Nasilno ponašanje

Pitaj psihologaCategory: QuestionsNasilno ponašanje
Petra asked 3 years ago

Majka sam dvojice dečaka (2 i 5.5. godina), imam 37godina, a otac moje dece ne živi s nama. Nismo zvanično razvedeni, ali što se tiče dece imamo konkretan odnos. Otac dece i ja smo se razišli dosta davno, kad je prvi dečak imao 1 godinu, kasnije smo pokušali ponovo, i rodio nam se drugi dečak, ali smo se opet razišli. 
Moj problem je sledeći. Oduvek sam bila malo “impulsivnija” osoba, mada za sebe mislim da sam dosta osetljiva, čak i onda kad ne dozvoljavam drugima da to vide. Oduvek sam reagovala u afektu…dakle, do jednog momenta sam strpljiva, i sve pokušavam polako, ali kada “puknem” onda je to van svih granica. Odrasla sam u pomalo disfunkcionalnoj porodici, otac je bio alkoholičar i on i majka su se često fizički obračunavali, neretko oboje bacajući stvari, pa sam oduvek mislila da je to od toga, mada nikad nisam dozvoljavala da me to pravda, oduvek osećam krivicu jer nisam to prevladala. I takva sam samo prema ljudima koje mnogo volim, i koji su mi bliski (majka, brat, deca), u nekim površnim poznanstvima to se ne dešava. Dakle, sada kada živim sa dva dečaka, a oba su dosta nemirni, sve češće mi pada “mrak na oči”. Posle toga me užasno sramota, i sopstvene dece, i komšija koji moraju čuti moje urlanje, osećam krivicu jer sam takva majka… a u stvari mi je često teško jer sam sama. Kada razumno sagledam situaciju, ne nalazim opravdanje za sebe, ali me to ne sprečava da opet ponovim svoju galamu. Neki dan me stariji dečak nije poslušao (inače, u zadnje vreme stalno mu trebam minimalno tri puta reći nešto), i ja sam polupala tanjir na koji sam stavila doručak, pobacala neke stvari po kuhinji, da ne govorim o jačini sopstvenog glasa. Znam koliko to sve nije u redu, i svaki put sama sa sobom vodim razgovore, čitam mnogo literature o pozitivnom roditeljstvu… Imam jednu drugaricu koja je psiholog, i kada sam pokušala da s njom popričam o tome, da mi da neki savet ili eventualno kaže da li mi je potrebna dodatna pomoć, rekla mi je “ti si odlična majka”, i nisam imala volje da dokazujem da nisam. Primećujem da je moj stariji dečak postao nezainteresovan za mnoge stvari koje su ga prije zanimale, da ne želi više da uči nove stvari, da se teže fokusira na crtanje, ili slaganje puzli… i pitam se ima li mi spasa?! Napominjem da ne tučem svoju decu, ali često kažem “prebiću te” tako da je i ovakvo moje ponašanje vrlo nasilno. Često i njihovom ocu obajšnjavam da nema svrhe biti previše “stog” i lupati djecu po guzi, i sl, Izvinjavam se na dužini pitanja, i molim Vas da mi kažete šta Vi mislite.

Leonora Pavlica psihoterapeut Staff replied 3 years ago

Poštovana Petra,
negde nam se usput zagubilo Vaše pitanje pa nažalost pišemo odgovor tek sada. Ovo što opisujete predstavlja neadekvatnu samokontrolu koja se, na sreću, može vežbati i razvijati. U linku ispod se nalaze korisne smernice kako da odložite impulsivno reagovanje i steknete veću kontrolu nad sopstvenim reakcijama.
http://www.psiholjub.com/nauka/kako-ukrotiti-bes/

Puno sreće!