Većina ljudi veruje kako mnogo toga ne zavisi od njih i nije pod njihovom kontrolom. Događaji su nešto što se odvija mimo naše volje – ne možemo da sprečimo saobraćajnu gužvu, padanje kiše, nesreću, poskupljenje cena, itd. Verujući da se stvari same od sebe dešavaju, pristajemo ujedno i na to da smo samo pasivni posmatrači čija je odgovornost za stanje oko nas minimalna. Ovakvo pozivanje na “sudbinu” koja nam odmotava život u pravcu u kome ona hoće dosta je pesimistično i ljude gura u poziciju žrtve, odnosno nemoćnog.
Kada prihvatimo poziciju posmatrača onda se čini da malo toga od nas zavisi i da samo treba da se prepustimo i nadamo se boljem razvoju situacije. Međutim, ako želimo da naš život postane nešto više od “jednom će i meni zasijati sunce”, moramo uložiti svestan napor da promenimo ova početna uverenja. Umesto da 90% stvari oko nas prepustimo slučaju, moramo shvatiti kako je odnos upravo suprotan – tačnije, samo je 10% stvari na koje ne možemo da utičemo, a 90% je onih nad kojima imamo kontrolu. Ovo je čuveno pravilo 90/10 (S. Covey), koje kaže da ne možemo da kontrolišemo događaje (10%), ali većinu možemo, odnosno naše reakcije na date događaje (90%). Dakle, naše reakcije na date događaje su ono što nam može upropastiti dan ili čak čitav jedan period života. Naš je izbor da li ćemo kišu kao neminovnost interpretirati kao nešto što će nam pokvariti planirani izlazak ili ćemo je videti kao radosnu vest koja će nam zaliti cveće u bašti. Naravno da postoje događaji koje je teško pozitivno interpretirati, kao što je recimo gužva u saobraćaju, ali je sigurno da nam naša nervoza neće puno pomoći u tome da na vreme stignemo tamo gde smo se zaputili.
Zamislite sad sledeći primer: Doručkujete ujutru sa porodicom i spremate se za posao. U tom trenutku vaša mačka grize vaše račune za struju. Razbesnite se što je to uradila i šutnete je, a kroz zube procedite kako ćete je izbaciti na ulicu. Odlazite u sobu da se spremite i u povratku zatičete vaše dete potpuno uplakano jer je vašu pretnju shvatilo bukvalno. Majka se trudi da mu objasni kako je tata to rekao u besu. Zatim se žena okreće vama i strelja vas pogledom. Ljutito dobacuje kako ste svinja koja ne zna da se ponaša. Gubite dragocene minute u pokušaju da umirite dete i izvinite se ženi. Na kraju ipak krećete sa zakašnjenjem i ko za inat velika je gužva u saobraćaju. Stižete na posao pola sata kasnije gde vas dočekuje besan šef koji bez vas nije mogao da otpočne sastanak na vreme.
Razmislite, ko je odgovoran što je vaš dan ovako loše počeo?
- razigrana mačka
- neutešno dete
- ljuta žena
- gužva u saobraćaju
- besan šef
- vi, jer ste pogrešno reagovali u toj situaciji
Mislim da je odgovor svima jasan i da je evidentno kako bi dan izgledao da je reakcija bila drugačija. Da ste se samo sagnuli i uzeli papire, a zatim mirnim tonom rekli ženi da važne dokumente više ne ostavlja na podu, svega ovoga ne bi bilo. Niko ne bi plakao, niko ne bi bio ljut, mačka više ne bi uništavala značajne stvari, krenuli biste na vreme na posao, verovatno i izbegli gradsku gužvu, stigli bi na važan sastanak i šef bi bio dobro raspoložen.
Kako se ovo pravilo može primeniti kod anksioznih ljudi?
Anksiozni ljudi implicitno veruju da će brigom sprečiti neke katastrofične događaje. Kod njih se opaža suprotan trend – ovde se ne radi o odsustvu kontrole, već o suvišnoj kontroli usmerenoj u pogrešnom pravcu. Umesto što pokušavaju da kontrolišu 90% događaja oko sebe (tako što ne izlaze napolje, tako što izbegavaju javna okupljanja – slave, rođendane, tako što izbegavaju određena mesta – autobuse, prodavnice), trebalo bi da ovu količinu kontrole usmere upravo na svoje reakcije. Npr. ako strepe da će im se desiti lupanje srca kada uđu u prepun autobus, ova strepnja samo će povećati verovatnoću da se lupanje srca i obistini. Strepnja i lupanje srca jesu naše reakcije na određene događaje, a to je ono što pravilo 90/10 nalaže da kontrolišemo. Evo i kako. Umesto strepnjom možemo reagovati uzbuđenjem kada se vozimo autobusom, i to samo ako taj događaj konstruišemo kao izazov, a ne kao put pakla. Slično je i sa lupanjem srca. Svim ljudima nekada tokom dana snažnije lupa srce. Razlika je samo u tome što će ga anksiozni ljudi interpretirati kao neminovni uvod u infarktno stanje, neki kao normalan odgovor na zamor, neki kao posledicu “teškog” vremena, a neki ga neće ni registrovati.
Dakle, mi smo ti koji odlučujemo kako ćemo reagovati i kako ćemo osmisliti većinu stvari koja nas okružuje. Zato ne dozvolite da vam se život dešava, već budite njegov aktivni učesnik. Jer ipak, to je vaš život i samo njega imate 🙂
