Koje su po vašem mišljenju važne odlike terapeuta? Kakav terapeut „mora“ biti?; Zašto mislite da je baš to važno? Šta je terapeut prvenstveno: osoba ili stručnjak? Šta je važnije? Ako je važnije da terapeut bude dobra osoba, šta to za vas znači? Ako je važnije da terapeut bude dobar stručnjak, šta za vas to podrazumeva?

Ovo su samo neka od pitanja nad kojima bi svako ko želi da otpočne psihoterapijski proces trebalo da se zamisli.

A evo i uopštenih odgovora koji vam mogu pomoći kao vodiči u izboru odgovarajućeg psihoterapeuta. Jer, važno je znati da prvi na koga smo nabasali nije i najbolji!

Terapeut kao osoba

– Karakteristike dobrog terapeuta –

• Dobri terapeuti imaju svoj identitet (znaju ko su, šta mogu postati, šta žele od života i šta je bitno, a šta nebitno);
• Oni poštuju i cene sebe;
• Mogu prepoznati i prihvatiti svoju moć (osećaju se doraslima u društvu drugih ljudi i dopuštaju im da se pred njima osećaju moćnima);
• Spremni su na promene (mogu da napuste sigurnost poznatoga ako nisu zadovoljni onim što imaju);
• Donose odluke koje utiču na njihov život (svesni su odluka koje su doneli o sebi, drugima i o svetu u kom žive);
• Osećaju se živima i njihove odluke su usmerene na život;
• Autentični su, iskreni i čestiti, ne skrivaju se iza maski, obmana, sterilnih uloga i fasada;
• Imaju smisao za humor;
• Čine greške i spremni su da ih priznaju;
• Uglavnom žive u sadašnjosti, nisu prikovani za prošlost, niti su silno usmereni na budućnost;
• Uvažavaju uticaj kulture i poštuju raznolikost životnih vrednosti koje nameću druge kulture;
• Iskreno ih zanima dobrobit drugih ljudi;
• Duboko su uronjeni u svoj posao i vide smisao u njemu
• Mogu održavati zdrave granice, trude se da budu potpuno prisutni u odnosu sa klijentima i vlastite teškoće ne nose sa sobom u svoje slobodno vreme (Corey, 2004).

Terapeut kao stručnjak

Pogodne osobine ličnosti nisu dovoljne da bi neko postao dobar terapeut. Potrebna je i stručnost. Upravo po tome se terapeuti razlikuju od drugih ljudi koji nam takođe mogu pružiti pomoć.

Stručnost terapeuta zavisi od:

1. obuke koju je prošao
2. iskustva u terapijskom radu

Sadržaj i trajanje obuke varira u zavisnosti od terapijskog pravca, ali je generalan stav da obuka treba da:

1) snabde budućeg terapeuta terapijskim tehnikama i metodama kao pragmatičkim sredstvima za istraživanje klijentovog sveta;

2) edukuje terapeuta o tome kako da izlazi na kraj sa različitim etičkim dilemama koje se često javljaju u ovoj profesiji;

3) ponudi određeni repertoar veština kojima terapeut upravlja proces klijentove promene;

4) sadrži uključenost samog terapeuta u proces sopstvene terapije, budući da je teško ući u klijentov svet i biti kadar da ga promeniš, ukoliko nisu razrešene vlastite psihičke rane i strahovi.

Zahvaljujući tome što je i sam bio klijent, terapeut ima iskustveni okvir u kome sebe vidi takvog kakav jeste. To je temelj saosećanja sa klijentima, jer se može prisetiti vlastitog doživljaja zastoja u terapiji, koji se dešava zbog istovremene želje da ide dalje i da ostane tamo gde jeste. Njegova vlastita terapija mu na taj način može pomoći u sticanju strpljenja sa klijentima.

Glavni razlog zbog koga je terapeutu potrebna vlastita terapija jeste što im ona pomaže da nauče da izlaze na kraj sa kontratransferom (proces viđenja sebe u klijentima, tj. proces preteranog poistovećenja sa njima, ili zadovoljavanja vlastitih potreba kroz klijente.

Kako klijenti vide svoje psihoterapeute

Na osnovu mnogobrojnih kvalitativnih istraživanja na uzorcima samih klijenata, izdvojene su četiri grupe njihovih odgovora o tome kako najčešće vide svog terapeuta. Odgovori su sledeći:

1) Facilitator
• veruje u klijenta i njegove moći
• ume da postavlja dobra pitanja
• svojim pitanjima podstiče dugoročni proces promene
• vodi kroz proces osvešćivanja
• pomaže klijentu da se “osamostali”
• “pomaže” razvoj klijenta

2) Otvoren
• ume da se prilagođava situaciji
• ume da iz različitih perspektiva sagledava klijentov problem
• uvek se preispituje
• toleriše anksioznost

3) Perceptivan
• osetljiv za klijentove potrebe
• ume da sluša

4) Strateg
• ima ideju o cilju terapije

Šta psihoterapija najčešće znači klijentima

– Zašto ljudi idu na terapiju? –

Prikaz najčešćih odgovora koje klijenti daju na pitanje šta im znači terapija (Kelly, 1955):

• nešto što je „in“, statusni simbol (iako bi ovo trebalo da bude poslednji razlog, činjenica je da mnogi klijenti dolaze na terapiju samo zato što im se može. Time svojoj okolini poručuju da imaju dovoljno novca za ove usluge i da su dovoljno emancipovani i otvoreni za ovakvu vrstu procedure. Po uzoru na “holivudske trendove” oni dolaze i bez značajnog povoda, ne bi li vodili računa o prevenciji svog mentalnog zdravlja. U načelu, ovo poslednje je ok, iako ostaje krajnje diskutabilno treba li ići na terapiju radi sveta).
  
• način da se postigne trajno blaženstvo (mnogi dolaze na terapiju kako bi njome povratili ravnotežu u sopstvenom životu; zamišljaju je kao postupak koji sve kockice vraća na svoje mesto; njihovo očekivanje usmereno je ka miru i postizanju blaženstva; zato ih neretko iznenadi što terapija ume da “boli”).
  
• podvrgavanje stručnjaku, izlečenje (u duhu klasičnog, medicinskog pacijenta, neki klijenti doživljavaju terapiju kao mesto na kome će terapeut blago, uz anesteziju, amputirati klijentov simptom/problem, a bez ideje o opsežnoj rekonstrukciji ličnosti; zato bivaju zatečeni činjenicom da štošta drugo mora da uđe u igru).
• način da se menja sredina (neretko klijent nije došao u želji da promeni sebe, već da zadrži istu poziciju i nauči kako da menja druge iz svoje okoline; hostilno očekuje da mu u tome terapeut bude saučesnik i drži stranu).
  
• potvrda bolesti (ima onih koji jednostavno žele jasnu i preciznu dijagnostiku svoje bolesti, jer im dijagnoza pruža alibi pred okolinom da nastave sa svojim životom kao do tada; ovde, terapija je otklon od promene, zaštita pozicije koja za klijenta iz nekog razloga pokazuje benefite, a u stilu “ne možeš od mene to očekivati, vidiš da sam bolestan/na”).
  
• oslobađanje od krivice (za neke klijente psihoterapija je vrsta socijalnog ogledala koja odobrava njegove/njene postupke, umiruje i ublažava osećaj krivice).
  
• riznica mudrosti (neki klijenti doćiće na terapiju kao dobri učenici koji žele da nauče što više i opskrbe se mudrostima koje im kasnije mogu biti od koristi; akcenat je pre na prikupljanju znanja i tehnika, nego na korenitoj promeni ličnosti).
  
• arena (u nekim slučajevima, terapijska soba postaje prava mala arena u kojoj se klijent grčevito bori da dokaže terapeutu da je njegovo stanovište opravdano, iznosi more argumenata, svađa se i želi terapeuta za saučesnika u ovakvoj konstrukciji stvarnosti).
  
• razjašnjenje problema / objektivno mišljenje (ponekad je glavna uloga koju klijent dodeljuje svom terapeutu ta da bude maksimalno objektivan i neutralan sudija, koji distancirano sluša o njegovim događajima i ukazuje na greške i nepravde; klijent je u ovoj situaciji jako zavistan od terapeutove reakcije).
  

– Zašto je važno razumeti kako klijent vidi terapiju? –

Jer od toga zavisi:

• izbor terapeuta,
• definisanje problema,
• saradnja sa terapeutom,
• očekivani ishod terapije.

Pitanja za razmišljanje…

1. Šta je to što izdvaja terapijski odnos u poređenju sa svim drugim odnosima u koje stupate?; Šta je to što je specifično?
2. Po čemu je sličan sa drugim odnosima?
3. Kako znate da je nešto terapijski odnos, kako ga prepoznajete?
4. Šta je u osnovi dobrog terapijskog odnosa?
5. Da li je to ravnopravan odnos, po čemu jeste, a po čemu nije?