Opservacija: Metod stručnjaka, ali i laika!

Opservacija: Metod stručnjaka, ali i laika!

Opservacijom se kao metodom u kliničkoj proceni neizostavno koriste svi stručnjaci “pomagačkih profesija”. Ova metoda posebno je korisna kao dopuna standardnih dijagnostičkih procedura (intervjua, testova). Ona kvalitativno upotpunjuje sliku o klijentu, budući da obuhvata i “znake” koji su neuhvatljivi tradicionalnim mernim instrumentima (njome uočavamo gestikulaciju klijenta, položaj i pokret tela, način i ton govora, facijalnu ekspresiju, generalno – sve ono što spada u domen neverbalne komunikacije). Možda i nismo svesni, ali pri svakom kontaktu sa drugim licem, čak i indirektnom, mi posežemo upravo i inicijalno za ovim metodom – opserviramo i izvlačimo zaključke na osnovu svojih opservacija. Zato je ovo i metod laika, koji ga naširoko, ali možda ne tako stručno koriste.

Ovaj tekst poslužiće kao podsetnik stručnjacima iz oblasti mentalnog zdravlja, ali i kao priručnik svima ostalima, kako bi usavršili svoju veštinu opserviranja (posmatranja), saznali gde možda greše i naučili šta su karakteristike dobrog opservera.

Osnovna obeležja metoda opservacije

Pojam opservacije vezuje se za naturalističku tradiciju, a krajem 19. veka usvojen je kao metoda (Čarls Darvin – studija “O ispoljavanju emocija kod čoveka i životinja”, 1872. godine, pokušaj procene toga kako opažamo druge, kako oni izražavaju emocije i kakvo je emocionalno izražavanje kod životinja).

Definicija opservacije

Opservacija je metod koji obuhvata odabiranje (selekciju), izazivanje, beleženje i dešifrovanje (tumačenje) ljudskog ponašanja.

Koraci u opservaciji

  • selekcija (izbor) – onaj koji promatra prvo odabira osobe, pa klase ponašanja, zbivanja koja će opservirati, vreme, prostor i sve ono na šta će fokusirati pažnju;
  • provokacija (izazivanje) ponašanja – opserver donosi odluku da li će izazivati ili će pasivno čekati da se ispolji ponašanje;
  • beleženje opserviranog ponašanja – opserver planira i beleži koristeći se raznim pomoćnim sredstvima (audio i video oprema, listovi za beleženje itd);
  • dešifrovanje ponašanja (sirovih podataka) – njihovo prevođenje u neki psihološki usvojen i razumljiv jezik (ovaj korak zahteva prethodno iskustvo i učenje).

Sadržaj opservacije:

  1.  specifične mere ponašanja (opazive ili prikrivene),
  2. pređašnja zbivanja (antecedenti, spoljašnji i unutrašnji),
  3. uslovi koji okružuju dato maladaptivno ponašanje (kontekst),
  4. posledice (konsekventi).

Značaj opservacije

1. na osnovu opservacije možemo da:

  • kvantifikujemo (posmatramo koliko često se dati obrazac ponašanja manifestuje u jedinici vremena),
  • kvalifikujemo (posmatramo široku lepezu različitih formi ponašanja kod iste individue) i
  • klasifikujemo (svrstavamo različite forme ponašanja individue u određene kategorije prema stepenu sličnosti ili prema nekom drugom unapred utvrđenom kriterijumu) ljudsko ponašanje;

2. opservacija je značajan izvor podataka jer se ne mora izvoditi isključivo u eksperimentalnim i kliničkim situacijama, nego i u životnom prostoru osobe (ima veliku ekološku validnost);

3. istraživanja pokazuju da procena na osnovu intervjua i psiholoških testova često nije dovoljno pouzdan indikator toga kako se osoba ponaša u prirodnom okruženju (jer sama situacija ispitivanja može uzrokovati anksioznost i smanjenje praga frustracione tolerancije), pa iz tog razloga metod opservacije u naturalističkim uslovima pruža dodatne izvore podataka;

4. istraživanja pokazuju da prilikom procene klijenti mogu svesno (manipulacija, obmana) ili nesvesno (otpor) davati iskrivljene podatke, pa metod opservacije ponašanja može služiti kao dodatna provera podataka do kojih se došlo procenom (akcenat je na proveri stepena kongruentnosti između izjava klijenata ili rezultata koje ostvaruju na testovima sa jedne strane, i manifestovanog ponašanja sa druge strane).

Vrste opservacije

I Podela

1) neformalizovana – ne postoji unapred određen plan šta ćemo i na koji način posmatrati; slična posmatranju koje se dešava u svakodnevnom životu kao posledica socijalnih interakcija; sprovode je i laici.

2) formalizovana – opservacija ponašanja individue od strane stručnjaka, koja ima unapred predviđen cilj i svrhu; poznato je šta se i na koji način posmatra;

II Podela

1) naturalistička – opservator posmatra spontano ispoljavanje ponašanja u prirodnom kontekstu (kod kuće, na poslu, u školi, itd .); ovaj pristup je došao iz antropologije i etnologije,

2) kontrolisana, eksperimentalna – opserver je taj koji određuje uslove i kontekst u kome će se ponašanje opservirati. Sva ponašanja koja opserver posmatra (specifična, a ne opšta) moraju biti jasno, objektivno i iscrpno definisana. Opisi ne smeju biti zaključni. Opis uključuje: (1) lako čitljive definicije rečničkog tipa, (2) elaboraciju ponašanja, (3) uslove javljanja ponašanja, (4) opise graničnih fenomena (srodni i različiti oblici ponašanja).

III Podela

1) opservacije u kući – prvi je to radio Paterson (opservacija delinkventnih dečaka i ostalih ukućana; 2 puta po 5 minuta posmatra svakog ukućana, po 28 ponašanja). Opserver ni na koji način ne sme da se meša u dinamiku porodice. Opserver može da bude i neko od odraslih članova porodice (obučeni neprofesionalac).

2) u školi – tokom časa, odmora… (opserviraju se problemi vezani za učenje, agresivno ponašanje, neadekvatni oblici interakcije, itd.).

3) u bolničkim ustanovama – opservacija psihijatrijskih pacijenata (najčešće srednje medicinsko osoblje vrši posmatranje u bolnici).

Dve uloge opservera

  1. opserver je neutralan, nepristrasan, distanciran od sadržaja, ispitanik ne mora da zna da je promatran, i
  2. opserver je učesnik u interakciji sa osobom koju ispituje, ispitanik ima svest da je posmatran

Podaci koje dobijamo opservacijom

Opservacija se može usmeriti na različite sadržaje; uključuje i verbalne sadržaje (ne šta je klijent rekao, već način na koji je nešto saopštio ili je propustio da saopšti, koliko klijent brzo ili sporo priča, pravi li pauze u izlaganju, kako naglašava pojedine delove iskaza, kako mimikom proprati ono što je izgovorio) i neverbalne sadržaje – tj. ponašanje u užem smislu (kakav je položaj tela klijenta, kakvi su mu pokreti, itd.).

Dobijeni podaci mogu se shvatiti trojako, i to kao:

1. uzorci – izolovani podaci na osnovu kojih se direktno zaključuje o određenoj osobini klijenta (npr. neko je snažno zalupio vrata, što se interpretira kao uzorak agresivnog ponašanja); iz ovog tipa podataka opserver naknadno može da ekstrapolira zaključak koji će generalizovati na slične populacije ponašanja kod istog klijenta;

2. korelati – indirektni podaci (tj. veza između podatka i osobine ne mora da bude neposredna); tu obično spadaju podaci sa testova koji sadrže neke skorove koji služe da otkrijemo stanje u pogledu nekih crta, dispozicija klijenta (npr. depresivno stanje može biti naznačeno nehigijenom, zapuštenim izgledom, itd., dakle – direktno, ALI ono može biti nagovešteno i povišenim skorom na skali depresivnosti – dakle, posredno, preko indikatora);

3. znaci – ili psihološki podaci, tiču se onoga što je nevidljivo, što nije direktno opazivo; označavaju crte ličnosti, obrasce ličnosti, bazična stanja…; jedan psihološki podatak podrazumeva nešto što hipotetski postoji kod osobe, a nije neposredno opazivo, ako to vidimo i u ponašanju, onda je to mnogo sigurniji podatak.

Ciljevi opservacije ponašanja

1) da pokušamo da prikupimo podatke koje ne možemo da dobijemo drugim metodama i instrumentima, ili su ti drugi načini skupi i teško izvodljivi;

2) da upotpunimo podatke dobijene drugim instrumentima – udovoljavamo načelu multidimenzionalnosti.

Dva modela formiranja suda o ličnosti

neposredni (intuitivni) – bliži fenomenološkoj orijentaciji (geštalt psihologija); opažanje druge osobe je neposredno, organizovano, direktno, zasnovano više na urođenim, nasleđenim, nego na naučenim mehanizmima;

model zaključivanja – bliži aktuarijskoj psihometrijskoj orijentaciji; aktuarijska tradicija (Taft, Sarbin, Bejli); formiranje sudova o osobama zasniva se na znacima koji proističu iz opštih principa koji važe za ljude i njihovo ponašanje (silogizmi, premisa major i premisa minor). Postulirani sistem je niz uverenja koje posmatrač ima o ljudskom ponašanju, iz čega izvodi sud o individui.

* Sarbin

Premisa major proističe iz:

a) indukcije (iz iskustva);
b) konstrukcija (ravoj organizovanog niza uverenja);
c) analogije prema drugim fenomenima;
d) autoriteta (nekritičko prihvatanje sudova)

Premisa minor (instancija) – klasifikacija određenog slučaja kao primera date klase.

npr.
Svi studenti su inteligentni. (premisa major)
XY je student. (premisa minor)
XY je inteligentan.

Prema Sarbinu, ovaj proces se uvek odvija kada formiramo sudove o drugima i on zahteva razvijenu moć percepcije.

KRITIKA: Zanemaruje se intuicija u procesu opažanja, kao i empatski procesi.

Onaj koji se koristi ovim modelom naglašava svesne, empirijske i logičke kvalitete percepcije. Ovaj proces se može odvijati i potpražno. Ali, ne možemo odbaciti ni to da je naše zaključivanje o drugima neposredno, urođeno i da predstavlja globalni proces u percepciji, ne umanjujući učenje koje omogućuje istančanost opažanja.

Korčin & Olport – pokušavaju da uravnoteže ova dva modela, da ih podjednako vrednuju. Prilikom opservacije važno je što potpunije razumevanje klijenta, te treba uključiti disciplinovanu upotrebu tananih empatijskih procesa s jedne strane (fenomenološki model), a onda praviti ekplicitne zaključke i kritički preispitivati postulate svog zaključivanja i silogističke stupnjeve putem kojih dolazimo do racionalnih svesnih sudova (model zaključivanja).

Karakteristike dobrog procenjivača (Korčin)

  1. iskustvo (profesionalno i životno), jer umanjuje mogućnost stereotipije;
  2. sličnost sa osobom koju opserviramo (ali postoji tanana razlika između aktuelne sličnosti, koja uvećava empatiju i sposobnost dobre procene, i pretpostavljene sličnosti, koja umanjuje sposobnost dobre procene);
  3. inteligencija – inteligentniji ljudi su osetljiviji na generalizacije, više koriste prošlo iskustvo, imaju izraženiju sposobnost integracije;
  4. kognitivna složenost – osobe koje imaju složeniji kognitivni stil, koje su suptilnije, imaju veću sposobnost razumevanja drugih;
  5. sposobnost samouvida – lakše se izbegavaju zamke mehanizama odbrane (posebno projekcije i pojednostavljivanja);
  6. socijalne veštine – oni koji imaju veći broj veština i koji su emocionalno zreliji su bolji procenjivači;
  7. nepristrasnost – koliko god bila potrebna toplina, potrebno je i nepristrasno zaključivanje o osobi;
  8. introvertiranost – istraživanja su pokazala da su rezervisani i introvertni bolji procenjivači;
  9. istančan estetski stav (Olport) – kada sude o nečemu, pokušavaju da dobijene podatke integrišu u koherentnu harmoničnu celinu;
  10. intraceptivnost (Henri Mari) – orijentacija ka onome što je unutar nečijeg uma, ličnosti; u opservaciji dominiraju osećanja, fantazije, spekulacija, asocijacija, imaginativni postupak; Oni koji imaju ove sposobnosti razvijene su empatične, introspektivne osobe, suprotno od autoritarnih ličnosti;
  11. briga za druge (filantropi) – oni koji imaju empatiju i simpatiju za druge su dobri procenjivači, dok mizantropi i oni koji imaju socijalne predrasude to nisu; istraživanja su pokazala da su autoritarne osobe manje empatične;
  12. femininost – osobe koje imaju razvijeni imaginarni život i suđenje na kontekstualan način.

Izvori grešaka u opservaciji

Izvori grešaka mogu biti:

1. u samom opserveru;
2. u objektu posmatranja (klijentu);
3. u kontekstu suđenja.

1. Greške koje izviru iz opservera:

1) preterano pojednostavljivanje – susrećemo se sa mnoštvom često kontradiktornih informacija, pa neke odbacujemo kao irelevantne;

2) težnja za osmišljavanjem, za stvaranjem koherentne celine; Olport – o fenomenu o kom sudimo gradimo celovitu sliku; Bartlet – napor ka smislu, sve što nam otežava taj proces odbacujemo;

3) halo-efekat – ako nam je opšti stav pozitivan, sve crte ćemo pozitivno obojiti, a negativne će biti utoliko manje, i obrnuto;

4) efekat blagosti (Leniency effect) – težnja da sebe ili druge ocenimo bolje ili poželjnije na nekim crtama koje su u datoj kulturi poželjne, a niže na onim crtama koje se smatraju nepoželjnim;

5) stereotipi i implicitne teorije ličnosti;

6) motivaciona, emotivna stanja i nezadovoljene potrebe opservera;

7) projekcija i drugi mehanizmi odbrane.

2. Greške koje izviru iz osobe koju opserviramo

zatvorene osobe (nisu transparentne); Levin, Olport – ljude možemo razvrstati po otvorenosti; kod otvorenijih lakše izvlačimo podatke;
introvertne osobe je teže proceniti;
simulacija – ljudi se na različite načine predstavljaju (neke osobe iz kliničke populacije žele da prenaglase ili umanje svoju patologiju).

3. Greške koje izviru iz konteksta suđenja

• Uvek sudimo u nekom određenom socijalnom i fizičkom realnom kontekstu. Validnije ćemo proceniti osobu u njenom prirodnom, životnom kontekstu nego u veštačkim laboratorijskim uslovima. Nečije ponašanje može biti atipično zbog sredine u kojoj se odvija i zato treba uvećati uzorak ponašanja da bi se dobila istančanija slika.

Prednosti i mane metoda opservacije

Prednosti metoda opservacije ponašanja

1. upotpunjava iskaze koje ispitanici daju o sebi, proveravamo moguću simulaciju, dopuna svih onih izveštaja koje osoba daje o sebi (na raznim psihološkim instrumentima)

2. ističe situacione determinante ponašanja – bihejvioralni podaci su manifestni, a tragamo za latentnim (psihološkim podacima) koje uslovljava to manifestno. Opservacija osvetljava uslove javljanja nekog ponašanja; fokusira se na situacione činioce u ponašanju koje često ne možemo da zahvatimo drugim postupcima

3. opis ponašanja povećava ekološku validnost

Nedostaci metoda opservacije ponašanja

1) traži dosta vremena;
2) skup je;
3) traži specijalnu obuku posmatrača;
4) Opserver nikako ne sme da utiče na ispitivanu osobu svojim ponašanjem, ali utiče u nekoj meri.

Ostavi komentar