Kako izgleda porodična psihoterapija

Kako izgleda porodična psihoterapija

Sistemska porodična terapija uključuje brojne pristupe razumevanju porodice i radu sa njima, i ona se danas može smatrati „četvrtom“ silom u psihologiji. Međutim, kao što je slučaj sa psihoterapijom generalno, tako i u porodičnoj psihoterapiji možemo pratiti više raspoloživih modela. Kako bi porodici koja namerava da otpočne psihoterapijski rad olakšali izbor, ukratko ćemo opisati neke najvažnije modele i njihove osnovne koncepte.

Adlerov model otvorenog foruma

Ovaj model temelji se na pretpostavci da roditelji i njihova deca često ostaju zarobljeni u negativnim i repetitivnim interakcijskim obrascima koji vode pogrešnim ciljevima, a odraz su autokratskog/permisivnog dijaloga koji je zaostavština našeg socijalnog nasleđa.

Ključni pojmovi :

  1. porodično ozračje – klima odnosa koji postoje u porodici (u zapadnoj kulturi roditelji zbog nedovoljne pripreme za roditeljstvo obično pribegavaju autokratskom ili permisim stilu koji su i sami iskusili u detinjstvu)
  2. porodična konstelacija – porodični sistem koji se sastoji od roditelja, dece, članova proširene porodicevno
  3. pogrešni ciljevi – Dreikurs govori o četiri cilja kod dece koje može identifikovati uz pomoć „refleksa prepoznavanja“, a to su borba za moć, osveta, dobijanje pažnje, pokazivanje neadekvatnosti

Ciljevi:

  1. pomoći roditeljima da postanu vođe
  2. zameniti negativne repetitivne interakcijske obrasce svesnim razumevanjem porodičnog procesa

Funkcija terapeuta: saradnici, priključuju se porodici, sistematski je istražuju, javni terapijski proces (terapeut ima dva klijenta – porodicu i publiku), u završnim fazama terapije terapeut postaje vođa i edukator.

Tehnike:

  1. opisi teškoća i prepoznavanje ciljeva (opisi teškoća koriste se kao indikatori negativnih i ponavljajućih intrekcijkih obrazaca)
  2. uobičajen dan
  3. razgovor sa detetom i otkrivanje ciljeva (detetovi odgovori uzimaju se kao polazne hipoteze za dalje otkrivanje)

Višegeneracijska porodična terapija (Boven)

Polazi od pretpostavke da je za potpuno razumevanje porodice nužno analizirati je sa stajališta bar tri generacije, i da je nužno baviti se nerazrešenim emocionalnim spajanjem sa sopstvenom porodicom ukoliko je cilj razviti se u zrelu i jedinstvenu ličnost.

Ključni pojmovi:

  1. diferencijacija sebe (cilj je postići nezavisnost od drugih, a kao posledica toga opredeliti se da li će nas u donošenju odluka voditi um ili emocije)
  2. triangulacija (rešavanje teskobe između dva člana uvođenjem trećeg, čime se problem zapravo ne rešava, već se dugoročno pojačava)

Ciljevi:

  1. ublažavanje teskobe i uklanjanje simptoma
  2. povećanje stupnja diferencijacije svakog člana

Funkcija terapeuta: objektivni istraživač, učitelj, trener, neutralni opažač

Tehnike :

  1. genogram (način prikupljanja i organizovanja podataka o poslednje tri generacije)
  2. postavljanje pitanja (važna su cirkularna pitanja)

Model procesa uvažavanja čoveka (Satir)

Ističe važnost komunikacije i emocionalnog doživljavanja, spontanost, kreativnost, otkrivanje sebe i preuzimanje rizika, naglasak je na odnosu i terapeutovom ličnom uključivanju u porodicu, a ne na tehnikama.

Ključni pojmovi:

  1. život porodice (deca rođenjem ulaze u oformljen sistem pravila koji se doživljava apsolutistički)
  2. funkcionalna vs disfunkcionalnoj komunikaciji u porodici (u funkcionalnoj porodici komunikacija je slobodna, otvorena, pravila ima malo i fleksibilna su)
  3. odbrambeni stav u suočavanju sa stresom (postoje 4 ovakva stava – pomirujući, optužujući, pametovanje, ometajući)
  4. porodične uloge i porodične trijade (negujuće trijade – „dvoje za jednog“)

Ciljevi :

  1. svaki pojedinac mora iskreno govoriti o onome što vidi, čuje, oseća, misli
  2. odluke u porodici donositi pregovaranjem, a ne primenom moći
  3. otvoreno priznati razlike i upotrebiti ih za razvoj unutar porodice

Funkcija terapeuta: vodič u promeni, facilitator, službeni opažač, terapeut ima poverenje u sposobnost članova da se razvijaju i aktualiziraju

Tehnike:

  1. skulpturiranje porodice (smeštanje članova porodice u prostor na osnovu njihovih komunikacijskih telesnih položaja)
  2. rekonstrukcija porodice (koja ima 3 cilja – da članovi otkriju korene onoga što su davno naučili, da stvore realističniju sliku o svojim roditeljima, da otkriju svoju jedinstvenu ličnost)

Iskustvena porodična terapija (Vitaker)

Ističe važnost izbora, slobode, samoodređenja, rasta i razvoja, aktualizacije, težište je na interakciji „ovde i sada“, a cilj je razotkrivanje pretvaranja i stvaranje novog smisla.

Ključni pojmovi:

  1. subjektivno žarište (individuacija, autentičnost, biti kakav jesi)
  2. bez-teorijski stav (teorija stvara distanciranost od porodice zarad objektivnosti)

Ciljevi:

  1. ojačati dimenzije osećaja – spontanosti, kreativnosti, sposobnosti igranja, spremnosti da se bude luckastim
  2. istovremeno podstaći individualnu autonomiju i osećaj pripadanja porodici

Funkcija terapeuta:

I faza – sporazum – terapeut je svemoćan (pojačava teskobu, unosi nemir)
II faza – uključenost – (terapeut deluje kao savetnik)
III faza – razrešenje – (terapeut je manje uključen u proces, klijenti preuzimaju) odgovornost za promenu

Tehnike:

Rad u paru – terapija je proces koji pomaže i klijentu i terapeutu, jer se terapeuti aktivno uključuju u svoj lični razvoj.

Strukturalna porodična terapija (Minučin)

Počiva na pretpostavci da su simptomi većim delom propratna pojava strukturalnih slabosti unutar porodične organizacije.

Ključni pojmovi:

  1. porodična struktura (nevidljiv skup funkcionalnih zahteva i pravila, hijerarhija, borba za moć)
  2. porodični podsistemi (bračni, roditeljski; treba da su adekvatno odvojeni)
  3. granice (kontinuum krute – raspršene)

Ciljevi:

  1. ublažiti simptome disfunkcije
  2. izazvati strukturalnu promenu menjanjem porodičnih pravila i stvaranjem prikladnijih granica, radi bolje hijerarhijske strukture

Funkcija terapeuta:

  1. pridruživanje porodici u položaju vođe
  2. obeležavanje porodične strukture
  3. intervenisanje radi transformacije nedelotvorne strukture

Tehnike:

  1. crtanje porodičnih karata (za otkrivanje granica i transakcionih stilova)
  2. glumljenje (članovi glume neku tipičnu konfliktnu situaciju, da bi se videle interakcije među njima na delu)
  3. stvaranje novog okvira (putem različitih tumačenja problemske situacije, skida se odgovornost za problem sa pojedinca)

Strateška porodična terapija (Palo Alto grupa)

Strategije i procedure koje oblikuje terapeut temelje se na teoriji komunikacije.

Ključni pojmovi:

  1. problem se smatra stvarnim (a ne simptomom neke druge sistemske disfunkcije) i rešava se
  2. rešava se problem koji postoji u sadašnjosti, bez uvida, razumevanja, terapija je kratkotrajna, usmerena na proces i na rešenja

Ciljevi:

  1. rešiti problem
  2. sprečiti ponavljanje neprilagođenog sleda postupaka

Funkcija terapeuta: konsultant, stručnjak, pozorišni reditelj, manje je važan terapijski odnos, terapeut je aktivan, direktivan, autoritaran, zanima ga kontrola moći u terapijskom odnosu i on ima svu odgovornost za promenu

Tehnike:

  1. korišćenje smernica (one mogu biti direktne – davanje saveta, predloga, vođenje, davanje zadataka), i paradoksalne
  2. paradoksalne intervencije (služe razbijanju otpora koji se može javiti u terapijskom procesu)
  3. stvaranje novog okvira
  4. tehnike pretvaranja – humor, zamišljanje, igre

Porodične terapije II reda (izviru iz konstruktivizma)

1) Reflektujući tim – Andersen
2) Lingvistički pristup – Anderson i Gulišijan
3) Narativni pristup – Epston i Vajt
4) Terapija usmerena na rešenje – De Šazer

Ključni pojmovi:

  1. saradnja i osnaživanje
  2. životne priče (svaka osoba živi priču svog života i putem jezika nalazi smisao; kada priče postanu suviše zasićene problemima , traže se alternativne priče)

Ciljevi:

  1. stvaranje novog smisla
  2. pojačavanje svesnosti o uticaju priča dominantne kulture na čovekov život

Funkcija terapeuta: aktivni facilitatori (briga, interes, empatija, kontakt), pozicija neznanja, sudija/opažač

Tehnike:

  1. slušanje otvorena uma (bez vrednovanja)
  2. pitanja koja pomažu (čarobna pitanja, eksternalizirajuća, cirkularna)
  3. rušenje priča i eksternalizacija (okrivljavanje problema, a ne pojedinca; rušenje moći priča)
  4. alternativne priče i ponovno sastavljanje priča

Ostavi komentar