Psihoterapija ili psihološko savetovanje? - Kako da znam šta mi je potrebno

Psihoterapija ili psihološko savetovanje? - Kako da znam šta mi je potrebno

“Kada bih ja rešio/la tvoj konkretni problem, kako bi ti to pomoglo da se ubuduće sam/a nosiš sa problemima?”

Tekst namerno započinjem ovim navodom, kako bi se u startu razlikovale formalne vrste pomoći, u koje spadaju psihoterapija i psihološko savetovanje, od neformalnih, kakvo je davanje saveta i podrške od strane rodbine, prijatelja i šire okoline.

Uobičajena je pretpostavka da psihološko savetovanje podrazumeva davanje stručnog saveta, od strane edukovanog lica koje je merodavnije da da savet zbog znanja i objektivnosti koje poseduje.

Međutim, važno je znati da se ni psihoterapija niti psihološko savetovanje ne oslanjaju na davanje saveta, i to je ono što im je zajednička polazna osnova. Davanje saveta je kao prvo nekorisno, jer to klijentu ne ostavlja prostora da razvije određenu veštinu koja mu je neophodna da se nadalje sam nosi sa teškoćama koje život pruža. A kao drugo, davanje saveta može biti i kontraproduktivno. Ono situira svu odgovornost u stručno lice, a minimizira udeo klijentove odgovornosti za sopstveni život. Zamislite situaciju u kojoj je stručnjak dao neki savet, koji je klijent usvojio, a potom se ispostavilo da je savet bio loš po dalji tok događaja? Niko ne može na sebe preuzeti toliku odgovornost!

Zato je zajednička pretpostavka i psihološkog savetovanja i psihoterapije, da niko ne može poznavati klijenta i njegov život bolje od samog klijenta. Proces psihološkog savetovanja i psihoterapije u tom smislu zahteva reciprocitet, odnosno dvosmernu vezu između stručnog lica i klijenta, u pogledu edukacije, moći i odgovornosti. Da bi se klijentu pomoglo, nužno je da nas prvo on edukuje o tome kakva je zapravo osoba, šta je ono što mu sada stvara teškoće, kao i kakav bi hteo postati. Što je više informacija o sebi klijent u stanju da pruži, to će u većoj meri edukovati stručno lice o tome na koji način da mu pristupi. Analogija se može napraviti sa dovoženjem pokvarenih kola kod automehaničara. Ako ih samo dovezete i kažete pokvarila su se, ne znam šta im je, automehaničar će možda morati da ih rasturi do sitnih delova kako bi napipao kvar. Međutim, ukoliko objasnite šta se desilo, šta je prethodilo kvaru, kako su se kola ponašala u tom trenutku, kakve popravke ste ranije poduzeli, on će preciznije moći da zaključi odakle i kojim putem da krene.

Kada smo konstatovali da su i psihoterapija i psihološko savetovanje vidovi profesionalne, formalne pomoći, koji ne uključuju davanje saveta, sada ćemo se fokusirati na ono što ih razlikuje, jer će na taj način postati jasnije kome se obratiti kada nam je potrebna psihološka pomoć.

Evo nekih najočiglednijih razlika:

  1. Obuka – Psihoterapeut je osoba koja je završila neki fakultet iz oblasti humanističkih nauka (psihologiju, medicinu, andragogiju, socijalni rad, defektologiju…), a koja je potom dodatno završila  i specijalističku edukaciju iz nekog psihoterapijskog pravca u trajanju od najmanje 4 godine. Ukoliko je osoba istog obrazovnog profila završila pomenutu edukaciju u trajanju od dve godine, stiče uslov i dobija licencu za psihološkog savetnika. Sledi da psihoterapeut, ako to situacija nalaže, može ući  u ulogu psihološkog savetnika, dok suprotno nije legitimno.
  2. Vrsta problema – Povezano sa prethodnim, što je obuka obuhvatnija to je osoba spremnija da se bavi težim i dubljim problemima. Tako će se psihološko savetovanje odnositi na rad na nekom specifičnom problemu, podrazumeva se da je taj problem izolovan i da se može raditi samo na njemu, tj. da se ne širi na druge oblasti klijentovog života. Formuliše se jasan cilj, problem se konkretizuje i radi se na njegovoj realizaciji, a ne na sržnoj izmeni ličnosti klijenta. Klijenti za koje je psihološko savetovanje idealno rešenje su oni koji imaju neku dilemu, neku trenutačnu krizu ili problem manjeg obima. Tipični primeri su oni klijenti koji imaju dilemu da li da se presele u inostranstvo, oni koji imaju problem u odnosu sa šefom, oni koji ne mogu da polože neki konkretan ispit, itd. Za razliku od ovoga, psihoterapija iziskuje veći obim delovanja, ona se ne koristi za rad na jednom izolovanom problemu, osim ako taj problem ne remeti osobu i u drugim oblastima funkcionisanja. Obično podrazumeva promenu sržnih uverenja i stavova osobe, rekonstruktivnog je karaktera pa zahteva promenu osobe na više nivoa, vodi dubinskom istraživanju ličnosti, sticanju novih uvida o sebi i važnim drugima i sticanju novih veština i kapaciteta za psihološki rast i razvoj. Iz navedenog se grubo može podvući da psihološko savetovanje radi za površinske, a psihoterapija za dubinske, kompleksnije probleme.
  3. Trajanje – Logičan zaključak je da će psihološko savetovanje trajati značajno kraće od psihoterapije, jer je ograničenog dometa. Vreme provedeno na psihološkom savetovanju meri se nedeljama ili mesecima, a vreme provedeno na psihoterapiji mesecima ili čak godinama.
  4. Uvremenjenost – Kako se psihološko savetovanje bazira na rešavanju konkretnog problema, najčešće je situirano u “ovde i sada” trenutku. Problem je aktuelni događaj ili onaj iz relativno bliske prošlosti ili relativno bliske budućnosti. Za razliku od toga, dubinski psihoterapijski proces će po pravilu obuhvatiti događaje i stanja iz sve tri vremenske zone (prošlost, sadašnjost i budućnost).
  5. Stil – Stilovi rada se svakako razlikuju i među različitim psihoterapijskim pravcima, ali je generalan stav da su psihološki savetnici nešto direktivniji u odnosu na psihoterapeute. Njihov tempo rada je brži jer iziskuje neposredna efikasna rešenja, pa će češće davati konkretne zadatke i instrukcije koje se do sledećeg viđanja moraju oprobati u praksi. To opet ne znači davanje gotovih rešenja, već kreiranje eksperimenata čije će posledice moći da se samere u savetodavnoj sobi i da se spram njih ponude nove alternative. U psihoterapijskom setingu, stručnjak će se ustručavati da ponudi ovakve brze korake, već će dugotrajnije i zajedno sa klijentom tragati za optimalnim rešenjima.
  6. Ulog – Podrazumeva se da će klijent uložiti manji napor i manje finansija ako radi na jednom izolovanom problemu, dok će psihoterapija zahtevati dugoročno psihološko investiranje u sam proces, pa će posledično i više koštati.
One Comment
  1. Postovana Leonora,
    Jednostavno sam oduševljen vašim uvodom. Još ako je I ceo tekst proizašao iz vaseg iskustva, te napisan u pero, onda sam I najiskrenije ushićen.
    S poštovanjem
    Goran Janković

Ostavi komentar