~ Roršahov test ~

Od svih ikada korišćenih psiholoških instrumenata, čuvene Roršahove kartice sa mrljama od mastila, su definitivno najviše puta „glumile“ na filmu. Svi smo mi u životu bar jednom gledali film u kome neki od junaka odlazi psihijatru i dobija kartice za koje treba da kaže na šta mu liče. Iako je dosta zastupljen i popularizovan van stručnih krugova, o njemu se ipak malo zna, u onom naučnom smislu. Reč je o vrsti projektivne tehnike koja ima veoma zanimljivu prošlost.

Istorijski presek

Dva pristupa su od značaja za pojavu i razvoj svih projektivnih tehnika, pa i Roršahovog testa:

• filozofija iracionalnosti (19. vek) – Karus, Eduard fon Hartman; filozofi u čijim radovima se po prvi put javlja ideja o nesvesnom

• psihoanaliza (20. vek) – uvodi novinu u psihologiju, ne svodi čoveka na ponašanje i svesno delanje, već otkriva skriveno.

Uticalo je i polje prirodnih nauka – u domenu teorijske fizike pokazalo se da postoje odstupanja od uniformnog ponašanja fenomena (Šredinger). Nije tačno da nadređeni entitet upravlja delovima – svi elementi utiču jedni na druge i vredi ispitivati polje delanja (teorija polja – ne princip da nešto utiče, već da sve utiče na sve). Polje je fenomen koji se sastoji od elemenata, ali ga ne određuju ti elementi, već specifične interakcije među njima.

Psiholozi su doveli u sumnju da se čovekovo ponašanje uniformno odvija, tako da su se pored objektivnih psihometrijskih testova javili i instrumenti izobrazni pomenutim tokovima. Vremenom su objektivne metode (upitnik, skale procene, testovi IQ…) postale preuske za kliničare jer u njima nije dolazilo do izražaja onog sto je individualno u ličnosti. Iza manifestnog se nalazi latentno. Pojedinac je u stalnoj interakciji i sa “spolja” i sa “unutra”.

Preteče Roršahovog metoda

Projektivni testovi su postojali i ranije. Od kada je čovek počeo da proučava nešto tražeći skriveni smisao – npr. Leonardo da Vinči je od svojih pomoćnika tražio da gledaju u oblake i kažu šta vide, te potreba da se na taj način nešto sazna nije nova.

U 19. veku, Justin Kerner , nemački psihijatar, sahvatio je da jedna igra može da se iskoristi u psihologiji, a to je BLOTTO – ljudi su pravili ili kupovali mrlje od mastila, skupljali se i govorili šta vide (poželjno je bilo u stihu). 1858. godine, Kerner je došao do uvida da u tome što ljudi produkuju ima raznih sadržaja.

Sa druge strane La Manša, Frensis Golton je razvio test asocijacija reči.

Jung je par decenija kasnije primetio da ispitanici menjaju instrument (test asocijacija) unošenjem afekata, iz čega je shvatio da se iza toga kriju bazični sačinitelji psihe – kompleksi. Time je počeo da se bavi 1902. godine.

Nesuđeni slikar Herman Roršah je slušao Jungova predavanja, zainteresovao se za ekstraverziju i introverziju i 1921. godine izdao “Psihodijagnostiku”, gde je po prvi put bilo reči o mrljama. Roršahov nadimak je bio Klex, što je nemačka reč za Blotto, jer se time igrao tokom celog školovanja.

Osnovne premise projektivnih tehnika

Rodonačelnik pojma projektivna tehnika je Lorens Frank (1939). On je tvorac projektivne hipoteze – ukoliko ispitanicima damo plastičan materijal, nedovoljno strukturisan, on će iskazati ono što je idiosinkratično. Svaki pojedinac živi u prirodnom svetu, pripada određenoj socijalnoj grupi, obavlja zadatke, koristi se obrascima i vrednostima, ali živi i u privatnom svetu koji se razvija putem iskustva. Frank smatra da privatni svet jedino možemo ispitati projektivnim tehnikama, jer tragamo za odstupanjem od norme, neuniformnom. Zanima nas otkrivanje neobičnog, individualnog načina organizovanja iskustva i osećanja.

Po Franku, ličnost je proces, niz operacija koje pojedinac organizuje u iskustvu i afektivno reaguje na različite situacije. Proces je dinamski, jer osoba pripisuje svoja značenja, smisao, organizaciju i obrasce spoljašnjem prirodnom i kulturnom svetu. U zavisnosti od interpretacije spoljašnjeg sveta, osoba investira afekte u njega i reaguje idiosinkratično. Upravo to se proučava projektivnim instrumentima, za razliku od objektivnih tehnika koje proučavaju podudarnost pojedinca sa normama.

Karakteristike projektivnih tehnika

Lindzi – zajedničko za projektivne tehnike:

1. radi se o neodređenim, nedovoljno strukturisanim dražima,
2. ohrabruje se holističko tumačenje ličnosti (ono što ispitanik pokaže podleže interpretaciji u vidu celovite slike),
3. ispitanici najčešće ne shvataju svrhu ispitivanja ,
4. dozvoljeno je i poželjno da ispitanik da veći broj odgovora i da postoji raznolikost u odgovaranju pojedinca,
5. “WIDE BEND” instrumenti, instrumenti širokog opsega – ispituju veliki broj varijabli i veliki broj ukrštanja (njihovih međusobnih odnosa),
6. razumna kratkoća ispitivanja,
7. odstupanje od svakodnevnog ponašanja i naučenih (naviknutih) odgovora – tražimo idiosinkratično.

Roter – osnovna obeležja projektivnih tehnika su:

1. u suočavanju sa nejasnim dražima, ispitanici su prisiljeni da nametnu svoju vlastitu strukturu i čineći to otkrivaju nam nešto o sebi,
2. draži su nestrukturisane, ali to je slab preduslov kod projektivnih tehnika, zato što ne postoji jednoobrazno objašnjenje šta je to nestrukturisano (slike sa osobama, prazan list hartije, itd. Ako npr. 70% ispitanika vidi leptira, šta je tu nestrukturisano?); da li je tehnika projektivna ili ne, zavisiće od vrste odgovora koju je ispitanik ohrabren da daje i toga kako objašnjava svoj izbor odgovora (npr. vidi leptira, ali kaže da ga on gleda prodorno i preteći),
3. projektivni instrumenti su indirektni, odnosno ispitanici do izvesne mere nisu svesni svrhe namene testa, skrivena je svrha ispitivanja (iako imaju svest da ono što će dati na testu ima neke veze sa njihovom (ne)prilagođenošću, nisu svesni značenja odgovora); nadamo se da će ispitanik upravo kroz indirektan postupak dati ono što se cenzuriše na objektivnim testovima,
4. postoji sloboda u odgovaranju, mogućnost bezgraničnog broja odgovora, za razliku od objektivnih testova,
5. interpretacija odgovora obuhvata veći broj varijabli, upravo jer je opseg odgovaranja veoma širok – interpretacija se može raditi na različitim nivoima, mogu se uključiti različite varijable.

Sumiranjem svega navedenog, projektivne tehnike odlikuje:

• svojstvo draži – nestrukturisana;
• instrukcija – u službi tehnike, specifična;
• otvoren sistem odabira odgovora – od ispitanika se traži invencija, a ne selekcija;
• od ispitanika se traži angažovano, spontano ponašanje;
• instrumenti počivaju na teoriji projekcije;
• instrumenti moraju počivati na nekoj psihodinamskoj teoriji koja će služiti za interpretaciju odgovora, da bi ih shvatili kao valjan pokazatelj ponašanja.

Nastanak Roršahovog metoda

Švajcarac Herman Roršah je 1921. godine izdao knjigu “Psihodijagnostika”, u kome je opisao osnove ovog metoda. On nije koristio izraz projekcija (pošto je ovaj izraz tek 30-tih godina skovan u Americi). Roršah je završio medicinu (psihijatriju) i radio je na jednoj klinici u Švajcarskoj. U to vreme su mrlje od mastila bile veoma popularan način zabave (gatanje, proricanje sudbine, itd.).

Roršahov učitelj bio je poznati psihijatar Ojgen Bojler. Roršah je završio psihoanalizu, ali te postavke nije koristio ni u pravljenju testa, ni u interpretaciji rezultata testiranja sa mrljama od mastila. Roršahov školski drug Gering je radio u obližnjoj školi i nekoliko puta koristio mrlje kao potkrepljenje ili nagradu (često je svojim učenicima davao da prave mrlje i uvideo da tako deca postaju kreativnija), te su se čak i najnemirniji đaci smirivali posle toga. Jednom prilikom deca su organizovala priredbu za psihijatrijske pacijente, pa su Roršah i Gering primetili da su pacijenti imali potrebu da daju odgovore na te slike, i da su se njihovi odgovori znatno razlikovali od dečijih. Tako se rodila ideja o mrljama kao dijagnostičkom sredstvu.

Posle istraživanja i korišćenja, Roršah se odlučio za set od 15 mrlja. Pokušao je da nađe izdavača, ali niko nije bio zainteresovan. Onda je Roršahov prijatelj, advokat, našao malu izdavačku kuću u Bernu koja je pristala, ali zbog finansijskog stanja izdavač je, na svoju ruku, izbacio 5 karata i poređao ih po svom nahođenju. Osim toga, i ahromatske boje (crna, siva) su dobile nijanse. Ispostavilo se da su karte iste dijagnostičke vrednosti, a senčenja su stimulisala neke kategorije pacijenata (depresivne) da se više i bolje projektuju.

Danas je u upotrebi 10 karata. Karte se štampaju na originalnim presama i koristi se ista hemijska formula za boje. Jedna štamparija je u Bernu, a druga u Americi. Redosled izlaganja kartica je fiksiran.
Roršah je smatrao da u osnovi ovog testa stoje perceptivne i aperceptivne sposobnosti ljudi, tj. da će ljudi suočeni sa vizuelnim stimulusom pokušati pomoću aperceptivnih procesa da ga sravne sa engramima (vizuelnim tragovima u mozgu; tj. pothranjenim informacijama u memoriji), odnosno da spajaju prema asocijativnim zakonima mrlje sa slikama koje pronađu u pamćenju. Vizuelne draži provociraju osobu da pronađe među svojim engramima one asocijacije koje će vezati za tu sliku. Osoba interpretira vizuelne stimuluse pomoću svojih asocijacija.

Roršah je umro pre nego što je razvio sistem tumačenja i interpretacije odgovora sa testa. Njegovi sledbenici (Liri, Bek, Herc, Klopfer, Rapaport, Goldštajne, Eksner, itd.) razvijali su sopstvene interpretativne sisteme za Roršahovu metodu. Danas su u opticaju 5 različitih sistema, a razlike se odnose na instrukcije, način sedenja (pored ili preko puta), kodiranje odgovora, način tumačenja odgovora, itd. Bekov i Klopferov sistem su najjača dva.

Džon Eksner uvideo je dobre strane Bekovog i Klopferovog sistema i zato je razvio obuhvatni sistem za interpretaciju : „Comprehensive System“, 1976. godine. Danas najveći broj psihologa i psihijatara koristi ovaj pristup. U ovom sistemu klijent sedi pored psihologa (da ne bi dobijao od njega neverbalne poruke) i u prvom planu mu je kartica, a ne ispitivač. Karte se nalaze van domašaja klijenta i daju se redosledom koji je ispisan na poleđini kartice. Meri se vreme od trenutka kada klijent uzme karticu do trenutka kada da odgovor. Instrukcija glasi: “Šta bi ovo moglo da bude?”. Ako klijent da samo jedan odgovor, treba ga pitati šta bi još to moglo biti. Ispitivanje se prekida nakon 6 odgovora na jednu kartu. Svaki odgovor se beleži od reči do reči, a pišu se i komentari koje klijent daje između.