Gotovo po pravilu, na početku psihoterapijskog procesa, svi klijenti bivaju opsednuti samo time kako da prestane da ih muči to što ih muči. Ne bave se pitanjima na koji način će im biti bolje, šta je sve potrebno da urade, koliko, kako i šta treba da promene kako bi prestalo to što treba da prestane. Dakle, što je i prirodno, svi su fokusirani na SIMPTOM, ono što se spolja vidi, na ono što je inicijalni povod za terapiju.

Nikoga ne interesuje proces, već samo ishod;
Nikoga ne zanima količina žrtve, već samo benefiti;
Niko se ne pita šta je u srži, već samo kako odstraniti problem.

Zato i sama terapija neretko otpočinje vrlo direktnim pitanjima:

„Koliko vremena treba da dolazim da bi izašao iz depresije?“
„Imate li neke konkretne vežbe koje mogu da spreče ove moje kompulzije?“
„Kako ću znati da je to bio moj poslednji panični napad i da ih više neće biti?“ …

Kako su klijentima ovo najurgentnija i najvažnija pitanja, onda je i sasvim logična želja terapeuta da opravda svoju profesiju i ponudi odgovore. Ubačen u ovakvu zamku, terapeut nesvesno zanemaruje daleko fundamentalnija i korisnija pitanja, i zastaje na ovim plitkim i površnim. I ne samo što odgovara na ovakva pitanja, već i interveniše shodno očekivanjima klijenata. Preuzima istu laičku poziciju kao klijent, pa umesto da podrobno razmotri slučaj i razradi seriju strategija i koraka za njegovo rešavanje, on prosto zavrne rukave i ustremi se po inerciji na istrebljenje simptoma.

Želje klijenata nas uglavnom ponesu iz dva razloga:

1. Zato što ćemo tako udovoljiti klijentovim očekivanjima, dokazati mu da smo sposobni i opravdati njegov izbor da dođe baš kod nas;
2. Zato što tim činom i sebe mentalno uzdižemo kao stručnjaka koji je odgovoran i efikasan.

Međutim, oba ova razloga sugerišu koliko smo labilni, zaneseni i neiskusni, pa sopstvena i očekivanja klijenta stavljamo ispred klijentove dobrobiti. Nudimo brza rešenja, instant popravke, gotove recepte, lake korake, samo zato što se njihovi rezultati ODMAH vide. A gubimo iz vida da je psihoterapija spor, dugotrajan, strpljiv i postupan proces, baš zato što na svakom stadijumu vodi računa o zaštiti klijenta.

Nažalost, ukoliko sledimo ovakav primer, dešava se da se ona narodska „što je brzo to je i kuso“ gotovo neizostavno obistini. I to na sledeći način: zadovoljni klijent (klijent bez simptoma) ubrzo napušta terapiju, ali se, vrlo često, isto tako brzo ponovo vraća, jer su se simptomi vratili ili su ustupili mesto nečem još gorem.

Zašto se to dešava?

Podsetimo se za trenutak osnovnog psihoterapijskog načela: NE MOŽEMO SE MENJATI, A OSTATI ISTI! Zvuči nebulozno, ali to zapravo znači da je za postizanje korenitih rezultata nužno da se klijent promeni, da ne bude više ista ona osoba sa početka terapije, samo sada bez simptoma. Simptom nije neka onostrana sila, neki zli duh, neka pridošlica koja se mimo klijentove volje zalepila za njega, pa ga sada samo treba hirurški odstraniti, što preciznije, tako da klijent ostane netaknut. Naprotiv, simptom je rezultanta svih prethodnih suočavanja klijenta sa životom kao takvim, on je njegov lični, doduše nesvesni produkt, pa ukoliko želimo da se ne javi ponovo, moramo menjati neke suštinski važnije aspekte klijentove ličnosti. Tek nam je promenjena osoba garancija da ona neće reagovati na pređašnji način i da neće „zapatiti“ iste simptome.

Ovim je jasno kako da izbegnemo recidive (time što ćemo se fokusirati na promenu osobe) , kao i zašto bi isti simptomi mogli da se vrate (zato što ista, nepromenjena uverenja, ista ponašanja i iste emocionalne reakcije naposletku vode istom ishodu – istom simptomu). Ali, još uvek nam nije jasno zašto bi puko uklanjanje simptoma moglo eventualno da proizvede još lošiji scenario od prvobitnog – gore simptome. Taj odgovor dobićemo ako se pozabavimo sledećim pitanjem:

Kako se u psihoterapiji definiše simptom?

Konstruktivistička terapija, tačnije njen tvorac Džordž Keli (1955) definiše simptom kao:

“Plod klijentovih nastojanja da se sa događajima koje život nosi uhvati u koštac na najbolji način koji mu je u tom trenutku dostupan“.

U ovom svetlu, SIMPTOM se razmatra kao AKTIVAN IZBOR individue, a ne kao nešto što ga je zadesilo mimo njegove volje!

Definicija deluje prilično kontraintuitivno, jer reći za nečije nepodnošljive simptome da su „najbolji način koji je osobi u tom trenutku dostupan“ je naizgled ravno besmislici. Svaki klijent bi se na ovu konstataciju bez rezerve pobunio i rekao da je čista glupost ideja da je sam izabrao svoje grozne, tiranske simptome. Zašto prosto svoje životne nedaće ne bi rešio lagodnije, konstruktivnije?!

Prvo, misli se na izbor „najboljeg načina koji mu je U TOM TRENUTKU DOSTUPAN“! Dakle, da postoji bolji način, lakši, lepši, sigurno bi svako izabrao njega. Ali, naš mentalni aparat je ograničenog kapaciteta i često se nađe zaglavljen između krajnje rigidnih alternativa.

Drugo, prethodno implicira da je osoba izabrala bolju varijantu, što znači da postoji i gora. U tom smislu, simptom je uvek izbor, ali IZBOR IZMEĐU DVA ZLA!

I treće, ovaj izbor nije sasvim svestan, jer osoba NESVESNO pokušava da zaobiđe potencijalno gori scenario.

A evo i šta sve ovo praktično znači…

Setimo se početnih primera i navedenih simptoma – depresije, kompulzije i paničnih napada.

Uzmimo klijenta koji se nalazi u depresiji. Po ceo dan leži, nema volje da se pokrene, izopštio se od ljudi, nema nikakvih planova i ciljeva za budućnost, more ga crne misli. Zvuči prilično gadno. I jeste gadno. Međutim, naš zadatak nije da mu pokažemo koliko je život lep i netremice uklonimo ove simptome, već da razumemo šta je to što se krije iza simptoma, tj. šta to ova osoba pokušava da izbegne time što se izolovala i potražila „spas“ u depresiji, koji je to razorniji scenario ili drugim rečima – šta je sekundarna dobit njegove depresije. Recimo da je osoba tu gde jeste jer godinama ne može da nađe zadovoljavajući posao. Kada je trebalo učiti i usavršavati se, ovu osobu je to mrzelo, bila je lenja i željna drugačijih vrsta razonode – izlazaka, hobija, nalaženja partnera, itd. Sada, mora platiti danak svom neozbiljnom ponašanju i svesti svoj izbor zanimanja na par neprivlačnih opcija. Pred njom je mogućnost da se zaposli gde bilo i bude hronično nezadovoljna, što joj deluje apsolutno nepodnošljivo, ili da ne radi, ali će zauzvrat dobiti osudu okoline, živeti parazitski i opet biti nezadovoljna. Jedina opcija u kojoj legitimno može da bude nezaposlena, bez da je drugi kritikuju, i da čak dobije izvesnu dozu razumevanja, je nažalost depresija. Depresija počinje da bude zgodan alibi, a ujedno i izbor manjeg od dva zla. Šta je gore zlo? Verovatno, suočiti se sa vlastitim neadekvatnostima, manjkom određenih sposobnosti, sopstvenom lenjošću, hirovitošću i beznadežnom budućnošću u kojoj konačan ishod može biti i suicid. Tek sada je jasno da jedna tako užasna stvar kao što je depresija može biti funkcionalna, u smislu da čuva osobu od bolnog suočavanja sa vlastitim životnim promašajima. I jasno je da je svakako benignija od suicida.

Hajde da razmotrimo sada ulogu simptoma na primeru pomenutog kompulzivnog klijenta. Uzmimo da je u pitanju devojčica, jedinica, koja je odličan đak i dobro dete, izuzev što svako veče troši po tri sata na svoje kompulzije – neracionalno dugo se tušira, pere ruke, pere zube, zatim proverava svaku utičnicu u stanu, svaki uređaj da li je ugašen, potom zaključava vrata i mnogo puta proverava da li su zaista zaključana. U kom svetu bi ovi zamarajući simptomi mogli biti bolja opcija i od čega? Šta je njihova svrha, od čega se osoba njima brani? Dok ovo sve radi, devojčica živi i stalni je svedok neskladnog braka njenih roditelja. Oni se po ceo dan svađaju, viču, vređaju se i to ne jenjava. Niko doduše nije grub prema njoj, ni verbalno, ni fizički, čak se može reći da joj u svemu udovoljavaju, da su je razmazili i da „živi pod staklenim zvonom“. Verovatno je ovo pokušaj da joj bar na neki način „kupe“ srećno detinjstvo, da kompenzuju haos koji joj svakodnevno priređuju. Čak se i čude njenim simptomima, jer pobodu, niko ništa ne radi njoj! Šta onda znače njeni simptomi u ovom kontekstu? Velika verovatnoća je da su oni pokušaj da za sebe pridobije mir, sigurnost i stabilnost kroz ritualne radnje koje su disciplinovane i predvidljive. Na taj način se samoumiruje i ostaje u ulozi dobre devojčice. A šta joj je alternativa? Da pobesni, da viče gore nego roditelji, da se pobuni, da uperi prst na vinovnike njenog lošeg detinjstva, da javno i otvoreno optuži, da postane nezahvalna i loša devojčica. Dakle, kompulzije su za nju bolji izbor pred strahom od potpunog gubitka kontrole.

Da poentiramo sada i sa poslednjim primerom – klijentom koji hoće da se ratosilja paničnih napada. Svi koji su ikada doživeli paničan napad znaju koliko je taj osećaj nepodnošljiv, pa opet – i on može biti strategija spasenja. Poznato je da potencijalni uzrok paničnih napada može ležati u hroničnom zanemarivanju vlastitih potreba. I uzmimo da je naš fiktivni klijent, vođen željom da bude prihvaćen od strane drugih, prečesto sebe stavljao na marginu, ne bi li pomogao kome god može. Njegovo uverenje je da se prihvatanje osigurava tako što si uvek tu za nekoga. Međutim, vremenom se organizam umori od konstantnog zadovoljavanja drugih i počinje da traži svoja prava. On šalje signale da nešto dugo vremena nije u redu, da isuviše trpi i da su njegove potrebe potisnute u stranu. Ovi signali se očitavaju kroz seriju paničnih napada koji nose poruku: „Primeti me i ja sam tu!“. U nekom trenutku, osoba je možda i shvatila do koje mere je sebe istisnula iz svog životnog plana, ali je njen uvid da se pozabavi sobom osujećen pred „značajnijim“ uvidom da će joj drugi okrenuti leđa ako prestane da im udovoljava. Osoba je sada rastrzana između potrebe da se pobrine za sebe i potrebe da i dalje bude prihvaćena i svesna je da su godine „svakojakog činjenja“  stvorile kod tih istih drugih očekivanje da na nju uvek mogu da se oslone. Nažalost, panični napadi postaju jedino opravdanje pred drugima zbog koga osoba sme i treba da se bavi sobom, a da joj se to ne uzme za zlo. Vidimo da su panični napadi kao simptom, ponovo bolja opcija u poređenju sa tim da otvoreno odbiješ druge, činiš sebi i budeš beskompromisno proglašen za egostu, sebičnjaka i neosetljivog.

Čemu su nas naučili ovi primeri?

• Pokazali su nam da je umesto brzopoteznog otklanjanja simptoma važnije posvetiti vreme razumevanju nastanka simptoma i celokupne psihološke dinamike u životu pojedinca.
• Potvrdili su nam da „što je brzo to je i kuso“. Da smo se u pomenutim primerima fokusirali na to kako da osobu učinimo manje depresivnom, kako da suzbijemo kompulsivne radnje i kako da tehnikama eliminišemo panične napade, verovatno bi iz Pandorine kutije iskočili suicid, nekoordinisani bes i usamljenost kao posledica odbacivanja. Zato je važno pomeriti fokus sa onoga što se očigledno vidi (sa simptoma) i shvatiti šta dodatno piše između redova.
• Osim što su nam rasvetlili potencijalno opasna mesta u terapijskom radu, ovi primeri su nam ukazali i na važnost postupnog, obuhvatnog i dugotrajnijeg tretmana. Ovo podrazumeva da nipošto ne smemo „skidati“ simptome dok osobi prethodno ne obezbedimo novu strukturu za koju može da se uhvati. Ukoliko nove strukture nema, osoba će po otklanjanju simptoma najčešće otići u svoju goru alternativu.

A šta znači „nova struktura“?

To je novo tlo na kome će događaji koji su osobu doveli do njenih simptoma zadobiti novi smisao. U prevodu, sa depresivnim klijentom ćemo postepeno raditi na širenju opcija njegovog zaposlenja, tako da se bolje uklope u sliku njega kao zadovoljnog čoveka, na jačanju njegovih snaga i kapaciteta, na trenutnim mogućnostima usavršavanja i bildovanja sopstvenih veština. Sa kompulsivnom klijentkinjom radićemo na tome kako konstruktivno da iskanališe svoj bes i kako da se zauzme za sebe, bez da povredi ljude do kojih joj je stalo. Sa paničarem na tome kako da napravi novu hijerarhiju na relaciji davanje-primanje, tako da se pobrine za sebe, a da istovremeno ne ode u potpuno zanemarivanje drugih, itd. Ovo su, nadam se da ćete se složiti, mnogo važnije sekvence terapijskog rada od pukog otklanjanja simptoma.

Tekst ću završiti sa dve dodatne definicije simptoma koje će upotpuniti sliku i za koje, verujem, neće biti potrebna dalja objašnjenja.

„SIMPTOM je nešto što ima za cilj da nečijem haotičnom iskustvu prida meru STRUKTURE i ZNAČENJA“.

„SIMPTOM je SREDSTVO pomoću koga klijent uspeva da unese malo SMISLA u vrlo neprijatne i uznemirujuće stvari koje mu se dešavaju u životu“.

– Kelly, 1955 –