Bajku najednostavnije možemo definisati kao narodnu pripovetku, fantastične ili čudesne sadržine. Iako se bave univerzalnim porukama, bajke ne predstavljaju univerzalnu pripovedačku tradiciju. One su, zapravo tipičan indoevropski, evroazijski žanr, te u analizi različitih simbola i motiva koje pružaju, treba voditi računa o specifičnostima društvenog, istorijskog i kulturnog konteksta.

Mnoge vanevropske kulture, akcenat stavljaju na kolektivistički duh, te bi svaka borba za ličnu promociju u ovim društvima bila ocenjena kao sebična i u suprotnosti sa društvenim vrednostima koje veličaju podređenost pojedinca interesima grupe.

Treba istaći i da su mnoge umetničke, književne bajke, potekle iz pera Šarla Peroa ili braće Grim, zapravo modifikovane verzije priča poteklih iz naroda, tj. ruralne sredine. Tako modifikovane, nosile su i određenu ideologiju i vrednosti aristokratske klase tog vremena, te postavljale pedagoške normative za adekvatnu edukaciju dece i omladine.

Doba prosvetiteljstva je sa sobom donelo zgražavanje nad “prostotom“ i lascivnim sadržajem narodnih bajki, dok sa druge strane, romantizam 19. veka donosi sa sobom procvat interesovanja za sve što je narodno. 20. vek je takođe imao svoje zamerke bajkama (u određenim društvenim krugovima posmatrane kao surove, ksenofobične, seksističke, pedagoški nepodobne, itd.). Međutim, na početku 21. veka, bajka još uvek prednjači kao omiljeni dečiji žanr, kome ne odolevaju ni mnogi odrasli i rado joj se vraćaju.

Ono što je važno istaći je da je bajka u narodnoj tradiciji indoevropskih naroda svrstana u takozvane “ženske priče“, kako ju je klasifikovao i Vuk Karadžić.To su priče koje su bake i dadilje prenosile svojim ćerkama sa kolena na koleno.

Prenete u aristokratski okvir i muški kulturološki kod, bajke su izgubile dodir sa ženskim stvaralaštvom iako su vekovima bile sastavni deo ženske subkulture. Najbolji primer za to je bajka Crvenkapa. Uočljive su razlike između muškog i ženskog pripovedanja. U verziji Pero-a, vuk pojede i Crvenkapu i baku i tu se priča završava. Ženske osobe bivaju kažnjenje za svoju lakomislenost. Braća Grim pružaju nam drugačiju verziju. Kazna je donekle ublažena, jer ovog puta će i baka i Crvenkapa biti spašene, i to od strane muškog lika hrabrog i sposobnog drvoseče. Međutim, francuska izvorna verzija, akcenat stavlja na nešto sasvim drugo, a to je domišljatost ženskih likova, koje se pomoću mudrosti i taktičnosti izbavljaju iz opasne situacije u koju su nesmotreno upale. U ovoj verziji vuk je pojeo baku, ali Crvenkapa je uspela da se spase i pobegne. U izvornoj verziji jasan je kulturološki kod ženske subkulture, koja se na ovaj način suprotstavljala dominantnoj patrijarhalnoj kulturi. Upadljivi su subverzivni elementi veličanja slabih i podčinjenih koji zahvaljujući svojoj snalažljivosti, taktici i mudrosti na kraju trijumfuju nad moćnijim neprijateljem.

Šta bajku čini jedinstvenom na nivou strukture i poruka koje šalje?

Ruski folklorista, Vladimir Prop je u svom kapitalnom delu “Morfologija bajke“ opisao jedinstvenu žanrovsku strukturu narodne bajke. Prop je izdvojio najmanje elemente kompozicije i nazvao ih “funkcijama“. Ukupni broj tih funkcija je 31 i one ne moraju sve da se jave u jednoj bajci, ali im je redosled javljanja fiksiran, dakle slede unapred određen raspored. Ove funkcije se mogu svrstati u tri ključne grupe funkcija, koje je Prop nazvao proverama. To su klasifikujuća, glavna i glorifikujuća, koje junak bajke mora da prođe.
Ova strukturalna podela se lako može uklopiti u onu francuskog etnologa Arnolda Van Genepa, koji je u jedinstvenim elementima različitih bajki prepoznao jedinstvene faze koje odlikuju “obrede prelaza“ u različitim ritualima koje imaju za cilj da pomognu osobi da bezbedno pređe iz jedne značajne životne faze u drugu (rođenje, punoletstvo, ženidba/udaja, itd.).

Kako bi osoba promenila dotadašni status, mora najpre da se odvoji od prethodnog položaja i okruženja. Ta faza se u obredima prelaza naziva faza separacije. Na nju se nadovezuje liminalna faza, u kojoj je osoba izolovana, usamljena i izložena različitim proverama, kako bi se pripremila za svoju novu društvenu ulogu. Kada osoba uspešno prebrodi liminalnu fazu, može preći u tzv. fazu agregacije, tj. ponovnog vraćanja u zajednicu gde će biti prihvaćen i nagrađen njen novi status. Ovakvi obredi prelaza karakteristični su i za bajku. Junaci bajke takođe odlaze od kuće i iz poznatog okruženja kako bi obavili određeni zadatak. Liminalnu fazu karakteriše boravak junaka u onostranom prostoru ili nekom dalekom kraljevstvu, gde je pod stalnim iskušenjima. On se ili bori sa neprijateljskim bićema, ili mora da izvrši niz teških zadataka, kako bi dobio nagradu, koja je zapravo zadobijanje novog statusa i nove društvene uloge, koja je društveno nagrađena.

Uočava se da se Propove ključne grupe funkcija podudaraju sa fazama koje je uočio Van Genep.

Zanimljiva je i interpretacija folkloriste Melatinskog, koji je u svom delu “Poetika mita“ izložio svoje viđenje po kome je svadbeni ritual sa svom svojom složenom simbolikom zapravo “ritualni ekvivalent bajke“. Usresređenost na brak i porodicu, kao i preraspodelu društvenih dobara, vrednosti i uticaja je centralna tema bajke. Za razliku od mita, sa kojim deli skoro istu strukturu, protagonista bajke nije nikakav polubog, niti demijurg, već običan čovek, koji ne bije “kosmičke“ bitke, već se bori za održavanje vrednosnih normi porodično-bračnih odnosa.

Upravo ovaj vid pravičnosti koje nudi bajka, koja kažnjava svaku vrstu povrede uspostavljenih društvenih normi, je privukao mnoge psihologe i psihoanalitičare da se posvete njenoj analizi i istaknu neosporni pedagoški značaj bajke koja pomaže deci u prevladavanju strahova, porodičnih frustracija i teškoća koje donosi odrastanje. “Bajka ne mora, obavezno da ima neko moralno rešenje, ali da bi bila oslobađajuća, mora da reflektuje proces borbe protiv svih vrsta podčinjavanja i autoritarizma, i da projektuje različite mogućnosti za konkretnu realizaciju te utopije“, ističe američki germanista i folklorista Džek Zeps.

Bajka ne poriče zlo, čak i neuvijeno prikazuje svu surovost ljudi i sveta, ali nudi rešenje, pruža optimizam i nadu. Centralna poruka narodnih bajki da se oni slabi, nejaki, obespravljeni, marginalizovani mogu uzdići i pobediti svoje eksploatatore i to taktikom, odnosno tako što će iskoristiti okolnosti koje su mu date i preokrenuti situaciju u svoju korist. Ovaj način taktičkog nadmudrivanja neprijatelja, gde se snaga pobeđuje uz pomoć dovitljivosti, lukavstva i mudrosti, francuski filozof i istoričar Mišel de Serto je nazvao Metis – “umetnost slabog“, po boginji Metis ili Metidi, koja je Zevsu podarila ćerku Atinu, boginju mudrosti. Po De Sertu “Metis“ označava inteligenciju, kvalitet koji sjedinjuje mudrost i lukavstvo.

Gore pomenuti folklorista Zeps mišljenja je da se: “Bajka kazuje da bi proizvela nadu u svet koji izgleda kao da je na ivici katastrofe“. Dakle, bajka nam pruža nadu u mogućnost boljeg sveta.

Neodređenost vremena i prostora, imena junaka koji su atributivnog karaktera, olakšavaju deci, a i odraslima da se lakše identifikuju sa junacima bajki. Motivi čudesnog takođe potpomažu uspostavljanje psihološke distance, što omogućava osobi da se postepeno suočava sa sopstvenim traumatskim iskustvom, koristeći bajku u terapijske svrhe.

Jezik bajke je prilagođen dečijem animističkom pogledu na svet i potrebi da pravda bude zadovoljena. U sigurnom okruženju, uz brižnog roditelja koji će detetu iznova čitati omiljenu bajku, dete će stvoriti realniju sliku sveta i postepeno će savladavati svoje razvojne strahove, kao i zastrašujuće fantazije vezano za različite porodične članove. Postaće svesno procesa unutrašnje transformacije, tj. životnih zakonitosti gde je određena optimalna frustracija neophodna za psihički rast i razvoj ličnosti.

Bajka kao žanr pruža jednu optimističnu viziju života, u čijem središtu jesu napori glavnih junaka da postigne svoj cilj, ali su ti napori nagrađeni. Uspeh je zagarantovan. Srećan kraj bajke, po američkom mitologu Džozefu Kembelu nudi „nepobedivu radost življenja“. Poruka bajke da se napori isplate, i da se zlo može pobediti jesu jedan od glavnih razloga zašto volimo da ih čitamo. Bajke su po skorašnjem psihološkom istraživanju sprovednom u Srbiji i dalje omiljeno štivo koje roditelji biraju za svoju decu.