Ludilo se može posmatrati i drugačije!

Antipsihijatrijski pokret nudi veoma plodno tle za alternativna razmatranja koncepta duševne bolesti. Ipak, radi što dinamičnijeg prikaza mogućih vizija „ludila“ izdvojena su tri autora koja zastupaju dijametralno suprotne pozicije: R. D. Leng – koji izdiže ludilo na pijadestal, T. S. Sas – koji ga potpuno isključuje, i D. Kuper – koji ga postavlja u istu ravan sa normalnošću.

Leng – ludilo kao potencijal – Prećutno se smatra da čitav pokret antipsihijatrije počinje Lengovim delom „Podeljeno Ja“ (1957), koje jasno oslikava razliku između psihijatrijskih i antipsihijatrijskih koncepcija po pitanju načina na koji se određuje i interpretira priroda duševnog poremećaja (prvenstveno psihoze), i njegov status u odnosu na biće i saznanje. Leng se oštro suprotstavlja klasičnim psihijatrijskim pretpostavkama, po kojima je shizofrenija organski poremećaj, navodeći da tako nešto nije i ne može biti dokazano, budući da se od shizofrenije ne umire, te nije ispunjen uslov po kome bolesno stanje mora biti fizički štetno za osobu. Sa druge strane, on ne smešta „ludilo“ u psihu, već smatra da je ono zavisno od statusa koji osoba ima u svetu u kome živi. Po njemu, shizofrenija nije medicinska bolest, već pre jedna vrsta specifičnog socijalnog kontakta, koji je zavistan od moralnih aspekata sredine u kojoj iskrsava. Bolest posmatra kao poremećaj življenja u čijoj osnovi je ontološka nesigurnost. Čovekov položaj u svetu određen je odnosom snaga između njegovog Pravog i Lažnog Ja. Podela ličnosti na doživljaj Ja koji nam je nametnula sredina i doživljaj sebe kakvi smo stvarno i kakvi želimo da budemo, oblikuje naš status u svetu. Ukoliko je Lažno Ja previše odvojeno od Pravog Ja, i ukoliko je zaokupilo veći deo ličnosti, osoba je, po Lengovom mišljenju, u većem riziku od poremećaja.

U delu „Jastvo i Drugi“ (1961) Leng nastavlja traganje za uzrokom shizofrenije, i pronalazi ga u interpersonalnim odnosima. Po njemu, izvori shizofrenije ne leže unutar individualne patologije, već u patološkim oblicima komunikacije unutar porodice. Porodica je ono što je bolesno, a shizofreničar je „žrtveni jarac“ na koga je netrpeljivost porodice upravljena. Nije shizofreno ponašanje ono što treba lečiti, štaviše, u porodičnim okvirima koji guše fantazije deteta, ono je normalna reakcija na nenormalnu situaciju. Stoga, Leng navodi kako je odnos shizofreničar-porodica, svojevrstan primer neslobode uopšte. Pošto je namenjena prvenstveno socijalizaciji, porodica prenosi pojedincu zahteve društva. Leng, uočava se, sa kritike stanja u psihijatriji, neprimetno prelazi na kritiku stanja u društvu.

Lengovo kapitalno delo „Politika doživljaja“ (1967) pruža najdetaljniji uvid u to kako se u svakoj kulturi preporučuje i propagira određena slika normalnosti, po kojoj biti normalan znači biti socijalno uslovljen, biti po meri društva, raditi na stvaranju „Lažnog Ja“ koje se prilagođava „lažnim realnostima“. U tom kontekstu, shizofrena dezintegracija je ujedno dezintegracija tog „Lažnog Ja“, i predstavlja povlačenje iz „lažne realnosti“ u unutrašnji svet. Ako se život shvati kao borba i traganje za sopstvenim izborom, a to je stanovište koje Leng favorizuje, onda duševni bolesnici smetaju, zato što realizuju neku slobodu izbora dolazeći u sukob sa društvenim normama. Nema međutim, po Lengu, ničeg patološkog u iskustvu gubitka Ja, gubitku horizonta konvencionalnog i poznatog, već takav gubitak može da ima čak potencijalno isceliteljski efekat. Ludilo ne mora biti samo slom, ono može da bude i proboj, i to proboj u mogućnost autentičnog izbora. Stoga je fundamentalni princip Lengovog stanovišta oličen kroz sintagmu: „Put psihotika ne treba ometati; treba ga čak podržati i pomoći“. Na taj način, ludilo postaje sredstvo ozdravljenja, uslov zdravlja. S tim u vezi, da bi bili terapijski, stav prema psihotiku i terapijska sredina u kojoj boravi, moraju biti takvi da u njima ništa ne ometa realizaciju onih tendencija koje su sadržane u samoj biti psihoze. Aktivnost terapeuta mora biti svedena na minimum, jer on najviše može da uradi ako naprosto očekuje. Stoga, ako sa jedne strane psihijatri insistiraju na korisnosti i neophodnosti tretmana, uočava se sa druge strane, da se Leng kao zastupnik antipsihijatrije, zalaže za uzdržavanje od terapijske intervencije i oslobođenje ludila iz okrilja institucionalnog režima lečenja.

Sas – duševni poremećaj je mit – Najčešće citiran Sasov rad „Mit o mentalnoj bolesti“ (1960) baziran je na pretpostavci da je fizički poremećaj opravdan pojam, koji je jasno zasnovan, i koji se sastoji od fizičke lezije, gde izraz lezija ukazuje na prepoznatljivu devijaciju u anatomskoj strukturi. Sas nastavlja zapažanjem da je mentalni poremećaj proširenje pojma fizičkog poremećaja na oblast mentalnog. Stoga, mentalni poremećaji postoje samo ako isti pojam poremećaja koji odgovara fizičkim stanjima, odgovara i mentalnim stanjima koja su označena kao poremećaji. Inače bi upotreba izraza poremećaj za mentalna stanja, predstavljala samo analogiju ili metaforu. Sas je implicitno pretpostavio da za psihološko funkcionisanje za koje se kaže da predstavlja mentalni poremećaj, neće ni u budućnosti biti nađen fizički uzrok. Ako bi se to i desilo, onda bi, po njegovom mišljenju, te poremećaje trebalo smatrati neurološkim, a ne mentalističkim. Stoga, koncept mentalne bolesti i nije potreban onima koji smatraju mentalne simptome znakovima oboljenja mozga (Kecmanović, 1978).

Sasvim je očigledna linija podele koju Sas povlači između bolesti i posebnih oblika ponašanja. Na jednoj strani je bolest, koja ne može egzistirati bez jasnog histopatološkog ili patofiziološkog nalaza, a na drugoj je ponašanje, koje nema, niti može imati etiološku osnovu. Stoga one koji, kao Krepelin, Frojd ili Blojler, tragaju za organskom ili pronalaze psihološku osnovu u pojedinim oblicima ponašanja, Sas proglašava „osvajačima i kolonizatorima ljudskog duha“.

Njegova druga poenta odnosi se na činjenicu da se kod mentalnih bolesti koristi, a kod fizičkih bolesti ne koristi evaluacija. Pojam mentalni poremećaj je za Sasa neodvojivo povezan sa socijalnim kontekstom, i to u mnogo čemu na isti način kao što je pojam fizičke bolesti povezan sa anatomskim i genetičkim kontekstom. Mentalni poremećaj se u tom smislu koristi za etiketiranje onih ponašanja koja odstupaju od socijalnih normi. Naredna Sasova izjava opisuje njegov stav o psihijatriji i njenim zagovornicima, koji promovišu vrednosnu neutralnost ove discipline:

„Društvo, njihovo društvo je tražilo od njih da granice medicine prošire na moral i pravo i oni su to i učinili; društvo je od njih tražilo da granice bolesti prošire sa tela na ponašanje i oni su to učinili; društvo je od njih tražilo da konflikt sakriju pod plaštom psihopatologije i oni su to učinili“ (Szasz, 1968).

Nadalje, umesto koncepta mentalnog poremećaja, Sas predlaže manje jasan pojam „problema življenja“. Pritom, on nije zainteresovan da ponudi alternativni model medicinskom modelu, već samo da ukaže na ograničenja ovog drugog. Po njemu, medicinski model je prikladan zato što pruža posebne radne hipoteze u složenoj oblasti psihopatologije, a ne zato što sadrži „istinu“. Sas napominje kako mentalni poremećaji ne postoje, iz prostog razloga što se verovanje nekog čoveka ne može objasniti bolešću ili greškom nervnog sistema. Suština mita o duševnoj bolesti, u Sasovoj interpretaciji, nije u medikalizaciji pristupa duševno poremećenoj osobi, jer duševni poremećaj ne postoji, već u medikalizaciji problema življenja, medikalizaciji moralnih dilema različitog sadržaja, medikalizaciji osnovnog sukoba između pojedinca i sredine.

Kuper – ludilo postoji u svima – D. Kuper, autor renomiranih publikacija u oblasti psihopatologije, u svom poznatom delu „Jezik ludila“ (1986) zastupa stanovište po kome „ludilo“ nije stanje koje pripada samo psihijatrijski tretiranim klijentima, već je ono prisutno u svakoj osobi, u većem ili manjem stepenu, u ovom ili onom periodu života. Zalaže se za ideju po kojoj osobe postoje unutar konteksta jezika koji je njihov vlastiti izum, ali koji vlada ljudima na takav način da su izgubili iz vida njegove izvore. Ljudi deluju kao da uglavnom razumeju ono što saopštava druga osoba, kao da to ima smisla, iako to zaparavo nije tako; odnosno, ljudi zapravo razabiraju svoj vlastiti smisao iz saopštenog besmisla druge osobe. Stoga će priča određene osobe imati onoliko tumačenja koliko ima i slušalaca, budući da će je svaki slušalac odenuti u ruho sopstvenih značenja, a koja ne moraju po pravilu biti relevantna za govornika. Priča kao takva, ne prenosi automatski autentični doživljaj govornika, niti se ona jednodušno prihvata od strane prisutnih; ona zapravo može imati mnoštvo verzija, od kojih svaka nosi lični pečat slušaoca. Iz tog razloga svakoga (pa i shizofreničara) treba pustiti da ispriča svoju priču. Svoju priču sa svojim tumačenjem. Zadatak praktičara je tada da razvija i održava situaciju slušanja, da ništa ne nameće tom iskustvu, nikakve konceptualne okvire. Potrebno je jednostavno pustiti da priča izađe napolje – priča koja ima sopstvena značenja, sopstvene odrednice, sopstvenu razumljivost – to je suština antipsihijatrije.

Uočava se, kao u ostalom i kod Lenga, revolucionarni karakter ludila, koji se sada ne ogleda u njegovom veličanju i izdizanju iznad nivoa normalnosti, već u njegovom utapanju i poistovećenju sa, odnosno asimilovanju ludila u oblast normalnosti. Po Kuperu, jezik ludila jeste svojevrsna realizacija jezika uopšte. Problem nastaje kada reči „ludog“ počnu „dirati“ drugoga, tu se krije opasnost. Jedna opasnost, bolje reći jedina opasnost ludila, jeste nasilna denormalizacija svakidašnjih reči i ustaljenih svetova sigurnosti.

Ono što se prema Kuperu dešava sa društveno vidljivim ludilom, jeste to da dolazi do psihijatrijskog posredovanja, kojim se postiže opšti porast nadzora nad stanovništvom. Psihijatrijsko posredovanje dovodi do raskola u paradoksalnom jedinstvu ludila, i to na taj način što se radost uništava lečenjem, očajanje se satire, a iza svega ostaje „ideal“ psihijatrije – da osobe više nema. Ne-osoba služi kao negativno pojačavanje definicije normalnosti za čitav sistem i korisna je prilikom neograničenog nadzora samog sistema (društva). Stoga se Kuper zalaže za to da se ludilo izvuče iz kliničkog konteksta, koji nema drugu svrhu osim potiskivanja i društvenog nadzora, i da nađe svoje mesto u svetu stvaralaštva. Za psihijatriju i njen produkt – duševnu bolest, nema mesta na ovom svetu, i takvi fenomeni (patološki) moraju se posmatrati u terminima borbe protiv otuđenja, borbe za puno izražavanje slobode i autonomije, a ne u terminima devijantnosti i odstupanja. Po njemu, ne postoje lični, već samo politički problemi, i svako je ludilo zapravo političko neslaganje. Lični problemi svode političko na stvari koje se odvijaju između jedne osobe i nekoliko drugih (problemi rada, stvaralaštva i nalaženja sebe u izgubljenom društvu su jasno politički problemi). Jedino onda kada u nekom proizvoljnom trenutku osoba prestane da se prilagođava društvenim običajima, društvo tu osobu proglašava ludom, i zarad sopstvenog očuvanja uvodi u igru medicinski aparat. U tom kontekstu, on proglašava ludilo legitimnim načinom postojanja, i ističe da je ono način spoznaje, drugi oblik empiričkog istraživanja i unutrašnjih i spoljašnjih svetova.

„Naše je ludilo sa nama celo vreme, premda je ludilo potpuno normalnih počinilo samoubistvo u svrhu statistike. Ponekad nam naše ludilo nakratko postaje vidljivo, možda apstraktno i u samoći, i mi se preobražavamo. Ponekad postaje društveno primetljivo i tada dolazi u opasnost da bude ubijeno. Svi posedujemo vlastiti način iživljavanja svoga ludila, za to nema utrtih staza. Svi mi preuzimamo vlastitu odgovornost da utremo svoj trag – i kakva je odgovornost uvideti da nam niko ne oduzima odgovornost“ (Cooper, 1986).

One Comment
  1. Ludilo samo po sebi je začeće genske devijacije. Baš me zanima psihologija dokle je dosegla i kako to odgonetnula.

Ostavi komentar