Dobar dan, ja sam preradnik. Svakodnevno radim po 9, 10 ili 11 sati, kao i većina nas iz pogona.
U našem pogonu se puno radi. To baš i nije klasičan pogon, zapravo svi sedimo za računarima. Svejedno, puno se radi. Radimo puno radno vreme, a redovno ostajemo prekovremeno. Svi ostajemo, jer se trudimo da projekat ne propadne.
Nažalost, to nije dovoljno. Koliko god se trudili, rokovi se neprestano probijaju, klijentima se žuri, posao trpi. Sve to veoma ljuti naše menadžere, a ni nama nije svejedno. Zato radimo sve više i više, ali koliko god ostajali prekovremeno, uvek smo u nekom kašnjenju.
Moje koleginice i kolege su redovno sjebani nakon jutarnjih sastanaka na kojima nam objašnjavaju koliko smo spori i koliko kasnimo. Trebalo je sve da bude gotovo još pre pola godine. Tako su zahtevali klijenti, a naši menadžeri su im obećali da će to ispuniti. I sada ispada da su ih slagali, jer mi radimo presporo.
Nametanje krivice radnicima je podmukli menadžerski mehanizam kojim nasilno pokušavaju da podignu produktivnost preduzeća.
Ponekad se pitam kako zreli, odrasli ljudi padaju na ove priče. Činjenica je da smo, po ugovoru, u obavezi da radimo 8 sati dnevno. Činjenica je da radimo mnogo više od toga. Mnogi ostaju i vikendom. Činjenica je da njihovi rokovi nisu ništa drugo do puste želje, jer nisu realni. Ako su radnici svaki dan radili, a rokovi su probijeni, krivi su isključivo oni koji su ih dogovarali.
Sve mi je ovo jasno, ja sam sa sobom načisto. Danas sam pošteno odradio svoj posao. Nisam zabušavao, ostao sam malo duže. Nemam ni jedan jedini razlog da se osećam krivim. Međutim, nakon jutarnjeg ribanja od strane menadžmenta, osećam se loše ceo dan. Rečeno mi je da su klijenti popizdeli. Ako izgubimo ove veoma važne klijente, neki od nas će verovatno ostati bes posla (to neće biti šefovi i menadžeri). Kritikovali su me što se ne zalažem dovoljno, što ne ostajem i vikendom.
Nije mi ništa teško, volim da radim, ali veoma teško podnosim nametnutu tenziju i nametnuti osećaj krivice.
U našem pogonu od pedesetak ljudi, ima bar njih desetak čije je jedino zaduženje da nam nabijaju stres. Oni su takozvani menadžeri, šefovi, uprava. Oni po ceo dan sastanče, a kada ne sastanče, šetkaju se okolo i dišu nam za vratom. Od svih njihovih sranja, omiljeno mi je menadžersko “mi”. Oni ne pitaju “Kako napredujete?”, “Jel završavate?” i tome slično, nego “Kako napredujemo?”, “Jel završavamo?”. Oni svojim govorom brutalno falsifikuju stvarnost, čak i na nivou govora nam otimaju proizvod i sebi pripisuju zasluge.
Sve ovo znam, ali u poslednje vreme sve češće uhvatim sebe kako se osećam sjeban, maltene kriv zato što projekat kasni.
Nemoguće neće postati moguće a menažerija preko noći empatična i saosećajna. Oni žive odlično, na račun toga što su radnici sami sebe stavili u klopku i okovali strahom “Šta ako ostanem bez( tog) posla”???
Potrebna je promena svesti radnika i uvid u to, da su oni druga strana klackalice – koja uvek stabilizuje promenu i održava bolesnu simbiozu.
Nakon radnog vikenda (od kuce) i ponavljanja sebi “samo ovo da zavrsim i ne pada mi vise na pamet da djecu gledam preko ekrana laptopa” ovaj tekst mi je trebao. Pa ipak, lijezem u ponoc i navijam sat u 4 ujutro – da uradim sta mi je preostalo do polaska na posao. I to ne radi straha od otkaza. Nego radi neke cudne potrebe da se osjecam efikasno. Sposobno. Daj natovari sve cu da izdrzim, cuj ja to ne mogu. I onda skapiram da upravo na to menadzerija i ide. Na osjecaj nekompetencije ako ne mozes da robotski efikasno i sa monaskom smirenoscu radis 24/7…