Da li je dečje "igranje vatrom" uvek tako naivno?!

Da li je dečje "igranje vatrom" uvek tako naivno?!

Ozbiljnost problema

Podaci NFIRS-a (National Fire Incident Reporting System) pokazuju da se podmetanje požara smatra glavnim uzrokom svih požara uopšte i drugim po redu uzrokom smrti tokom požara (približno 550 000 požara 1994. godine u Americi bilo je prourokovano namernim podmetanjem požara, a 565 smrti zbog požara i 3440 povreda tokom požara pripisuje se podmetanju požara kao uzroku iste godine).

Podaci FBI-a iz 1995. godine pokazuju da maloletnici čine većinu uhapšenih za podmetanje požara. Čak 52% onih uhapšenih za podmetanje požara čine lica mlađa od 18 godina. Pored toga učestalost maloletničkog podmetanja požara je u stalnom porastu. 1990. godine procenat maloletničkih podmetanja požara bio je stabilan i iznosio je oko 40% od ukupne populacije koja podmeće požare. 1993. godine taj procenat se popeo na 49%; a 1994. godine većina onih koji su uhapšeni za podmetanje požara bila je mlađa od 15 godina, a čak 7% njih je bilo mlađe od 10 godina.

Statistika FBI-a iz 1994. godine pokazuje da je najrizičnija kategorija maloletnika za podmetanje požara ona čiji je uzrast 13 do 14 godina; drugi po redu su oni uzrasta 10 do 12 godina.

Imajući u vidu mesta na kojima se požari podmeću, FBI daje podatke da se 26% ovih incidenata odigrava u stanovima ili školama, 37% u napuštenim zgradama ili kućama, i 37% na otvorenim mestima, parkovima.

Autori navode da sve požare podmetnute od strane maloletnika treba shvatiti ozbiljno. Veličina požara i stepen štete nisu dobri indikatori rizika. Veoma često, maloletnici koji podmeću požare počinju sa malim, beznačajnim paljenjem, a zaim sa sticanjem samopuzdanja i iskustva nastavljaju sa veoma krupnim i ozbiljnim požarima (U.S. Fire Administration).

Podmetanje požara: Definicije

2610-2

Definicija FBI-a: „Podmetanje požara je bilo koje samovoljno ili maliciozno paljenje ili pokušaj paljenja, sa ili bez namere da se prikrije učešće u datoj radnji, i to nezavisno od toga da li je objekat požara stan počinioca, javna zgrada, motorno vozilo ili avion, lično ili tuđe vlasništvo“.

Zakonska definicija: „Podmetanje požara podrazumeva paljenje bilo koje imovine, uključujući i sopstvenu; postoje 4 stepena u podmetanju požara: paljenje stanova, paljenje zgrada, paljenje tuđeg vlasništva, i pokušaj paljenja zgrada ili stanova.

Rečnička definicija: „Podmetanje požara je zločin u kom se maliciozno pale zgrade ili tuđa imovina, kao i paljenje sopstvene imovine u neke nelegalne svrhe (npr. da bi se dobilo osiguranje zbog štete).

Psihološka definicija: „Igranje vatrom“ podrazumeva prolaznu eksperimentaciju ili upotrebu vatre koja se opisuje kao slučajna i sa niskim nivoom recidivizma, dok se „podmetanje požara“ posmatra kao intencionalna radnja paljenja ili kao nesreća prouzrokovana vatrom koja iza sebe ima određeni motiv za izazivanje vatre, težnju da se pale određeni objekti, i podrazumeva visok rizik od recidivizma (Kolko, 1999).

Karakteristike maloletnika koji podmeću požare

Kliničke studije koje su ispitivale maloletnike koji podmeću požare pokazuju da većina ovih maloletnika manifestuje čitav set problema u ponašanju, kao i agresivnih tendencija.

Na uzorku hospitalizovanih maloletnika koji podmeću požare doktor Dejvid Kolko sa Univerziteta u Pitcburgu zapazio je veći stepen delikventnosti, agresivnosti i hiperaktivnosti u poređenju sa kontrolnom grupom hospitalizovane dece koja nemaju istoriju podmetanja požara. Takođe, mnoga deca iz uzorka onih koji podmeću požare imaju slabije razvijene socijalne veštine i pokazuju probleme u učenju.

Brojne studije daju značajne dokaze o povezanosti porodičnih problema i sklonosti ka podmetanju požara (Cole et al., 1983, 1986; Kolko & Kazdin, 1985, 1986, 1990, 1991). Ove studije opisuju roditelje prestupnika kao osobe značajno sniženog afekta, depresivne, nedostupne i hladne, sa nedostatkom roditeljski veština i propustom u nadgledanju dece. Ročester studija (Cole et al., 1983, 1986) daje argumente u prilog postojanja korelacije između zlostavljanja i hroničnog zanemarivanja ove dece sa jedne strane, i njihove sklonosti ka podmetanju požara sa druge strane. Ova studija takođe pokazuje da je stepen recidivizma (ponovnog podmetanja požara) veći ukoliko se radi o zlostavljanoj i zanemarivanoj deci.

Nekoliko studija daju podatke da su deca koja podmeću požare zapravo deca koja su pod stresom (Bumpass et al., 1983; Cole et al, 1983, 1986; Fineman, 1980, Health et al., 1983; Jacobson, 1985). Podmetanje požara je po mišljenju ovih autora, odgovor na velike životne promene kao što su razvod, separacija, ili smrt člana porodice.

Studije koje su poredile decu koja podmeću požare i one koji to ne rade, i to upotrebom dijagnostičkih intervjua i skala procene, daju podatke da je ovakvo ponašanje često povezano sa različitim formama disfunkcije unutar pojedinca, kao što su visok nivo agresije, impulsivnost, bes, hostilnost, nedostatak empatije (Heath, Hardesty, Goldfine, Walker, 1985; Kelso, Stewart, 1986). Takođe, nalazi drugih studija ukazuju na visoku povezanost ovog i drugih vidova poremećaja u ponašanju, kao što su laganje, krađe, bekstva (Kolko, Kazdin, 1991).

Na finskom uzorku od 45 pojedinaca koji su podmetnuli požar (muškog pola, uzrasta 15 do 21) nađene su sledeće psihijatrijske disfunkcije: kod 65% postojao je poremećaj ponašanja sa agresivnim dispozicijama, a kod 45% zavisnost od alkohola (Repo, Virkkunen, 1997).

Istraživanja zasnovana na upotrebi projektivnih tehnika uz sve prethodno navedeno, kao odlike osoba koje podmeću požare navode i veće probleme vezane za seksualno ubuđenje, bes usmeren prema majci ili ocu, seksualne konflikte, viši stepen gneva, prisustvo fantazija osvete, slabo socijalno suđenje, teškoće u verbalizovanju besa, itd. (Sakheim, Osborn, 1986; Skheim, Vidgor, Gordon, Helprin, 1985).

Klasifikacija pojedinaca koji podmeću požare

little_arsonist_jerk_by_victorreissobreira-d6854xj

NCAVC studija (Sapp, Huff, Gary, Icove, Robert, 1994) je klasifikovala pojedince koji podmeću požare u 6 podtipova: vandalistički, uzbuđujući, osvetnički, skriveni zločinci, profitirajući i ekstremistički, Podtipovi se razlikuju po tome šta je meta, odnosno objekat koji će biti zapaljen, i po motivaciji koja je u pozadini radnje.

  1. Vandalistički podtip zlonamerno postavlja požar sa namerom da nanese štetu, tj. motiv mu je destrukcija imovine; najčešće mete su mu škola, napuštena imovina i vegetacija (pali lišće, travu). Ovaj tip prestupnika počinje da postavlja požare već u detinjstvu, oko 8. godine. Postavlja požar sam, neplanirano i impulsivno.
  2. Uzbuđujući tip motivisan je traganjem za uzbuđenjem, pažnjom i seksualnom gratifikacijom. Njegove mete variraju od malih požara preko okupiranja i paljenja stanova usred noći. Prve požare podmetnu oko 11-te godine, a počine u proseku 12 ovakvih prestupa pre nego što budu otkriveni. U trenutku postavljanja požara osećaju strah i uzbuđenje; obično se kroz par dana vraćaju na mesto prestupa.
  3. Osvetnički tip motivisan je realnom, pogrešnom ili imaginativnom osvetom. Meta za osvetu je druga osoba, institucija ili grupa. Najčešće je meta određena institucija. U proseku imaju 15 godina kada prvi put podmetnu požar. Obično pale uz pomoć šibice i ništa ne pomeraju sa originalne scene požara. Ne žele da ovim činom privuku pažnju.
  4. Skriveni zločinci postavljaju požare kako bi prikrili ranije kriminalne aktivnosti, npr. provalu, i uništili dokaze (Douglas et al., 1992). Prve požare mogu da podmetnu na jako ranom uzrastu od 5 godina. Obično postavljaju požare u poznatim okruženjima – sopstvenoj imovini, na poslu,.. I po otkrivanju ne žele da priznaju zločin i neretko minimizuju sopstvenu odgovornost za datu radnju.
  5. Oni koji podmeću požar zarad profita smatraju se čak profesionalcima u podmetanju požara, budući da u najvećoj meri planiraju ovu akciju. Oni očekuju finansijski dobitak obavljanjem radnje. Za razliku od prethodnih, kada su uhvaćeni u zločinu oni prihvataju odgovornost za počinjeno delo i čak su u stanju da osete krivicu zbog obavljene akcije (Horbert, 1994).
  6. Pripadnici ekstremističkog podtipa najčešće podmeću požare zbog nekog višeg ideološkog cilja. Po osnovnim karakteristikama slični su osvetničkom subtipu.

Centar za istraživanje maloletničkog podmetanja požara obavio je u periodu od 2000-te do 2003. godine obuhvatno istraživanje na uzorku od 300 maloletnika (uzrasta od 7 do 17 godina) koji su podmetnuli požar. Ovim istraživanjem diferencirano je 6 tipova prestupnika, od kojih su za ove potrebe najznačajnija dva:

  1. znatiželjni/slučajni (poznati u medijima kao oni koji se „igraju šibicama“; nemaju nameru da prouzrokuju štetu ili destrukciju; oni jednostavno iskoriste priliku da se igraju sa vatrom u odsustvu roditeljskog nadzora; obično su to veoma mirna deca, uzrasta oko 8 godina i obično pale stvari u grupi svojih vršnjaka radi zabave. Uočljivo je odsustvo planiranja unapred i izostanak anticipacije moguće opasnosti. Obično postavljaju požare u kući ili u njenoj blizini, posebno na skrivenim mestima, npr. u plakarima, ispod kreveta, itd. Oni nisu rizična grupa za nastavljanje ovakvih prestupa i uče na svojim greškama.
  2. delinkventni (uglavnom postupaju suprotno pravilima i očekivanjima okoline, kako kod kuće, tako i u školi; dopuštaju sebi privilegije odraslih, kao što su pušenje i konzumacija alkohola u ranoj adolescenciji; oni ne poštuju odrasle, imaju nizak nivo moralnog prosuđivanja, ne uče lako iz posledica svojih radnji i krive druge za svoje ponašanje. 43% ispitanika iz ove grupe ima poremećaj u ponašanju, a čak 71% ima ADHD. Prosečan uzrast na kome počinju da postavljaju požare je 10 godina. Pre podmetanja požara već su pokazivali probleme u ponašanju – tuče, krađe, kršenje normi i pravila. U 32% slučajeva podmeću požar sami, u 48% slučajeva zajedno sa drugim pojedincem, a u 19% slučajeva mešovito. (Pored ova dva tipa navode se i oni sa poremećajem mišljenja, tragaoci za uzbuđenjem, osvetnici, oni sa poremećajem adaptacije/preživljavanja).

 

Ostavi komentar