Konstruktivističko savetovanje: Po čemu je posebno?

Konstruktivističko savetovanje: Po čemu je posebno?

Osnovne odlike konstruktivističkog savetovanja

1. Osnovni pristup: lakoverni pristup

Konstruktivističko savetovanje počiva na pretpostavci da su ljudi stvaraoci značenja, a ne oni koji jednostavno u procesu savetovanja otkrivaju psihološke realnosti. Stoga, svako konstruktivističko savetovanje i počinje analizom toga kako klijent vidi problem zbog koga je došao. Savetnik se mora uzdržati od davanja sopstvenih interpretacija i mora pustiti klijenta da sam iznese svoju verziju priče. Ovakav osnovni pristup u konstruktivističkom savetovanju naziva se lakoverni pristup. Lakoverni pristup, kao polazna osnova za konstruktivističko savetovanje, kreiran je od strane osnivača teorije ličnih konstrukata – Džordža Kelija, koji kaže: „Ukoliko ne znaš šta je sa tvojim klijentom, slobodno ga pitaj, on će verovatno bolje znati da objasni svoj problem nego ti“.

2. Cilj: multiperspektivizam, propozicionalnije konstruisanje

Osnovni cilj konstruktivističkog savetovanja jeste pomoći klijentu da shvati da upravo ono što mu izgleda kao problem može biti sagledano i iz drugih perspektiva koje nisu toliko bolne za njega. Posmatranje nekog događaja iz više perspektiva, odnosno sagledavanje novih alternativa za konstruisanje datog događaja naziva se propozicionalno konstruisanje.

3. Fokus: sadašnjost i budućnost

Kako se bolno iskustvo ili problematičan događaj zbog koga je klijent došao na savetovanje desio u prošlosti, zadatak savetnika je da ukaže klijentu kako ne mora biti rob svoje prošlosti, i to na takav način što će klijentov problem situirati u „nov kontekst“ i razmatrati njegove implikacije (primer za to su tipične „ako-onda“ instrukcije u kojima se fokus pomera na sadašnjosti i budućnost).

4. Pozicija klijenta: čovek – naučnik

Savetnik podstiče klijenta da bude aktivan u procesu savetovanja, da se ponaša kao naučnik, što znači da postavlja hipoteze o događajima, da testira ove hipoteze i da ih revidira ukoliko one koče klijenta da lagodnije živi. Problem koji klijent unosi ne posmatra se kao objektivan, već se ceni upravo element subjektivnosti, odnosno klijentov opis uzima se kao jedini legitiman. Ali, upravo zbog toga što se problem shvata kao konstrukcija klijenta, kao nešto što on vidi kao takvo, moguće je pomoći klijentu da preispita i dovede u pitanje svoje stanovište, te saobrazno tome formira novo. Uočava se, uloga klijenta je zahtevnija od uloge savetnika – on je odgovoran za to kako će izgledati i čemu će voditi njegova nova konstrukcija.

5. Zadatak savetnika

Osnovni zadatak konstruktivističkog savetnika jeste da klijentu obezbedi uslove za razvoj novih veština mišljenja i da savetovanje usmeri ka isticanju klijentovih snaga i potencijala koji će mu biti od koristi pri rešavanju aktuelnih problema, kao i problema koji leže u budućnosti.

Vrste konstruktivističkog savetovanja

U konstruktivističkom savetovanju moguće je povući liniju između dve oprečne struje. U pitanju su savetovanje fokusirano na rešenje i narativno savetovanje.

1. Savetovanje fokusirano na rešenje

Ovaj tip savetovanja razvili su De Šazer i Berg, 1978. godine, iste godine kada su osnovali Porodični Terapijski Centar (BFTC) u Milvokiju. Njihov pristup bazira se na ideji da klijent ne mora da zna ništa o tome zašto je i kako njegov problem nastao. Štaviše, ni sam savetnik ne mora da zna ništa o poreklu klijentovog problema. Zapravo, fokus savetovanja je na pomaganju klijentima da stvore rešenja. Intervencije savetnika iniciraju promenu i bez prethodnog razumevanja onoga što se dešava. Ovaj proces autori objašnjavaju pozivajući se na koncept jezičkih igara Ludviga Vitgenštajna, te navode sledeće: „Što duže klijent i savetnik pričaju o rešenju koje žele zajedno da konstrušu, sve više počinju da veruju u istinu ili realnost onoga o čemu govore“ (Berg, deShazer, 1993).

Cilj ovog tipa savetovanja nije rad na problemu. Nije problem ono što je klijenta dovelo do pozicije u kojoj jeste. On se nalazi u toj poziciji jer je zaglavljen u korišćenju istih, neefikasnih rešenja. Rigidnost i repetitivnost u korišćenju strategija za rešavanje problema su upravo proizveli glavni problem. Stoga je zadatak savetnika da zajedno sa klijentom razmotri sve načine na koje je do sada klijent pokušavao da reši svoj problem (a nije u tome uspeo) i da pomogne klijentu da osmisli nova, konstruktivnija rešenja.

Kao podvrsta ovog tipa savetovanja navodi se i savetovanje orijentisano na rešenje (O’Hanlon, Weiner-Davis). Ova dva tipa konstruktivističkog savetovanja imaju male, ali značajne razlike. Savetovanje orijentisano na rešenje je više fokusirano na potvrđivanje i validiranje klijentovih emocija i iskustva, manje je direktivno i manje formalno, više je usmereno na saradnju klijenta i savetnika, i otvorenije je za razmatranje političkih, polnih i istorijskih faktora kao važnih u razvoju problema. O’ Hanlon veruje da savetnik mora da preuzme odgovornost za uvođenje stvari koje klijent sam ne unosi u razgovor, posebno ukoliko su u pitanju delikatne teme, npr. nasilje, opasna ili bolna životna iskustva. Nasuprot tome, De Šazer kaže da savetnik treba da izbegava „čitanje između redova“ i treba da se jednostavno drži onoga što klijent ističe da je problem – npr. „ako klijent kaže da ne pije previše, onda to nije problem; shvati ga ozbiljno i ostavi to po strani“, navodi autor (Hoyt, 1994).

2. Narativno savetovanje

Narativno savetovanje počiva na premisi da jezik determiniše realnost. Vajt i Epston su prvi razvili pristup baziran na metafori narativa. Lična metafora narativa je priča koja definiše i organizuje život određene individue i njenih odnosa sa svetom. Kako živi i akumulira iskustva, svako ponaosob razvija ličnu priču ili narativ koji daje njegovom životu smisao i obezbeđuje kontinuitet. Kao i kod dobro napisane priče, naši lični narativi obuhvataju organizovanu temu, karaktere (odnosno glavne junake priče), tačke tenzije, početak, sredinu i kraj. Po ovoj perspektivi, dominantni narativi imaju opresivni karakter; oni uspostavljaju moć i kontrolu nad manjinskim grupama na takav način da eliminišu mogućnost da pripadnici ovih skupina alternativno konstruišu sopstveni identitet.

Zadatak narativnog savetnika stoga i jeste da pomogne ovakvim klijentima (jer oni upravo i najčešće dolaze na savetovanje) da alternativno osmisle svoju životnu priču, odnosno da prethodno dekonstruišu postojeću priču u pravcu kompletnije, adaptivnije i lično smislenije priče. Narativno savetovanje pomaže individui da se oslobodi internalizovanih socijalnih, kulturalnih i političkih opresija, i da rekonstruiše svoju životnu priču iz perspektive lične slobode.

Cilj narativnog savetovanja jeste da glavna tema životnog narativa koja se vezivala za „lični problem“ postane marginalna, a da na njeno mesto, kao dominantna, dođe tema o „ličnim snagama i potencijalima“.

Tehnike u konstruktivističkom savetovanju

Različite forme konstruktivističkog savetovanja počivaju na različitim tehnikama, odnosno procedurama za iniciranje i vođenje savetodavnog procesa.

1. Tehnike koje se najčešće koriste u savetovanju orijentisanom na rešenje

1) Pitanja skaliranja (scaling questions) – su najčešća pitanja koja postavljaju savetnici iz ove grupe. Klijentu se postavlja pitanje da na skali od 1 do 10 rangiraju određeni problem, progres u savetovanju, ili bilo koji drugi važan faktor u savetovanju.

Savetnik: Reci mi na skali od 1 do 10, ako uzmemo da 1 znači da si potpuno depresivan i lošeg raspoloženja, a 10 da se osećaš najbolje moguće, kako bi rangirao svoja osećanja danas?

Klijent: Pa otprilike 3.

Savetnik: Šta bi trebalo da bude različito da bi se približio rangu 4?, ili:
Kako bi opisao osobu koja zauzima rang broj 3?, ili:
Ukoliko bi tvoja osećanja pala na rang 2 šta bi to za tebe značilo?

2) Procentualna pitanja (percentage questions) – ova pitanja veoma su slična prethodnim, osim što umesto skala uključuju procente; obično se postavljaju kao grupa pitanja, a zatim se porede sličnosti i razlike u odgovorima klijenta, npr.:

– Na koji način bi se tvoj život razlikovao da si 1% manje depresivan?
– Na koji način bi se tvoj život razlikovao da si 10% manje depresivan?
– Na koji način bi se tvoj život razlikovao da si 100% manje depresivan?

3) Eksternalizovanje konverzacije (externalizing conversation) – omogućava klijentu da se udalji od problema, da ga posmatra sa veće distance i da razvije strategije za eliminaciju problema. Na taj način klijent će manje kriviti sebe za problem u kome se našao.

Primeri:

Klijent: Imam problem sa korišćenjem marihuane.
Savetnik: Koliko dugo se boriš protiv problema koje ti pravi marihuana? (savetnik pomera težište problema sa osobe i pravi distancu između osobe i problema)

Klijent: Osećam se kao da sečem samog sebe.
Savetnik: Osećao si se kao da sečeš samog sebe. (savetnik validira klijentovo iskustvo ali ga premešta u prošlost)

Klijent: Imam flešbekove sve vreme.
Savetnik: Znači, većinu vremena imaš flešbekove. (savetnik transformiše klijentovu verbalnu reprezentaciju od globalne na parcijalnu)

Klijent: Ja sam loša osoba jer sam bio seksualno zlostavljan.
Savetnik: Znači zaista misliš da si loša osoba zato što si bio seksualno zlostavljan. (savetnik pomera klijentov iskaz sa faktičkog na perceptualni nivo)

4) Reoznačavanje (relabeling) – pitanja koja uključuju reoznačavanje su srž konstruktivističkog savetovanja, budući da je i cilj ovog tipa savetovanja razvijanje novih verzija događaja.

Pr. Na savetovanje dolazi problematični tinejdžer koji kaže: „Mislim da je savetovanje glupo; ne možete me naterati da ovde nešto pričam“.

Savetnik: “U redu, hajde da onda danas ne radimo savetovanje. Kako bi bilo da obavimo samo jednu konsultaciju. Neću biti tvoj savetnik danas“.

5) Magična/čudotvorna pitanja (miracle questions) – ova pitanja originalno je razvio De Šazer; fokusirana su na razmišljanje o pozitivnoj budućnosti.

Primer originalne verzije: Pretpostavimo da večeras odeš kući, legneš da spavaš, i dok spavaš desi se čudo – budiš se i tvoj problem je rešen. Kako ćeš znati da se čudo desilo? Šta će biti drugačije?

6) Pitanja izuzetka (exception questions) – ova pitanja pružaju dokaz da klijentov problem nije uvek toliko veliki i preplavljujući. Bertolino (1999) daje nekoliko primera za pitanja izuzetka koja se postavljaju tinejdžerima koji dolaze na savetovanje:

Savetnik: „Čini se da kada se ovaj problem dešava stvari izgledaju prilično teško. Kada ti se čini da je taj problem manje primetan? Šta drugi oko tebe rade kada je problem manje primetan? Reci mi, kako izgleda život kada je problem manje izražen?“

2. Tehnike koje se najčešće koriste u narativnom savetovanju

Pisanje pisama (Letter Writing) – Epston (1990; 1994) je razvio tehniku pisanja pisama kojom se stimuliše razvoj alternativnih narativa. Ovo je ujedno i najpoznatija tehnika u narativnom savetovanju. Tehnika se sastoji iz pisanja pisama od strane savetnika i postoji u dve forme.

Prva forma su sumirajuća pisma – to su pisma koja savetnik piše klijentu na takav način da opisuje klijenta i njegov problem iz svoje perspektive, ali ističe i određene momente koji su klijentu osobito važni; takođe se često koristi klijentovim rečima kako bi produkovao priču koja će za klijenta biti prihvatljiva.

Druga forma su pisma pozivanja – to su pisma koja savetnik piše klijentovim članovima porodice i u njima ističe važan status klijenta u porodici; navode se pozitivni razlozi zbog kojih klijent dolazi na savetovanje, itd. Ovo pismo ne šalje se članovima porodice, već se analizira od strane savetnika i klijenta na seansi.

Glavna karakteristika ove tehnike (obe forme) je što pismo nema jedan kraj, već ima više mogućih ishoda, od kojih su neki prihvatljiviji, a neki manje prihvatljivi klijentu. Zadatak klijenta je da izabere ishod koji mu najviše odgovara, nakon čega sledi konverzacija o razlozima za odabir baš tog ishoda, kao i razlozima za neprihvatanje drugih ishoda.

Prikaz transkripta jedne savetodavne seanse

* Napomena

Prikaz koji sledi ilustruje deo savetodavne seanse koja je vođena oslanjanjem na pristup orijentisan na rešenje. Savetovanje vodi Bob Bertolino, poznati savetnik ove struje, a klijent je dečak po imenu Ričard. Dečak ima 14 godina i na savetovanje dolazi zbog problema sa besom. Upućen je na savetovanje od strane islednice koja radi na odeljenju za suzbijanje maloletničke delinkvencije. U dečakovoj istoriji kriminalnog ponašanja mogu se naći ometanje policijskog časa, bekstva od kuće, bekstva iz škole i nasilničko ponašanje. Seansi prisustvuje i dečakova majka Laura. Komentari u zagradama su Bertolinova objašnjenja zašto nešto radi u određenom trenutku.

Transkript

Bob: Pa, odakle želiš da počnemo?

Ričard: Morao sam da dođem. Islednica koja je zadužena za moj slučaj mi je rekla da ukoliko ne dođem, vratiće me u kazneno popravni dom. Nisam imao izbora.

Laura (dečakova mama): To je bio uslov za njegovo otpuštanje iz doma.

Bob: Da li misliš da je to bio njen način da te natera da dođeš, ili bi ti i sam došao da ti je ona to samo predložila?
(ispitivanje motivacije)

Ričard: Da nisam morao, ne bih ni bio ovde.

Laura: Morala je da ga natera da dođe…jer inače ne bi došao.

Bob: Razumem da ne bi došao da ti ona to nije rekla da to uradiš… ipak, drago mi je što si ovde. Da li ti je rekla šta misli da je potrebno da se ovde desi?
(zadobijanje poverenja)

Ričard: Ne sećam se.

Laura: Da sećaš se…rekla ti je da je potrebno da pronađeš načine da bolje držiš pod kontrolom svoj bes.

Bob: Možete li biti malo određeniji? Šta on to tačno radi kada je besan?
(konkretizovanje, piramidisanje problema, uočavanje majčine perspektive)

Laura: Postaje ljut, zatim nastaje haos, zato što ništa neće da sluša. Jednostavno se isključi i radi šta mu je volja.

Bob: Isključi se i ode?

Laura: Da, ode gde god hoće i vrati se kući kada on to želi.

Bob (obraća se Ričardu): Šta sad sa tim? Da li želiš da dodaš ili promeniš nešto u vezi sa tim?

Ričard: Ne znam.

Bob: U redu, razbesni se i ponekad se jednostavno isključi… Šta je još moglo da navede islednicu da te pošalje ovde?
(pitanje izuzetka: problem nije toliko težak da bi zahtevao savetovanje + eksternalizovanje situacije – od globalnog ka parcijalnom – ponekad se isključi, ne stalno!)

Ričard: Zato što sam jednom bio sa drugovima i bili smo uhvaćeni nakon ometanja policijskog časa. To nije bila neka velika stvar… ona jednostavno uvek nađe nešto da mi nakalemi.

Bob: Dakle, pošto je ona ponekada morala da primeni zakon na tebi, činilo se kao da te proganja. Koliko si puta bio napolju nakon policijskog časa?
(modifikovao je Ričardove rečenice na 3 načina: koristio je „ponekad“ umesto „uvek“ – od globalnog ka parcijalnom; promenio je vreme u prošlo „morala“ (više to ne radi) – premeštanjem događaja u prošlost klijent se distancira od problema; transformisao je izjavu klijenta od faktičkog na perceptualni nivo „činilo se“, a ne „ona te je proganjala“).

Primer preuzet iz: Bertolino, B. (1999): Therapy with Troubled Teenagers

Ostavi komentar