Koliko je dobrota danas potcenjena kao društvena vrednost, a koliko nam je potrebna ili potrebnija nego ikad?
Danas su nažalost na ceni neke druge vrednosti kao što su biti sposoban, biti snalažljiv, uspešan i slično, pa se čini kao da je dobrota otišla na marginu. Nove generacije bivaju zadojene makijavelističkom idejom da „cilj opravdava sredstva“. Ljudi su se prilično otuđili i egocentično biraju one opcije koje povećavaju verovatnoću za njihov vlastiti uspeh, čak i ako to podrazumeva otvorenu štetu po drugoga. U ekspanziji je kultura kompeticije i konkurencije spram kulture saradnje i poverenja. Ovo je definitivno trenutak kada nam je povrat dobrote važniji nego ikad.
Da li je ona nagon, suština ljudskosti, nasušna potreba…?
Nagoni su nešto što nam je zajedničko sa životinjama; to su biološke predispozicije da reagujemo u cilju samozaštite i vlastitog opstanka. Nagoni su po prirodi sebični i ne mare za drugoga. Ne možemo reći ni da je dobrota suština ljudskosti jer bi to značilo da se svako rađa sa klicom dobrote, a to nije uvek slučaj. Najpre sam za opciju da je dobrota nasušna potreba nekih (ne svih!)ljudi i da u velikoj meri zavisi i od okruženja u kome rastemo i razvijamo se. Ako oko sebe imamo takve modele koji šire dobrotu, i što je najvažnije, koji nam svedoče o svojim pozitivnim iskustvima koja su iz dobrote proizašla, veće su šanse da ćemo krenuti njihovim stopama.
Jesu li ljudi u osnovi dobri, samo su to zaboravili?
Ljudi imaju određeni kapacitet da budu dobri, ali će se uglavnom ophoditi po dominantnom i većinskom trendu kulturalnih očekivanja. Ako su vrednosti takve da se neko više ceni zbog uspeha nego zbog dobrote onda će dobrota biti žrtvovana nauštrb ovog trenda.
Zašto često kažemo da su “dobar i lud braća”, pa se sami razoračaramo kada nam se dobro delo vrati lošim?
Mnogi ljudi su u današnje vreme u strahu od dobrote jer veruju da ona može biti zloupotrebljena od strane drugih. Tipične su ideje da će biti iskorišćeni, „namagarčeni“, da ih drugi ne poštuju… Takvi ljudi zapravo imaju problem sa personalnim granicama i ne znaju da postave ograničenja, pa i završe onako kako su sami sebi prorekli. Istina je negde na pola puta. Treba biti dobar prema drugima do mere u kojoj to ne narušava našu dobrobit. Ako je osoba u stanju da održava jasne i zdrave granice sa drugim ljudima ne bi trebalo da ima bojazan od dobrote.
Da li se danas sistematski trudimo da ne budemo dobri, da bismo se sačuvali, zaštitili od drugih?
Čini mi se da je danas puno dobrih ljudi koji se kriju iza fasada ravnodušnosti, distanciranosti ili čak okrutnosti. Cilj je verovatno samozaštita. Sa druge strane su oni čija preterana dobrota, briga i požrtvovanost vode osećaju iskorištenosti, bezvrednosti i „izigranosti“. Zato se treba držati van ovih ekstremnih okvira i vešto dozirati sopstveno dobročinstvo.
A, koliko je zapravo poželjno biti dobar, širiti dobrotu i vaspitavati mlađe od nas da budu dobri, uprkos tome što nam se dobrota ponekad obije o glavu?
Ovo pitanje me je podsetilo na jedan čuveni eksperiment koji sam nedavno gledala na televiziji. Ispitanici su pozivani u eksperimentalnu sobu u kojoj se nalazio ispitivač koji im je zadavao sledeću instrukciju – treba da odaberu jedan od tri sosa koji su gradacijski poređani po ljutini. Sos koji odaberu će jedan subjekt morati da pojede u celosti kako bi dobio nagradu od 500 dolara. Situacija je tako izrežirana da se neposredno pre eksperimenta ispitanik na hodniku susreće sa dotičnim subjektom koji naleće „slučajno“ na njega, sudaraju se a subjekt odmahuje rukom i teatralno opsuje. Ispitanici u prvoj fazi eksperimenta uglavnom biraju najljući sos jer su izrevoltirani negativnom reakcijom subjekta i kada na projektoru vide da to lice treba da dobije pomenutu novčanu nagradu instiktivno žele da mu onemoguće taj zadatak. Međutim, obrt se dešava u drugoj fazi eksperimenta kada ispitivač koji je u prvoj fazi bio neutralan i suzdržan sada postaje naročito ljubazan prema ispitaniku. Ova ljubaznost smekšava ispitanikovo srce te ispitanik ublažava svoju reakciju, mržnja biva umanjena i bira sos umerenije ljutine. Eksperiment jasno dokazuje uticaj drugih na pobuđivanje dobrote i mržnje kod ljudi. Okrutne reakcije pobuđivaće ljutnju i mržnju, dok će dobrota imati tendenciju da širi dobrotu. Dakle, kada bi većina nas isijavala dobrotom značajno bi povećali šansu da čovečanstvo u celini favorizuje dobrotu kao dominantnu vrednost.
Može li dobrota da se uči, vežba?
Prethodni eksperiment upravo dokazuje da je element učenja dobrote presudniji od neke genetske predispozicije za dobrotu. Dobrota se, na sreću, lančano širi i to upravo učenjem po modelu. Ako okruženje produkuje dobrotu ona će se lakše uzvratiti.
Jeste li pomislili kako bi izgledao svet kada bi dobrota bila dominantna?
Takav svet bi bio nerealan, nerealno lep. Prepuštam vašim čitaocima da makar na sekund zamisle takav prizor.
I na kraju da vidimo šta je to zapravo dobrota? Koja je njena manifestacija?
Iako neka zvanična i precizna definicija dobrote ne postoji, jer je teško napraviti iscrpnu listu elemenata dobrote, ja bih je najpre uporedila sa psihološkim pojmom empatije. Saosećati sa drugim ljudskim bićem, u njegovim dobrim i lošim okolnostima, biti sposoban da se „staviš u tuđe cipele“, da razumeš tuđu perspektivu i delaš u skladu sa nečijim najboljim interesom, neugrožavajući pritom sopstvenu dobrobit, ono je što bi u najkraćem nazvala dobrotom.
*Intervju za Večernje novosti
