Mediji su već nedeljama zaokupljeni uvođenjem seksualnog obrazovanja kao obrazovnog paketa u predškolske i školske ustanove. Nema čiji se glas nije našao u etru – javnih ličnosti, manekena, sociologa, psihologa, profesora, itd. Uglavnom, stvar se svodi na dva tabora. Sa jedne strane su oni koji zagovaraju praćenje ovakvog „svetskog“ trenda, a sa druge oni koji ga aktivno osporavaju pod velom da je neprimeren na raznim nivoima (kulturološkom, uzrasnom, ideološkom, sadržinskom).

Moj glas će ovde pokušati da problematiku sagleda iz tri, veoma lične perspektive, a podržane praktičnim, životnim primerima. Pojasniću kako ja vidim ovo pitanje iz pozicije Ja – Dete, Ja – Roditelj i Ja -Stručnjak.

Ja – Dete

Moja mama spadala je oduvek u red onih mama koje su pošto-poto želele da ostave utisak emancipovanih, savremenih žena. Ovaj trend nije zaobišao ni njenu roditeljsku ulogu. Uvek je pratila sve novotarije na tržištu roditeljstva i nastojala da bude „In – Mama“. Tako mi je jedne Nove godine kupila sasvim neobičan poklon, primeren ovakvim standardima. Kao i svake prethodne, i ove novogodišnje noći uoči moje sedme godine, nisam uspevala da izdržim do famozne ponoći, pa sam navaljivala da poklon požuri. Otvorila sam ga s nestrpljenjem i nabojem uzbuđenja svojstvenog detetu tog uzrasta i ugledala malenu knjigu, prepunu dečjih ilustracija, sa naslovom „Kobajagi donela me roda“. O da, znala sam tad već da čitam, čak i latinicu, jer su to zahtevi modernih mama. Bacila sam pogled unutra i na prvom mestu gde se knjiga otvorila ugledala ilustraciju muškarca i žene u kadi, potpuno nagih. Sve je bilo tu, predamnom, na izvolte – njegov ud, ženine malje ispod pazuha i na ženskoj regiji. Nisam dalje listala, a oči širom otvorene od prethodnog uzbuđenja sada su se natopile suzama. Otrčala sam u drugu sobu, uhvatila se za kolena i zajecala.

Mešavinu neprijatnih osećanja koja su me spopala i sada mogu da osetim – stid, užasna sramota, gađenje, bes i tuga. Očigledno mi je tek sada da mama nije pogodila ni sadržaj, ni vreme, ni način. Bez ikakve najave, žena koja nikada ranije nije pričala sa mnom o seksu, o dolaženju beba na svet (jer ja sam njena poslednja beba, pa valjda nije morala da me priprema), sada sasvim netaktično pokušava da me pripremi za svet odraslih. Od prošlogodišnjeg plavog pamučnog mede, sa kojim sam i tada još uvek spavala, prešli smo na seksualno obrazovanje, sa skarednim sličicama koje tobož trebaju da deluju simpatično deci mog uzrasta, i sve to uvijeno u šljašteći roze ukrasni papir. Ubedljivo najgori poklon ikada! Da li ovako uvodimo decu u svet odraslih? Da ne spominjem činjenicu kako sam mnogo godina kasnije mislila da umirem kada sam dobila prvu menstruaciju…

Zbog neraspoloživosti fotografija iz moje knjige na internetu, evo čisto utiska radi ilustracije iz knjige “Kobajagi nije ti ništa”, koju je te iste Nove godine dobila moja starija sestra (10 godina); naravno od mame…

Ja -Roditelj

Danas sam roditelj trogodišnje devojčice, pa smatram da imam pokriće da govorim i iz ove perspektive. Ono što intuitivno zapažam, ne oslanjajući se na svoju struku, je da deca umeju da razlikuju prijatno od neprijatnog. Od prvih dana, od samog rođenja, ona negoduju kada im je nešto neprijatno (kada su gladna, kada im se spava, kada nisu presvučena) i isto tako umilno spavaju, razgledaju ili se smeše kada se osećaju prijatno. Njima ne treba nikakvo obučavanje za razlikovanje ova dva stanja; možda ne znaju da objasne uzrok, ali savršeno dobro znaju da ocene da li im nešto godi ili ne.

Moja devojčica zna da odmakne glavu ako joj ne prija kad je češkam, obriše obraz rukavom kada je neko suviše jako poljubi, prekrsti ruke kada joj nije do zagrljaja. I iz iskustva znam da to čine i ostala deca.

Dakle, deca prepoznaju svoje emocije, možda ne do u tančina i ne prave suptilne razlike među njima, ali zasigurno znaju da li im se nešto dopada ili ne. Ono što jeste problem, to je što najčešće ne znaju da iskomuniciraju svoje emocije, da kažu kako se osećaju i često ne znaju kako da ih ispolje.

Nekada ih ispoljavaju na veoma sirov, preintenzivan, neadekvatan način (u vidu poznatih temper tantruma), a nekada ih guše zbog direktnih ili pak implicitnih roditeljskih zabrana. Klasičan primer direktne zabrane bio bi „Nemoj da plačeš, ništa nije bilo, proćiće!“ To je čest uzvik roditelja usmeren detetu koje je palo u parku. Ovim se poručuje da tuga ili bol moraju da se sakriju, da nisu adekvatne, da je plakanje znak slabosti, pa sa takvom porukom dete nastavlja da korača u svet uz nastojanje da se distancira od ovakvih „nepoželjnih“ emocija. Tipičan primer implicitne zabrane bio bi „Pa pusti tetku da te poljubi, što si takav/a“, gde se detetu šalje poruka da prihvati i istrpi neko ponašanje iako mu se ne dopada, jer u suprotnom nije kulturno i dobro dete. Zamislite samo konsekvence ovakve zabrane po život odraslog čoveka.

Ako pažljivo osmotrimo izneto, vidimo da to nije institucionalni problem, i da time ne treba da se bave isključivo vaspitno-obrazovne ustanove. Problem je mnogo širih razmera, problem je društveni! Ako zamaglimo ovakav problem, onda u fokus pada seksualno obrazovanje, a ulogu u njegovom obučavanju preuzimaju vrtići i škole. Tako dolazimo do one čuvene da od šume ne vidimo drvo.

Po meni bi bilo ispravnije baviti se emocionalnim razvojem naše dece i to na globalnom nivou, ne isključivo uz pomoć obrazovnih ustanova, već kao društvo u celini, sa roditeljima kao glavnim predstavnicima na čelu. Potrebno je osvestiti činjenicu da je svaka emocija prirodna (iako nekad i neprijatna), kao i da svaku treba izraziti. Akcenat bi trebalo da bude na prepoznavanju emocija i njihovoj adekvatnoj ekspresiji, nasuprot gušenju i suzbijanju emocija koje kasnije rezultuje sirovim, nataloženim i neprimerenim ispoljavanjem (agresivnim ili čak autodestruktivnim).

Deci nije potrebno seksualno obrazovanje kao još jedna vrsta edukacije u nizu, bremenita informacijama i teoretisanjem, već emocionalno obrazovanje, koje bi kao aktere ovog procesa uključilo i roditelje.

Ponavljam, ne radi se o tome da deca ne umeju da prepoznaju nasilje, seksualno zlostavljanje ili bilo koju vrstu maltretmana, već su izgubili sposobnost da se povere i  objasne da su uplašena, tužna ili besna. Poljuljano je nešto mnogi bazičnije, a to je osnovni osećaj sigurnosti i poverenja u Odgovornog, Razumevajućeg i Dostupnog Odraslog.

U ovom civilizacijskom trenutku, opterećeni zahtevima koji se pred njih postavljaju (prekovremeni rad, konstantna briga oko materijalne sigurnosti, pritisci usled rokova, itd.) roditelji su postali emocionalno nedostupni za svoju decu. Dolaze kući sa porukom kako su umorni, kako su se naradili, kako je baš bio naporan dan, kako im samo treba malo mira i sna, i time iako ne želeći, detetu automatski šalju poruku blokade. Deca upadaju u mehanizam „poštede roditelja“, koga neće dodatno da uznemiravaju svojim problemima. I eto korena koji rađa distancu i nepoverenje, jer se roditelj doživljava kao nedostupan.

Dok ovo pišem u glavi mi naviru sećanja na jednu moju klijentkinju (16 godina) koja mi je ispričala svoju potresnu priču, a koja dobro oslikava opisano. Imala je svega 4 godine, kada je mamu u prodavnici pitala da li imaju novca da kupe flomastere. Mama ju je tada čvrsto zagrlila i plakala, uz reči: „Koliko si ti dobra devojčica, ti nikad ništa ne tražiš, uvek si mirna i nikad ne praviš probleme“. Iako na prvu loptu ova izjava deluje prilično benigno, devojčica je izvukla pouku kako je način da ostane dobra, taj da se nikada više ne žali i ne opterećuje mamu. Tako je danas, nakon godina samostalnog proživljavanja svih svojih patnji, na psihoterapiji zbog teške depresije i samopovređivanja.

Drugi scenario je onaj u kome deca šalju signale da se nešto ozbiljno dešava, ali nema ko da ih prepozna i uoči. Obično isprva reaguju povlačenjem i to je ono što se slabo registruje i uglavnom pripisuje detetovom „mirnom karakteru“. Međutim, moramo biti senzitivni kao roditelji i na te sitne, potpražne signale koji ukazuju da se uobičajeni psihološki svet deteta iz nekog razloga promenio. Roditelji primete tek kada se dete potpuno distancira, saseče komunikaciju ili svoju frustraciju počne da manifestuje u agresivnoj formi. To me podseća na drugi primer, takođe iz moje prakse, gde je veoma zaposlena mama dovela sina (17 godina) na terapiju, tek kada je počeo da lomi sve po kući, iako je već tri godine unazad pokazivao znake očite povučenosti i anksioznosti.

Ja – Stručnjak

Ova pozicija omogućiće mi da dodatno, primerima iz prakse, potkrepim ideju kako deca osećaju razliku između dobrog i lošeg, ali ne znaju šta sa tim da urade.

Primer br. 1 – Ovaj primer služi da naglasi važnost poverenja u odraslog, ne nužno roditelja, već i nastavnika, ako je roditelj iz nekog razloga nedostupan. Njime bih želela da istaknem činjenicu kako je dete shvatilo da je zlostavljano, ali zbog propusta da iskaže svoje emocije, da ih verbalno obradi i da ukaže nekome poverenje, situacija nije sanirana dugi niz godina, a posledice su nažalost kobne. Reč je o devojci (22 godine) koja je od sedme do 15-te godine bila žrtva seksualnog zlostavljanja od strane trenera. Po njenim izjavama se jasno vidi da je devojčica od samog starta bila svesna da su radnje koje se dešavaju pogrešne, ali je isprva bila zastrašena ucenama od strane zlostavljača. Kasnije, nije našla prostora da se nekome poveri jer su se roditelji razvodili, a nakon toga, kada je ostala sa mamom, nije želela da joj ovo kaže jer ju je mama odbijala izjavama kako je sada vreme da se konačno bavi svojim životom, jer je ona već velika. Nekomuniciranje, ćutanje i trpljenje, a kasnije preplavljenost stidom i krivicom, odveli su je u par navrata u pokušaj suicida. Ovim se potvrđuje da decu nije najvažnije učiti nazivima polnih organa, razumevanju „igara milovanja“, vrstama dodirivanja i pravima nad svojim telom. Ona znaju šta je pogrešno, ali ne znaju šta sa tim da rade. Štaviše, u stanju su takođe da procene „sumnjiv“ roditeljski telesni kontakt, ali im zbog unutrašnjih zabrana, stida i straha ne pada napamet da tako nešto prijave.

Primer br. 2 – Ovim primerom želim da pokažem kako su deca u stanju da registruju gotovo svaku vrstu maltretmana, a ne samo seksualnu i to skoro nepogrešivo rade. Reč je o mladiću (26 godina) koji je tokom čitave osnovne škole bio žrtva bulinga. Kada se poverio majci dočekao ga je odgovor: „Ljudi se dele na dve kategorije, oni koji nauče da plivaju i oni koji tonu, moraš naučiti da se brineš za sebe,ne mogu ti ja stalno rešavati probleme“. I ovde na delu vidimo koren problema, a to je gubljenje kontakta, udaljavanje na relaciji roditelj-dete, nerazumevanje i odsustvo slušanja onoga šta nam dete govori. Zato mislim da emocionalni razvoj treba da bude oblast namenjena svim članovima društva, ako želimo korenite promene.

Primer br.3 – Velika pompa oko uvođenja seksualnog obrazovanja digla se upravo zbog uverenja da iza ovakve „malverzacije“ stoji gej lobi, te da je ovo zaobilazni pokušaj da se homoseksualnost uvede na mala vrata. Ovim primerom želim da osporim i ovakvu tvrdnju, jer dete koje je gej će nepogrešivo proceniti ovu svoju sklonost i u odsustvu bilo kakve obuke, isto kao što će i heteroseksualno dete ostati hetero makoliko ga suprotno obučavali i nudili mu obilje seksualnih varijacija. Suština nije u šta će neko izrasti, već opet u našoj otvorenosti da nam se poveri, spremnosti da razumemo i nastojanju da detetu olakšamo proces komuniciranja vlastitih potreba. Moj klijent (23 godine) spoznao je da ga zanimaju osobe istog pola već vrlo rano, u predškolskom uzrastu. Godinama nije našao način da ovo ispostavi svojim roditeljima, te se njegovo odrastanje svelo na konstantno balansiranje između dva zla – ili će da nastavi da krije, a onda je kriv jer nije potpuno iskren prema roditeljima, ili će im reći, ali onda rizikuje da ga potpuno odbace. Dana kada je rešio da otkrije svoju tajnu, njegovo proročanstvo se delom obistinilo, jer otac više nije hteo da čuje za njega. Mada, i bez ovog fatalnog ishoda, njegov unutrašnji konflikt u trajanju od par godina uzeo je danak tako što je postao visoko depresivna osoba.

EPILOG

Škola se kao vaspitno-obrazovna ustanova do sada bavila isključivo razvojem intelekta, bildovanjem akademskog postignuća i disciplinovanjem mladog bića da bude pokorno i poslušno. Ako u budućnosti želimo da imamo kompletnog i zadovoljnog čoveka nužno je pomeriti fokus. Umesto seksualnog obrazovanja i teorije, važnije je posvetiti pažnju emocionalnom razvoju, odnosno emocionalnom obrazovanju i njegovoj praktičnoj primeni.

Kada početi sa emocionalnim obrazovanjem?

Što pre, još u vrtiću! Opet kroz majčinsko iskustvo, zapažam kako u vrtićima postoji trend da se prati razvoj verbalnih, manuelnih i motoričkih sposobnosti. Na kraju svake godine dobijamo detetov portfolio u kome se nalazi tabela sa krstićima koji označavaju kada je dete uspelo da ovlada svakom konkretnom veštinom. Poseban odeljak rezervisan je za utisak o detetovoj adaptaciji na vrtićku sredinu, gde se kao jedan od glavnih parametara adaptacije uzima prisustvo/odsustvo plakanja. Dakle, već ovde postoji prećutni imperativ da je ispoljavanje tuge nepoželjno, pa je intervencija usmerena na njeno sankcionisanje, a ne na razumevanje detetovog unutrašnjeg sveta.

Ako se mi ne trudimo da razumemo decu, ako im ne omogućimo da adekvatno ispoljavaju sve svoje emocije (prijatne, kao i neprijatne), kakvu im osnovu dajemo za budući razvoj, da li će biti u stanju da sami sebe razumeju?!

Mala digresija

Nastavimo li da jurimo za pomodnim trendovima kao pokondirene tikve, nerazumevajući kontekst u kome su nastali, proćićemo kao sa inkluzivnim obrazovanjem. Ono je ugledalo svetlost dana u daleko imućnijim zemljama, gde koncept zone narednog razvitka može da se ispoštuje. Takve zemlje imaju dovoljno sredstava da svakom učeniku sa posebnim potrebama omoguće personalnog asistenta, koji će pospešiti kako detetov proces adaptacije, tako i snalaženje u intelektualnim zahtevima nove sredine. Kod nas je ovaj koncept rupio kao kometa, prenet je bez ostatka, u originalu, bez vođenja računa o materijalnim i drugim ograničenjima. Zato smo umesto zadovoljnog, uklopljenog deteta, sa većom šansom za razvoj svojih potencijala, dobili sa jedne strane stigmatizovano i odbijeno dete, a sa druge nepodržavajuću i podrugljivu sredinu (ovo opet ne pričam napamet, već na osnovu razmene sa kolegama koji rade u osnovnim školama!).

Bojim se još jednog pesimističnog scenarija u nizu, ako se seksualno obrazovanje, uz odsustvo svake refleksije i kritičnosti, uvede u naš obrazovni sistem. Moramo uzeti u obzir specifičnosti našeg podneblja, naše sklonosti i naše mogućnosti.