Kako proniknuti u svet "ludaka"?

Kako proniknuti u svet "ludaka"?

Pre mesec dana desio mi se jedan posve zanimljiv događaj koji mi dan-danas ne izbija iz glave. Rešila sam da ga podelim sa vama. Pre nego što počnem, važno je da znate da vam, iako sam po struci psiholog (i to klinički!), koji je neko vreme volontirao u “Lazi”, i uz to sam psihoterapeut sa sada već decenijskim iskustvom, lično ja neću odgovoriti na gore postavljeno pitanje. Ali, neko drugi hoće. Da pređem na stvar.

Vreo dan, sunce prži, što je važnije – slobodan dan, odlazimo na adu (poznato beogradsko letovalište). Sa mnom je moj suprug, naše dete, naša rođaka Vanja koja je povela svoje dve čivave, moja dobra drugarica i njene klinke. Ima nas puno. Veselo je, iskupali smo se pošteno i lagano pakujemo peškire. Dok mi obavljamo ovu dosadnu radnju, deca ko deca – uhvatili su se kučića i šetaju ih svuda po livadi.

Utom nailazi prikaza, besprizorna raščupana žena, mutnog pogleda i teturavog hoda. Dal zbog iskustva il šta već, snimam je prva; imala sam puno puta posla sa takvima tokom godina karijere. Žurno se približava, da te podiđe jeza. Uzima kučence detetu iz ruke i obraća mu se: “Pa gde si ti, svuda sam te tražila?” i kreće da ga nosi. Moja rođaka Vanja (vlasnica psa) stoji skamenjena pred prizorom.

Vidim da će vrag da odnese šalu i preuzimam odgovornost kao neko ko je “iskusan sa ovakvim ljudima”. Ona me gura i viče moje, moje, moje – ostavi mi kuče, to je moje kuče, vidi kako je sladak. Ja ulazim u objašnjavanje, podižem ton, govorim joj da vrati tuđeg psa, sva kiptim, čini mi se ovde će doći i do fizičkog obračuna. Pogledom tražim supruga u nadi da nas je više, a imamo i muškog člana pride.

On nasmejanog lica uredno savija svoj peškir kao da se ništa ne dešava. Natezanje se nastavlja. Kada se stvar otela kontroli, gde Vanja i ja čupamo jadnoj ženi kuče iz ruke, moj suprug prilazi lagano i pita je: “Da li ti se sviđa kuče?”. Ona potvrdno odgovara. On nastavlja: “Imam za tebe jedno kući još lepše i manje, hoćeš da ti ga donesem sutra?”. Žena oduševljeno kao malo dete klima glavom. “Važi, vidimo se sutra ovde, na istom ovom mestu, donosim ti još lepše kuče”, već se lagano pozdravljaju. “I manje”, dobacuje presrećna žena, koja se već udaljavala sa lica mesta.

Frapirani stojimo na travnjaku, deca otvorenih usta, a Vanja i ja razrogačenih očiju. Šta li se zaboga ovde desilo? Šta je to Damjan uradio? Kako je samo tako otišla? Kako je sprečio krvoproliće? U prvi mah, intervencija je izgledala ludo. Nakon pola sata hoda u pravcu autobuske stanice, setili smo se kako on ima autističnog polubrata…

Naravoučenije

Sva znanja i sve prakse ovoga sveta ne mogu ti pomoći u komunikaciji sa “drugačijim” ljudima. Ovde ustaljena logika ne radi, ovde ne vrede argumenti, ovde se pozivanje na istinu ne isplati, ubeđivanje na realnost koju drugi ne prepoznaje kao sopstvenu realnost je izlišno.

Kako proniknuti u njihov svet?

Bez recepta, bez strategije, samo prostim razumevanjem! Samo ako si kadar da uđeš u taj svet, istinski i bez bojazni, imaš šansu da ga shvatiš!!!

Drage moje kolege i svi ostali, ja sam naučila svoju lekciju, nadam se da će ona biti od koristi i vama.

Pozdrav!

4 Comments
  1. Nadam se da svoje pacijente ne dozivljavate i ne opisujete kao ovu, po svemu sudeci, duboko ometenu zenu.

    1. Draga Ana, zar mislite da bi neko ko zaista tako vidi svoje pacijente to iznosio ovako javno? Žena je tako opisana radi veće upečatljivosti i dramatičnosti priče (inače sam i pisac, pa shodno tome koristim jake metafore). Moja reakcija na nju je posve ljudska, reakcija straha na iznenadne okolnosti; a pouka priče je razumevanje i empatija.

  2. Vi kao psiholog prvi ne treba da stigmatizujete psihijatriske pacijente.

    1. Draga Tanja, upravo je pouka ovog teksta svim ljudima, pa i stručnjacima, da nikoga ne stigmatizuju, već da pokušaju da osete. Ipak, ok je da je tekst isprovocirao ovakve komentare…

Ostavi komentar