Dijagnostika u sudskoj psihologiji: Forenzički intervju

Dijagnostika u sudskoj psihologiji: Forenzički intervju

1) Određenje forenzičkog intervjua

„Forenzički intervju spada u kategoriju intervjua koji se koristi radi prikupljanja činjenica, odnosno dokaza o eventualnom krivičnom delu“ (Stakić, 2007).

Forenzički intervju je neotuđivi deo procedure utvrđivanja identiteta žrtve ili izvršioca, rasvetljavanja okolnosti i posledica događaja ili dela, utvrđivanja dokaznog materijala za potrebe vođenja krivičnopravnog postupka i utvrđivanje potreba mogućnosti i strategija za pružanje podrške žrtvi, kao i za pružanje pomoći izvršiocu radi prevazilaženja posledica koje za sobom povlači krivično delo.

2) Specifičnosti forenzičkog intervjua

Osobenosti forenzičkog intervjua (FI) ogledaju se u sledećem:

  1. njegovoj svrsi
  2. vrstama forenzičkog intervjua
  3. okolnostima pod kojima se intervju izvodi
  4. prirodi odnosa između intervjuera i intervjuisanog
  5. strategijama i metodama kojima se intervjuer koristi
  6. temama o kojima se raspravlja

1) Svrha forenzičkog intervjua

Njegova osnovna svrha je pribavljanje validnog i pouzdanog dokaznog materijala za potrebe suda, kojim se može potvrditi ili opovrgnuti sumnja na postojanje krivičnog dela, utvrditi okolnosti, tok i posledice kritičnog događaja. Iz tog razloga ga ponekad nazivaju „metod traženja istine“ (Kostić, 2007).

2) Vrste forenzičkog intervjua

Prema tipu klijenta:

  1. FI sa žrtvama (i njihovim srodnicima)
  2. FI sa svedocima
  3. FI sa izvršiocima krivičnih dela (osumnjičenima i optuženima)

U zavisnosti od klijenta o kome je reč forenzički intervju se različito usmerava:

1. Cilj forenzičkog intervjua u radu sa žrtvama (bilo da su žrtve deca ili odrasli) je iznalaženje najpogodnijih i najefikasnijih strategija za smanjenje stepena stresa kroz koji žrtva prolazi tokom forenzičkog intervjua, unapređenje kvaliteta prisećanja na kritičan događaj, i eliminisanje faktora koji mogu uticati na sugestibilnost žrtve, a uveđenje onih faktora koji unapređuju spremnost žrtve na saradnju i pružanje kvalitetnog i pouzdanog iskaza (Stakić, 2007). Pošto je reč o izrazito vulnerabilnoj populaciji klijenata, koji su preživeli traumatski događaj, FI je u ovom obliku potpuno centriran na žrtvu, njene potrebe, mogućnosti i njen trajni interes.

2. Cilj forenzičkog intervjua u radu sa svedocima sličan je u svojoj osnovi sa FI u radu sa žrtvama. Orijentisan je takođe na pružanje podrške, budući da je i ova kategorija ispitanika bila uključena u rizičnu situaciju. Takođe, osim elementa „umirivanja“ i ovde je naglasak na pomaganju klijentu da ispriča šta se dogodilo, da opiše svoje čulne osećaje (šta je video, čuo, osetio), da ventilira nagomilane emocije (jer i za njega pretrpljeni događaj ima karakter traumatskog iskustva), da opiše svoje misli, ideje i predstave i utvrdi izvore podrške i odgovarajuće mehanizme prevazilaženja eventualne traume.

I FI sa žrtvama i FI sa svedocima u sebi sadrže veliki broj elemenata koji su zastupljeni i kod savetodavnog i terapijskog intervjua (razumevanje, empatiju, podršku).

3. Forenzički intervju sa izvršiocima krivičnih dela obuhvata vođenje intervjua sa osobama koje su osumnjičene ili su u bilo kakvoj vezi sa vršenjem takvih radnji koje su određene krivičnim zakonodavstvom ili se nalaze u “sivoj zoni” između zakonom sankcionisanog i neprimerenog, devijantnog ponašanja koje ne mora uvek biti inkriminisano (Kolarević, 2010). To su, na primer, osobe osumnjičene ili optužene za izvršenje krivičnih dela (krađa, razbojništvo, silovanje, ubistvo itd., osobe uključene u maloletnu delinkvenciju ili nasilje u porodici). Cilj ovog tipa forenzičkog intervjua je otkriti informacije koje su relevantne za prestupničko ponašanje, a koje optuženi ili osumnjičeni svesno ili nesvesno prikriva, da bi se u krajnjoj instanci dobio osnov za izricanje sudske presude ili dobilo priznanje u vezi sa izvršenim radnjama, i kako bi se donosile dalje odluke u pogledu procene i postupanja sa tim osobama.

3) Okolnosti pod kojima se FI izvodi

Okolnosti pod kojima se FI izvodi variraju u zavisnosti od vrste klijenta kome je namenjen.

Ukoliko su u pitanju žrtve i svedoci, uslovi za intervjuisanje moraju da budu tako podešeni da obezbeđuju maksimum zaštite i sigurnosti intervjuisanom licu, budući da su okolnosti u kojima se klijent ispituje takve da je on traumatizovan pretrpljenim iskustvom, u stanju je šoka i povišene napetosti. Posebno treba voditi računa ukoliko su klijenti deca (bilo da su žrtve ili svedoci zločina), jer ona predstavljaju posebno vulnerabilnu kategoriju.

Okolnosti pod kojima se intervjuišu izvršioci zločina se veoma razlikuju. U većini slučajeva osumnjičeni ili optuženi čak ne pokazuje nikakve znake zabrinutosti ili stresa koji su povezani sa situacijom intervjuisanja. Štaviše, dok se nekonzistentnosti u iskazima ili nepotpunost iskaza žrtava i svedoka uglavnom tumače slabijom sposobnošću prisećanja, nemogućnošću verbalne ekspresije onoga što se dogodilo, neposedovanjem relevantnih informacija o konkretnoj temi, dotle se protivrečni i neceloviti iskazi osumnjičenih ili optuženih tumače kao otvorena manipulacija u vidu prikrivanja informacija, davanja lažnih, kontradiktornih izjava, svesnog izostavljanja informacija, itd. Iz pomenutog direktno proističe da će se i uslovi pod kojima se FI vrši i strategije koje se tom prilikom koriste i čitav skup drugih faktora (npr. stav intervjuera, vrsta pitanja koja se koriste, odnos između intervjuera i intervjuisanog) razlikovati.

4) Priroda odnosa između intervjuera i intervjuisanog

Ukoliko se FI sprovodi sa žrtvama i svedocima odnos između intervjuera i intervjuisanog biće sličan terapijskom odnosu u kome dominiraju razumevanje, empatija, podrška, nedirektivnost, uspostavljanje prijatne i opuštajuće atmosfere (dobar raport).

Sa druge strane, kada se FI sprovodi sa izvršiocima kriminalnih dela odnos intervjuera i intervjuisanog je donekle kompleksniji. Da bi dobio relevantne i istinite informacije (i eventualno priznanje zločina) intervjuer mora da balansira između dve uloge – uloge islednika i uloge empatične osobe (Danzinger, 1976). Ključ efektivnog samopredstavljanja intervjuera leži u postizanju delikatne ravnoteže između komunikacije o njegovoj svemoći i komunikacije o njegovoj brizi za dobrobit optuženoga. Stoga je u ovom slučaju dozvoljeno korišćenje znatno direktivnijeg pristupa, sa više otvoreno konfrontirajućih pitanja.

5) Strategije i metode u forenzičkom intervjuu

Bez obzira na vrstu klijenta, cilj FI se određuje kao dolaženje do istinitih, validnih i verodostojnih podataka. Međutim strategije putem kojih se ovaj cilj dostiže se razlikuju ukoliko su u pitanju žrtve i svedoci u odnosu na strategije koje se koriste sa izvršiocima zločina.

Bazična strategija kojom se povodi forenzički intervjuer u radu sa žrtvama i svedocima jeste podešavanje intervjua potrebama i mogućnostima klijenta, a ne obrnuto. Ova strategija obuhvata obezbeđivanje sledećih uslova:

  • bezbednosti žrtve/svedoka
  • postizanje smirenosti klijenta
  • pružanje osećanja klijentu da ima izbor i kontrolu.

Potrebe i mogućnosti klijenta nisu glavni fokus u intervjuisanju izvršilaca zločina, već je ovde FI prvenstveno fokusiran na dobijanje istinitih iskaza. U tom smislu, mogu se koristiti i „invazivnije“ metode, kojima se ne vodi toliko računa o potrebama klijenata. Pristup je daleko neutralniji, distanciraniji i objektivizovan – akcenat se pomera sa osobe na karakteristike konkretnog događaja.

6) Teme koje su zastupljene u forenzičkom intervjuu

Teme u forenzičkom intervjuu se direktno naslanjaju na vrstu krivičnog dela o kome je reč (ubistvo, seksualno zlostavljanje, nasilničko ponašanje, razbojništvo, itd.) Glavna tema se uvodi postupno u intervju, tako što se prethodno klijentu da prostor da slobodno iznese svoje viđenje problema. U kasnijim fazama, od opšteg saopštenja prelazi se na direktniji i ciljem usmeren sadržaj. FI je donekle limitiran na kritični događaj i njegove glavne aspekte, te ne podrazumeva uzimanje kompletnih podataka o klijentovoj biografiji (osim istorije ranijih slučajeva prestupa).

3) Struktura forenzičkog intervjua

Faze forenzičkog intervjua:

  1. Uvođenje u intervju – predstavljanje, relaksacija, upoznavanje sa svrhom intervjuisanja
  2. Uspostavljanje odnosa poverenja i saradnje – neutralisanje otpora i nepoverenja, i stvaranje pogodne radne atmosfere
  3. Uvođenje glavne teme intervjua – situiranje kritičnog događaja u širi kontekst
  4. Slobodni iskaz klijenta – prva verzija priče klijenta, izneta bez ikakvog uticaja sa strane, bez sugestije ili direkcije intervjuera
  5. Postavljanje pitanja, dopunjavanje i razjašnjavanje – direktniji pristup problemu, konkretizacija
  6. Posebne strategije za podsticanje i proveru prisećanja:
    • Mentalna rekonstrukcija konteksta događaja:

    „Sada bih vas zamolio da zatvorite oči i zamislite sebe u vremenu kada se događaj koji ste opisali dogodio. Zamislite sebe da sedite upravo na onom mestu gde ste tada sedeli, evocirajte zvuke koje ste čuli, mirise koje ste osećali, jednom rečju zamislite kompletan ambijent koji je pratio događaj“.

    • Instrukcija: „Saopštiti sve“:

    „Najlepše vas molim da mi kažete što je mogućno više detalja. Naročito vas molim da uključite svaki makar i najmanji detalj koga se setite, nastojte da ništa ne odbacujete i izostavljate. Jednostavno saopštite sve čega se setite bez ikakve selekcije i filtriranja“.

    • Promena redosleda prisećanja:

    Npr. „Poslednja stvar koju ste rekli bila je da je on zalupio vrata. Pođite od toga i pokušajte da se prisetite šta se dogodilo upravo pre toga“.

    • Promena perspektive:

    „Dobro, vi ste mi upravo opisali šta ste videli sa mesta gde ste vi bili. Sada pokušajte da zauzmete poziciju žrtve (svedoka/počinioca). Ona je stajala na drugom kraju sobe i razgovarala sa strancem. Sada stavite sebe u njenu poziciju i pokušajte da opišete scenu iz njene perspektive“.

    • Fokusirano prisećanje:

    „Koncentrišite se, molim vas, na sliku osumnjičenog koju imate u sećanju, fokusirajte se na njegovo lice i nastojte da ga opišete“.

  7. Zatvaranje intervjua – sumiranje toka i ključnih nalaza intervjua, proveravanje saglasnosti klijenta sa iznetim i ostavljanje prostora za eventualnu ispravku, pružanje informacija o sledećim koracima

Prva i druga faza su znatno duže ukoliko je klijent žrtva ili svedok, što nije slučaj sa klijentima izvršiocima krivičnog dela. Šesta faza je posebno namenjena žrtvama i svedocima koji tokom intervjua pokazuju teškoće u prisećanju kritičnog događaja. Ostale faze su podjednako zastupljene kod svih tipova klijenata.

4) Vrsta pitanja u forenzičkom intervjuu

1) Podstičuća pitanja – njima proveravamo da li klijent želi da odgovara, da li je spreman za saradnju. Počinju sa možete li, želite li, hoćete li, da li biste, recite mi nešto više o tome; i šta još, šta pored toga; šta onda, šta posle toga; ponavljanje poslednjeg dela rečenice.

2) Otvorena pitanja – cilj im je da pomognu klijentu da iznese sadržaje. Počinju sa kako? (kad ispituju procese) i šta? (kad ispituju činjenice i opisne informacije).

3) Specifična otvorena pitanja – otvorena pitanja koja su vrlo sužena i specifična, kojima se nastoji obezbediti više detalja, odnosno preciznije informacije. U strategiji „Fokusirano prisećanje“ se naročito koristi ovaj tip pitanja.

4) Zatvorena pitanja – cilj im je da ograniče verbalizaciju i navedu klijenta da daje specifičnije odgovore od onih u otvorenim pitanjima (odgovori DA-NE, ne znam ili navođenje činjenica). Služe zarad obuzdavanja i kontrolisanja obilja sadržaja koje klijent daje. Počinju sa da li ste, jeste li? (za prikupljanje specificnih informacija).

5) Unakrsna pitanja – prihvatljiva su u intervjuisanju odraslih okrivljenih lica, ali nikako u intervjuu sa decom žrtvama ili svedocima traumatičnih događaja.

6) Konfrontirajuća pitanja – služe za praćenje izvesnih nedoslednosti, kontradikcija u iskazima klijenta.

7) Parafraziranje/reformulisanje – nije čisto što i puko ponavljanje rečenog, već preformulisanje onoga što je klijent upravo saopštio, ali na takav način da se ništa niti dodaje niti oduzima, niti se menja smisao rečenog, samo se na koncizniji i jasniji način ističe smisao rečenog, kako bi klijent čuo sebe i nastavio sa daljom elaboracijom teme.

8) Sumiranje /rezimiranje – intervjuer povezuje i rezimira sadržaj rečenog kako bi pomogao klijentu da stekne uvid u ono što je do sada razgovorom pokriveno, ali isto tako i da proveri da li je dobro razumeo klijenta.

  • Pitanja koja treba izbegavati:

1) Usmeravajuća pitanja – ona koja snažno sugerišu odgovor, pa klijent može imati problem da odbije sugestiju – ti sigurno….; zar ne?; zar nije trebalo…, itd.

2) „Zašto“ pitanja – nailaze na otpor ispitanika jer deluju optužujuće

3) Višestruka pitanja – neprecizna su, unose konfuziju, klijent ne zna na koje pitanje prvo da odgovori

4) Veoma duga pitanja – udaljavaju konverzaciju od glavne teme; slaba fokusiranost, zbunjuju klijenta

5) Komparacija forenzičkog i dijagnostičkog intervjua

Sličnosti između dijagnostičkog i forenzičkog intervjua

1.Obe forme intervjua su semistrukturisane – postoje opšte teme koje su unapred određene, ali konkretna pitanja uobličava sam intervjuer;

2. Struktura dijagnostičkog i forenzičkog intervjua je slična – započinju relaksacijom intervjuisanog, zatim se nastavljaju produbljivanjem glavne teme, i završavaju se sumiranjem svega što je rečeno;

3. Koristi se isti set pitanja, ali su ona različito zastupljena. U dijagnostičkom intervjuu zastupljenija su otvorena pitanja i pitanja „zašto?“ , jer je i cilj ovog intervjua sveobuhvatna eksploracija ličnosti koja uključuje razumevanje klijentovih problema iz njegove perspektive. (akcenat je na tome šta za konkretnu osobu znači to što se dešava). U forenzičkom intervjuu preovlađuju specifična otvorena pitanja, zatvorena pitanja i konfrontirajuća pitanja (posebno u slučaju klijenata izvršilaca krivičnih dela), jer je i njegov cilj vezan za dolaženje do istinitih iskaza, a ne subjektivnih;

4. Oba tipa intervjua uvažavaju kontekst, jer se svaki konkretan iskaz može razumeti jedino situiranjem u širu vremensko-prostornu dimenziju. Međutim, pojam konteksta je značajno širi u slučaju dijagnostičkog intervjua i podrazumeva razmatranje kompletne istorije pojedinca; dok se kontekst u forenzičkom intervjuu odnosi na upoznavanje sa svim aspektima konkretnog tramatskog događaja.

Razlike između dijagnostičkog i forenzičkog intervjua

1. Dijagnostički i forenzički intervju razlikuju se po podacima koje intervjuer želi da prikupi – u dijagnostičkom intervjuu intervjuer je pre zainteresovan za subjektivne sadržaje, na to kako klijent doživljava to što mu se desilo i na koji način to interpretira, dok je u forenzičkom intervjuu zainteresovan za objektivne pokazatelje, za činjenice, za ono što se konkretno dogodilo.

2. Stav intervjuera je donekle različit u ovim tipovima intervjua – u forenzičkom intervjuu intervjuer je neutralan i više distanciran (iako ne izostaju razumevanje i empatija ukoliko su klijenti žrtve i svedoci zločina), dok je ujedno glavna mana dijagnostičkog intervjua to što intervjuer nikako ne može biti potpuno neutralan, on je glavno oruđe u intervjuu i u njega neminovno unosi svoje stavove, predrasude, implicitne pretpostavke, sistem vrednosti, uverenja.

3. Svrha intervjua – dijagnostički intervju traga za simptomima i sindromima, kako bi se uspostavila dijagnoza, te je to „metod traganja za problemom“. Putem njega se naslućuje budući tok bolesti i organizuje sledeći korak – lečenje, tretman, terapija. Forenzički intervju traga za podacima, rasvetljavanjem konkretnih događaja, te je to „metod traganja za istinom“. Takođe predstavlja jedan od validnih instrumenata na osnovu kojih se određuju dalje odluke u pogledu konačne procene i postupanja sa klijentom (osumnjičenim ili osuđenim, kao i sa žrtvama i svedocima).

4. Trajanje i izvedba intervjua – Dijagnostički intervju se ne mora kompletirati u toku samo jedne seanse, već je bitno da bude iscrpan i da se njime pokriju svi problemi. Čak je bolje da se intervjuer više puta susretne sa klijentom jer to pruža šansu da utvrdi koliko su klijentovi simptomi dosledni i konzistentni, kao i da otkloni eventualne kontradikcije u njegovim iskazima. Sa druge strane, forenzički intervju se obavlja tokom jednog viđenja, jer se smatra da autentičnost informacija može biti kontaminirana ponovljenim razgovorima.

5. Pozicija klijenta – u dijagnostičkom intervjuu klijent dobrovoljno pristupa intervjuisanju (osim u slučajevima prisilne hospitalizacije), dok u forenzičkom intervjuu žrtve i svedoci kao klijenti moraju dati informativni pristanak, a intervjuisanje osumnjičenih i optuženih ima čak prinudni karakter.

Ostavi komentar