Kako oprostiti drugima i kako oprostiti samom sebi?

Kako oprostiti drugima i kako oprostiti samom sebi?
Zašto je važno da opraštamo?

Opraštanje se ne preduzima sa ciljem da olakšamo drugoj osobi, niti da umanjimo vrednost njenog lošeg postupka, niti da popravimo naš odnos sa tom osobom. Opraštanje je, kao psihološki koncept, sposobnost kojom se prvenstveno zalažemo za sopstveno zdravlje i blagostanje. S obzirom da istraživanja pokazuju kako je prolongirana ljutnja toksična po naše psihofizičko funkcionisanje, i kako niko ne želi da bude okružen ljudima koji su hronično besni, ogorčeni, kivni i zlopamtila, onda možemo zaključiti da je opraštanje akt koji je u našem najvećem interesu. Na psihološkom planu, veća sposobnost opraštanja povezana je sa boljim zdravstvenim navikama, kao i sa manjim nivoom ispoljavanja depresije, anksioznosti i besa. Na fiziološkom planu, pokazano je da ljudi koji imaju izraženiju sposobnost opraštanja poseduju niži nivo leukocita u krvi, što govori o većoj otpornosti njihovog organizma na bolesti. Na osnovu ovih nalaza možemo zaključiti da je opraštanje u tesnoj vezi sa našom aktivnom brigom o sebi.

Da li je to nešto što se uči ili je deo ljudske prirode?

Evolucione teorije kažu da nas je priroda kao vrstu snabdela sa oba – sposobnošću da opraštamo i sposobnošću za osvetom i borbom. Međutim, stiče se utisak da kada smo ugroženi daleko češće reagujemo napadom, nego prihvatanjem. Napad, odnosno osveta, proističe iz naše bazične potrebe za opstankom, dok se opraštanje vezuje za našu bazičnu potrebu za socijalizacijom. Moguće je da je potreba za opstankom intenzivnija i primarnija od potrebe da se potvrdimo kao socijalna bića, pa otud ova disproporcija. U svakom slučaju, prema ovoj teoriji, svako od nas ima urođen kapacitet za praštanje. Psiholozi odlaze dalje i pokušavaju da otkriju zašto postoje razlike u individualnoj sklonosti ljudi da praštaju. Ovo je najdetaljnije razmotreno u studiji Tajvana i Vonga (2008) koji su pokušali da izmere ove razlike uz pomoć testa „Velikih pet“. Njihova studija pokazuje da su ljudi koji imaju izraženije crte emocionalne stabilnosti i saradljivosti ujedno i skloniji praštanju. Sa druge strane, ljudi koji imaju nizak nivo emocionalne stabilnosti skloni su ljutnji, uznemirenosti, osećaju povređenosti i krivice, a oni sa nižim nivoom saradljivosti pokazuju skeptičnost i takmičarski su nastrojeni. Sve ovo ne znači da ako bazično ne posedujemo ove crte ličnosti nemamo šansu da povećamo sposobnost praštanja, jer je ona uprkos svemu proces koji se da učiti i razvijati.

Kažu da je za oproštaj potrebno da prihvatimo da nešto mora da umre, da pristanemo da ćemo se nečeg odreći i da će boleti, jer je samo to kompletan proces. Slažete li se sa tim?

Opraštanje je svesna i namerna odluka da se otpuste osećanja ozlojeđenosti i besa koje je proizvela osoba koja nam je učinila nešto nažao. To nikako ne znači da je to što se desilo u redu, niti da treba saosećati sa osobom koja nas je povredila. Kompletan proces opraštanja podrazumeva da smo izbabrali da prihvatimo ono što se desilo onako kako se desilo, a ne kako je moglo ili trebalo da se desi. Ljudi imaju problem da prihvate odigrani scenario, upravo zato što je suviše bolan, i zato se dugo vremena mogu mučiti idejom popravljanja i razmatranjem kako je moglo biti drugačije. Dokle god mislimo da su stvari mogle biti drugačije ili da osoba koja nas je povredila zaslužuje kaznu, nismo na pragu praštanja, jer praštanje uvek implicira prihvatanje. Međutim, treba imati na umu da postoje slučajevi kada je praštanje kontaproduktivno. Jedan takav izuzetak je na primer seksualno zlostavljanje, jer se žrtva često može osetiti osnaženom upravo kada joj damo dozvolu da ne oprosti. Umesto da je forsiramo na praštanje, jer to vodi razvoju negativnih emocija prema sebi (“ja sam loša osoba jer to osećam prema počiniocu”, “ja sam kriv/a jer ne mogu da oprostim”), pametnije je dozvoliti osobi da se oseća ljuto, besno i povređeno. Kada prihvati da su ova osećanja u redu, osoba će ih otpustiti i loše emocije će vremenom splasnuti.

Kako možemo sebi da olakšamo taj proces, da manje boli?

Opraštanje nije kategorija “sve ili ništa”, ili smo oprostili ili nismo. Naprotiv, ona je proces koji ima svoje nivoe. Na skali opraštanja od nula do 10, možda nikada nećemo moći da dođemo do potpunog opraštanja, ali je naš razvojni zadatak da nastojimo da se približimo i pomeramo sa 6 na 7 i tako redom. U svrhe opraštanja psiholozi često koriste tehniku Pisanja pisama, a njena uloga je da pomogne žrtvi da se postepeno oslobodi negativnih osećanja i dovede sebe u stanje psihološkog mira. Napisana pisma ne treba poslati počiniocu, jer svrha i nije da on iz toga nauči o svojim greškama i promeni se. Akcenat je zapravo na samom aktu pisanja, jer tokom njega žrtva prepoznaje i biva u kontaktu sa svojim bolom. Krajnji cilj je da definišemo sopstveni bol, a ne da pustimo da on definiše nas, jer ćemo jedino tako biti sposobni da nastavimo sa sopstvenim životom, umesto da budemo žrtve svoje biografije.

Da li je teže oprostiti izdaju partnera, roditelja, dece, najboljeg prijatelja…? Ili je nemoguće praviti gradaciju?

Kao što postoje individualne razlike u sposobnosti praštanja, tako je pravljenje gradacije o tome šta je teže, a šta lakše oprostiti isto krajnje subjektivna stvar. Neko će lakše oprostiti bliskim ljudima jer za njih ima veću toleranciju i daje im veći “kredit”, dok će neko drugi povredu od strane bliže osobe doživeti kao veću izdaju. Osim razlika po tipu počinioca, važnu ulogu u ovom procesu igra i težina samog dela.

Neretko se ljudima koji praštaju prebacuje da su slabići i da dozvoljavaju drugima da ih gaze. Nije li zapravo istina na drugoj strani – da to govori o njihovoj veličini?

I istraživanja i iskustvo sugerišu da je glavna prepreka da se suočimo sa opraštanjem ta što mislimo da ćemo biti viđeni kao slabi jer smo prešli preko nečijeg nedela. Međutim, ako smo pravilno shvatili definiciju opraštanja, onda znamo da se ne radi o minimiziranju značaja počinjenog. Proces je dosta komplikovaniji od toga. Štaviše, slobodno mogu reći da je ostati ljut i ogorčen prilično lakše. Vremenom se prilagodimo i naviknemo na sopstvena osećanja ljutnje. Mnogo više truda je potrebno uložiti u opraštanje. Zato je svako izjednačavanje opraštanja sa slabošću zapravo pogrešno. Snaga pojedinca upravo leži u sposobnosti za oprost.

Koliko nas svaki oproštaj promeni?

Tokom procesa opraštanja dolazimo u kontakt sa sopstvenim bolom i aktivno radimo na povećanju spremnosti za prihvatanje određene situacije. Pogrešno je misliti da prihvatanje znači mirenje sa sudbinom, u onom pasivnom smislu te reči. Da bi nastavili da živimo kvalitetno neka svoja bolna iskustva naprosto moramo registrovati i nositi se sa njima. Suprotnost opraštanju je hostilnost – agresivno nastojanje da promenimo nepromenljivo. Hostilni ljudi su slepi za očigledne dokaze, negiraju da se nešto što ih ugrožava desilo i nastoje da na sve moguće načine “iskrive” realnost. Deo njihovog repertoara je i osvetoljubivo ponašanje, jer misle da će osvetom promeniti tok događaja. Ovo ne vidim kao promenu, već kao regresiju, kao nemogućnost da se nastavi dalje. Nasuprot toga, opraštanje vidim kao čin aktivne borbe za sopstvenu dobrobit. Zato smatram da nas oproštaj uvek promeni, i to uvek na bolje.

Kada kažemo “Praštam, ali ne zaboravljam”, da li time pomažemo sebi da se oslobodimo negativnih osećanja, ali osobu kojoj smo oprostili od tada držimo “na ledu” ili smo joj stvarno oprostili?

Psiholozi su saglasni u tome da opraštanje ne podrazumeva i zaboravljanje. Proces opraštanja i zaboravljanja ne idu ruku pod ruku. Ljudi koji su pretrpeli najstrašnija zlostavljanja, zanemarivanja i druge oblike nasilja ne zaboravljaju svoje traume, niti treba da se trude da ih zaborave. Njihov zadatak je da nauče da oproste, iako se svega mogu do u tančina sećati. Sećanje na to koliko je traumatično iskustvo bilo bolno može čak biti i korisna lekcija koja nas štiti od budućeg ulaska u slične situacije. Kada bi zaboravljali, ljudi ne bi učili iz sopstvenog iskustva. Ovo ne treba mešati sa pojmom zlopamtila, jer je opraštanje upravo zato moćno što osobu “čisti” od loših emocija.

*Intervju za Večernje novosti

 

Ostavi komentar