening, razni gradovi kroz takmičenja, možda čak i putovanja po drugim državama, komuniciraće više, naučiće da će svaki trud i rad doneti neke rezultate, jer smo svakim danom bolji nego ranije, imaće pozitivniji stav prema svetu i ljudima koji ih okružuju, takođe, naučiće i da u sportu ima neuspeha, da ima i loših iskustava, povreda, itd., ali da ne treba odustati, da prepreke mogu da se prevaziđu, razviće kolektivni duh i osećaj za saradnju, bilo to kolektivni ili individualni sport, i dokazano, imaće bolju kinestetičku u inteligenciju.
Posvetite se sebi i deci, motivišite i sebe i decu da treniraju, budite im pravi uzor!
Sportski pozdrav!
