Za verbalnu i neverbalnu komunikaciju je većina ljudi čula. Ovim vidovima komunikacije, kao i praktičnim rešenjima da se ona pospeši, pisano je već u tekstu Neverbalna komunikacija u partnerskim odnosima.

Najkraće rečeno, verbalna komunikacija je svo ono komuniciranje sa spoljašnjim svetom koje je oposredovano jezikom, za koje imamo verbalne markere, pa se javlja po formiranju govora.

Neverbalna komunikacija se zasniva na procesima koji su razvijeni pre i/ili paralelno sa razvojem govora, ali je bazirana na takvoj vrsti značenjske diskriminacije koja je najčešće tacitna, intuitivna, pa se kao takva nalazi van pojmovnog reprertoara. Ovde spadaju svi naši pokušaji da iskomuniciramo svoje potrebe oslanjajući se na “govor tela” (položaj, pokret, gegovi, gestikulacija) i mimiku lica (facijalna ekspresija).

Zajedničko za obe vrste komunikacije je to da omogućavaju razmenu sa drugim licem, sa spoljašnjim svetom, i obe mogu biti manje ili više direktne. Takođe, njihov odnos bi trebalo da bude komplementaran, dakle da se ono što je verbalno iskazano adekvatno proprati neverbalnim oznakama i time dopuni i obogati komunikacija. Međutim, neretko su ova dva vida komuniciranja i nekompatibilna, pa se dešava da osoba jedno priča, a njen telesni stav ili izraz lica odaju drugu sliku. Ljudi vole da komuniciraju sa osobama kod kojih ova dva procesa rade u sinergiji, jer imaju više poverenja u takve osobe. U suprotnom, čini im se da ih osoba laže, manipuliše ili bar deluje sumnjivo.

Ako se vratimo na razvojno najranije stadijume, vidimo da je funkcija ovih kanala komunikacije da se obezbedi odgovor iz sredine. Dete ili govori majci šta joj treba (verbalna komunikacija) ili plače i pokazuje prstom (zahteva ispunjenje potrebe neverbalnim pokazateljima). Dakle, obe vrste komunikacije okrenute su ka spolja, i za drugu osobu su jasno opazive.

Ali, šta je sa komunikacijom koja se odvija na mnogo dubljem i nepristupačnijem nivou? Ova vrsta komunikacije koja nastaje pre uspostavljanja govora, i za koju ne postoje verbalni simboli, niti spolja opazive telesne oznake, naziva se preverbalnom komunikacijom. Ona podrazumeva sve naše osećaje u telu koji za cilj imaju da sa nama samima iskomuniciraju određenu potrebu. Da nas dovedu u kontakt sa sobom. I zato je ovo jedna veoma važna vrsta komunikacije.

U početku to su osećaji koji se vezuju za fiziološke potrebe, tipa grča u stomaku, zavijanja creva, osećaj praznine u trbuhu, osećaj suvoće u ustima, osećaj pritiska na bešiku i slično. Dete se rađa sa ovim osećajima ali ne zna da ih interpretira. Postepeno, prolaskom kroz proces socijalizacije, dete uči da raspoznaje ove osećaje i da na njih adekvatno odgovori. Nauči da sluša svoje telo, koje mu šalje određene poruke i tim porukama sve uspešnije uspeva da izađe u susret. Tako, ono nauči kakav je osećaj kada mu se piški, kaki, kada je gladan, žedan, kada mu je hladno ili pretoplo,… Za novorođenče, ovi signali koji dolaze iz tela su zbunjujući, ima poteškoće da ih primeti i dešifruje, pa je u slaboj komunikaciji sa sopstvenim telom. Tek kada spozna osećaj hladnoće i poveže ga sa činom pokrivanja, dete će noću navlačiti ćebe na sebe u pokušaju da se utopli.

Slično je i sa drugom vrstom osećaja koji dolaze iz tela, a koje zovemo emocije. One su u početku nedovoljno diskriminisane, slabo obrađene i na niskom nivou svesnosti. I ovde je zadatak roditelja, ili bi bar trebalo da bude, da svoje dete polako edukuje u smeru raspoznavanja i adekvatnog odgovora na određeno emocionalno stanje. Prvi korak ove edukacije sastoji se u imenovanju emocije. Roditelj je taj koji bi trebalo da poveže ove elemente u celinu, da detetovim osećajima da smisao i značenje i prevede ih u verbalne simbole. Kada dete oseća napetost u glavi i grč u rukama, a ne zna šta mu se dešava, kroz razgovor sa roditeljem ono obrađuje ovu emociju i daje joj neko ime, npr. bes, u ovom slučaju. Kada je emocija imenovana, sledeći korak je naučiti dete adekvatnim načinima za pražnjenje date emocije. Na taj način, dete je uspostavilo komunikaciju ponajpre sa sobom i svojim telesnim senzacijama, a u drugom redu ovo mu kasnije obezbeđuje i adekvatniju komunikaciju sa sredinom. Ako postoji propust u uspostavljanju kontakta sa vlastitim senzacijama, onda će u odraslom dobu ova osoba ići kroz svet sa veoma primitivnim, rudimentarnim emocijama, koje i sama ne razume, a i čija će ekspresija biti jako sirova.

Međutim, ne svodi se preverbalna komunikacija samo na domen fizioloških potreba i emocija. Ona je znatno šira i obuhvata dosta složenije osećaje čiji je prevod na jezik simbola daleko teži. Takvi su osećaji poznati kao “knedla u grlu”, “pritisak u glavi”, “trnjenje celog tela”, “svrab kože”, “bol u grudima”, “kuvanje u stomaku”, itd. Ove osećaje nemoguće je “prevoditi” na univerzalan način i izvesti nedvosmislene jezičke markere. Naprotiv, za svaku osobu ovaj osećaj je njeno jedinstveno iskustvo i treba videti šta ono zapravo znači u njegovom specifičnom sistemu tumačenja.

U te svrhe dizajnirana je čuvena psihoterapijska tehnika Verbalizovanje preverbalnih konstrukata pomoću elemenata (G. Kelly, 1955), a koja upravo omogućava osobi da pronađe reprezentativne simbole za svoje osećaje. Jednom kada osećaj zadobije reč, on postaje osmišljen, jasan i komunikabilan. Osoba tada ume da shvati šta joj vlastito telo poručuje i kako bi spram ovog zahteva trebalo da se postavi.

Ovako izgleda procedura. Prvo se nađe sadržaj koji nije verbalizovan, recimo da je to bol u grudima. Zatim je potrebno da osoba detaljno opiše ovaj osećaj. Kada je to uradila, od nje se zatim traži da opiše sasvim suprotan osećaj. Na taj način je formiran konstrukt. Recimo Bol u grudima nasuprot Mir u grudima. Kada je konstrukt obrazovan, osoba odgovara na sledeća pitanja:

Kad bi to osećanje bilo slika, kako bi ta slika izgledala?

Kad bi to osećanje bilo boja, koja bi to bila boja?

Isto pitanje ponavlja se za muziku, kuću i cvet.

Svaki put kad osoba odgovori na pitanje treba da odgovori i na pitanje šta je suprotno, dakle šta bi bila suprotna slika/boja/muzika/kuća/cvet. Na taj način obrazovane su dve grupe odgovora koje su sačinjene od elemenata koji su po nečemu slični.

Uzmimo da je osoba iz primera odgovorila kako je Bol u grudima asocira na Munkovu sliku “Krik”, na crvenu boju, na distorzičnu muziku, na oronulu kuću i zgaženi, uveli svet. Osoba se sada stimuliše da ove rasute elemente poveže u celinu pitanjem po čemu su sve ove stvari slične. I uzmimo da je njen odgovor da je to asocira na gubitak, usamljenost. Isto se radi i za drugu grupu odgovora. Recimo da su asocijacije na Mir u grudima sledeće – pejzaž, mirna zelena boja, reggae muzika, mala kuća okružena cvećem, buket belih rada. Kada osoba poveže i ove elemente po sličnosti dobija drugi kraj konstrukta. Recimo da je to ljubav, pripadanje. Dakle sada umesto sirovih osećaja imamo verbalizovani konstrukt (gubitak, usamljenost VS ljubav, pripadanje), koji je daleko dostupniji za dalje osvešćivanje.

U ovom primeru osoba se prisetila da je prvi put osetila takav bol u grudima kada joj je umro suprug i od tada ga često oseća u situacijama kada je usamljena. Ono što joj telo zapravo poručuje to je da nije dovoljno obradila ovaj tragični gubitak i da je osećaj Bola u grudima za nju jedina spona i jedini vid komunikacije u kome oživljava sećanje na svog supruga.

Telo nam šalje signale, važne poruke na koje treba da obratimo pažnju. Zato, probajte i sami da budete u kontaktu sa sopstvenim telom. Ako imate neke od ovih ili sličnih osećaja osmelite se da isprobate ovu proceduru.