Kako se izboriti sa sujetom?

Kako se izboriti sa sujetom?
Kažu da smo svi sujetni, samo je pitanje u kojoj meri. Da li se slažete sa tim?

Svakoj osobi potrebna je izvesna doza potvrde da je sposobna, uspešna, vredna, a nema te osobe koja u svemu što radi oseća apsolutnu sigurnost. Sujeta se upravo javlja kao zaštitna funkcija ega, jer ga brani od spoljašnje kritike i pokušava da održi njegovu veličinu. Zato smo svi manje ili više sujetni i to u zavisnosti od količine oblasti u kojima nemamo dovoljno poverenja u sopstvene potencijale. One stvari koje su nam važne pokušavamo pošto-poto da odbranimo i da ih ne dovedemo u pitanje, a upravo one su plodno tle za razvoj sujete.

Šta zapravo znači biti sujetan i koliko se taj pojam meša sa nekim drugim, sličnim?

Sujeta predstavlja neosvešćenu strategiju pojedinca da održi i pothrani vlastitu vrednost uprkos spoljašnjem pritisku. Da bi sačuvale poželjnu sliku o sebi, sujetne osobe imaju dva mehanizma za filtriranje informacija. Informacije koje ih prikazuju u poželjnom svetlu se opažaju i daje im se na značaju, a informacije koje ih osporavaju se negiraju i guraju pod tepih. Ove osobe su u osnovi veoma rigidne jer žele da po svaku cenu sačuvaju sliku o sebi, te nijednu kritiku ne shvataju konstruktivno, već isključivo kao znak neprihvatanja i odbacivanja. Težnja da se dopadnu drugima i istovremeni strah od odbacivanja posledica su duboko ukorenjene nesigurnosti.Iako je fenomen sujete prilično kompleksan u literaturi se često i nepravilno izjednačava sa egocentičnošću, narcizmom, manjkom samopoštovanja, ponosom, itd.

Postoji li razlika u stepenu sujetnosti među polovima? Nepisano je pravilo da su žene sujetnije kada je u pitanju izgled, a muškarci u vezi i poslu.

Sujeta je socijalni fenomen koji ne može postojati u društvenom vakumu.Ona je potraga za potvrdom od strane drugih kako bi se kompenzovao osećaj lične neadekvatnosti. Društvo nas, sa druge strane, snabdeva kulturološkim očekivanjima vezanim za određeni pol, pa tako svi dobijamo ideju šta su važna područja u kojima je poželjno da se ostvarimo kao žene, odnosno kao muškarci. Zato će i sama sujeta imati različito stanište zavisno od pola o kome je reč. Stepen sujetnosti kod muškaraca i žena je isti, ali je mesto ispoljavanja uglavnom različito. Kako se i polni stereotipi vremenom menjaju, pa se recimo danas od žena očekuje da budu uspešne i u poslu, tako i sujeta vremenom može menjati svoju oblast delovanja. Čini mi se da sa sve većim izjednačavanjem polova sujeta prestaje da bude izbirljiva kao ranije, pa je možete videti u sličnim oblastima kod oba pola.

Da li se superiornost često meša sa sujetom odnosno naglašavanjem sopstvenog ega?

Sujeta se ispoljava kroz nadmenost i samouverenost, kroz prepotentno potenciranje vlastite vrednosti koje drugima može ostaviti utisak superiornosti. Međutim, reč je o jakoj fasadi koja je izgrađena upravo zato što je ego krh, ranjiv i fragilan.Sujetna osoba je preokupirana prihvatanjem od strane drugih i gladna priznanja, jer je to jedini način da se nosi sa sopstvenom nesigurnošću, nezadovoljstvom i osećajem neutoljive praznine. Iako se čini da je ceo manevar organizovan oko veličanja ega, treba shvatiti da je srž sujetnog ponašanja u sprečavanju povrede ega.

Kažu da je sujeta otrov za dušu, a slast za ego. Da ruši prijatelljstva, ugrožava veze, sprečava napredak na poslu… Da li taština ima samo negativno značenje ili ponekad može da nam bude saveznik, a ne neprijatelj?

Sujeta se vezuje za one oblasti našeg života koje vrednujemo kao važne, a istovremeno opažamo da smo u njima nedovoljno kompetentni, te se osećamo nesigurno i ovu nesigurnost maskiramo postavljanjem garda i precenjivanjem sebe. Ako negiramo da ovo činimo, sujeta će zasigurno biti naš krst koji će nas voditi u razne životne neprilike koje ste opisali. Ali, ukoliko je tretiramo kao saveznika, ona nam može biti koristan vodič u preispitivanju oblasti u kojima smo “tanki”. Ako mapiramo ona mesta gde se javlja sumnja u vlastite kvalitete, imaćemo dobru polaznu osnovu da radimo na njima. A kako rastu naše kompetencije, jačaće sigurnost i samopouzdanje, a opadaće nivo sujete.

Koliko smo sami svesni svoje sujetnosti? Možemo li da je ublažimo, kontrolišemo? Kako možemo da je prevaziđemo?

Kada nas okolina hvali, ovu “hranu za ego” doživljavamo isključivo kao nešto pozitivno i ne dovodimo je u pitanje. Međutim, kritika je ono mesto koje nas, ma koliko se trudili da je negiramo, suočava sa osećajem nelagode. U tim momentima možemo najbolje da uhvatimo kako nas nagriza zub sujete. Kako bi ublažili ovo stanje, važno je da shvatimo da je kritika upućena samo jednom malom delu naše ličnosti, nekoj našoj osobini, ponašanju ili postupku, a ne ličnosti u celini, te stoga ona ne treba da nas ugrozi na nivou identiteta. Drugi važan mehanizam u suočavanju sa sujetom je svest o tome da ne možemo biti savršeni u svemu, te da nije mudro stalno se sameravati sa drugim ljudima. Za naš sveukupni razvoj, mnogo je adekvatnije porediti se sa samim sobom i uviđati koliko smo danas u nečemu bolji u odnosu na juče.

Ako bismo zamislili društvo bez sujete, kako bi ono izgledalo?

Na prvu loptu deluje da bi društvo bez sujete bilo bajkovito, svi bi bili zadovoljni sobom, samopouzdani i realistični u pogledu procene sopstvenih sposobnosti. Međutim, ako niko ne bi reagovao na tuđu kritiku, ako ne bi preispitivao korektnost svojih postupaka i ako bi svi ljudi slepo radili sve prema vlastitom nahođenju, takvo društvo bi u najmanju ruku bilo bezobzirno. Izgubila bi se samorefleksija i motivacija da se korigujemo.

*Intervju za Večernje novosti

 

 

Ostavi komentar