Definiši poremećaj!

Definiši poremećaj!

Tokom snimanja materijala za jednu emisiju voditelj me je upitao kako bi definisala poremećaj. Pitanje je bilo ozbiljno, pa sam mu ozbiljno odgovorila kako ga radije ne bih definisala. Bio je iznenađen, jer je za očekivati da jedan psihoterapeut mora imati ovakav odgovor. Zato je uporno nastavio dalje.

Nisam siguran da Vas razumem, ne možete ili nećete? Ne, nije to u pitanju, jednostavno ne znam kako. Da bi definisala poremećaj, moram najpre znati šta je normalnost. A iskreno rečeno, nisam baš sigurna ni da li to znam. Obično su u ponudi veoma neprecizne i cirkularne definicije – normalnost je odsustvo patologije, a patologija je statistički značajno odstupanje od normalnosti. I šta sam Vam sada rekla, ništa! U prevodu, to je kao da sam Vam rekla da si zdrav ako nisi bolestan, a bolestan si ako je očigledno da nisi zdrav. Ne može se jedan pojam definisati preko odsustva, preko onoga šta on nije, moramo videti šta on zapravo jeste. A šta normalnost jeste, škakljivo je pitanje.

Šta hoćete da kažete, kako ne znamo šta je normalnost?, mešavina zaintrigiranosti i rasrđenosti titrala je u glasu voditelja. Pa lepo, mirno sam nastavila, normalnost ljudi izjednačuju sa onim što je uobičajeno, što je prosečno, dakle ono što je u skladu sa ponašanjem većine. Onda bi poremećaj bio svako odstupanje od tog proseka.

Dobrooo, pa gde je tu problem?, pomno me je pratio voditelj. Evo najprostijeg primera, rešila sam da stvar maksimalno ogolim. Uzmete Zoricu Brunclik, koja se jednog dana pojavi na sceni sa njenom čuvenom ciklama kosom. Složićete se da ta boja nije uobičajena i svakako nije prosek. Pa opet, niko to ne doživi nenormalnim, ponajmanje ludim. Dakle, jednoj estradnoj umetnici je dozvoljeno da u rok službe zakorači izvan proseka i bude jednostavno zanimljiva. Uzimo da to sada ponovi neki profesor, muškarac, srednjih godina, koji predaje na ozbiljnom fakultetu. Dolazi on tako jedan dan ofarban u ciklama i nonšalantno započinje predavanje. Šta mislite, šta bi ljudi pomislili? To bi sigurno bio znak da je potpuno otišao u aut. Ljudi bi se okretali, neki uplašeni, neki zabrinuti, neki puni sažaljenja. I sve je to načelno u redu, da normalnost i patologija zavise i od konteksta u kome nastaju. Sve dok ti konteksti za sobom ne povlače neke diskriminatorne implikacije.

Ne razumem o čemu govorite, delovao je sada zbunjeno voditelj. Pa ovako, kada bi se celokupan kontekst uzimao u svakom slučaju ponaosob, stvar bi bila još i pravedna. Mogli bi da kažemo da je naša procena ko je lud a ko nije, veoma istančana i osetljiva. Ovako, konteksti odvajaju čitave grupe ljudi i vrše diskriminacije po raznim osnovama – polnoj, političkoj, rasnoj, statusnoj… U ovom mom primeru, da je na fakultet došla žena, profesorka, ofarbana takođe u ciklama, ne bi bilo nekog većeg problema. Nazvali bi je možda lujkom, i sve uvili u kontekst njene ekscentričnosti ili klimakteričnog perioda kroz koji prolazi. Ali svakako ne bi bila luda, niko je se ne bi plašio, niti bi izazvala sažaljenje. Znači, čitavom jednom polu je dozvoljeno da ovako eksperimentiše sa vlastitim izgledom, dok bi pripadnici “jačeg” pola u istoj situaciji bili kategorisani kao s uma sišavši.

Primer je možda banalan, ali takvih primera je, kroz istoriju definisanja pojmova normalnosti i patologije, nažalost mnogo. I svi ti primeri svedoče o obilju počinjenih diskriminacija – samo žene su dobijale dijagnozu histerije (muškarci ne), samo crnci su dobijali dijagnozu drapetomanije (ostale rase ne), samo pripadnici višeg staleža su dobijali dijagnozu kleptomanije (a siromašni su smatrani običnim lopovima), samo politički opozicionari su dobijali dijagnozu metafizičke intoksikacije (a oni ZA vladajući režim nisu), i tako dalje i tako bliže.

I dobro, kako bi ste Vi onda raščivijali ovaj problem? Možete li da nam ponudite bolju definiciju poremećaja, neutralniju?, optimistično je nastupio voditelj. Kao što rekoh na početku, radije ne bih, ostaviću to nekome pametnijem od mene… Ozbiljna je to igra!

One Comment

Ostavi komentar