Kakve su to humane profesije, a naplaćuju svoje usluge?!

Kakve su to humane profesije, a naplaćuju svoje usluge?!

U svim sferama razmene dobara i usluga smatra se prirodnim dati novčanu nadoknadu. Ako želiš da kupiš hleb, daćeš pekaru novac, ako si rešio da kupiš cipele, platićeš ih,… i nikada se nećeš zapitati da li si novac trebao dati? Možda ćeš dovesti u pitanje vrednost robe koju si kupio, ali nećeš osporiti činjenicu da ona nešto vredi. Svuda, osim ako su u pitanju usluge pomagačkih profesija (psihologa i psihoterapeuta u prvom redu, a katkad i lekara i psihijatara).

Kako je dotle došlo i otkuda to široko rasprostranjeno uverenje da je za psihološku pomoć ružno, nepravedno ili čak neetično očekivati novac?

Ako si predstavnik humanističke profesije, onda baš zato, iz dubine tvog humanog, empatičnog bića, treba da budeš osetljiv na tuđu bol, da pomažeš “čista” srca i da to radiš bez kompenzacije, mišljenje je mnogih. Treba da te bude sramota da nesrećnoj osobi tražiš novac i da zarađuješ na tuđoj muci!

Otkuda ovde toliko prostora da se čitav koncept trgovine, star vekovima, relativizuje do krajnjih granica?

Još u vreme naturalne razmene vladao je princip “ti meni robu-ja tebi robu”, pa su se ljudi dovijali, svako prema svojim mogućnostima. Stvar je bila slična i kada su u pitanju bile usluge. Možda ne direktno, ali čak i kada su prvi prosvetitelji išli svetom sa misijom opismenjavanja stanovništa, ova humanost nagrađivana je putem uživanja raznih kontrausluga – oni su uvek imali tu privilegiju da gde god se zateknu imaju toplo i udobno prenoćište, kao i adekvatan obrok. Dakle i ovde je postojala protivteža iliti razmena.

Kasnije, sa uvođenjem robnog novca (što je preteča današnjeg standardizovanog novca koji ima fiksnu valutu), ljudi su odredili predmete, odnosno robu koja ima sopstvenu vrednost. Istorijski primeri robnog novca su tako uključivali svinje, retke morske školjke, kitove zube, stoku, hleb (u Iraku), zrna kakaa (u Meksiku), itd. Znalo se i bilo je opšteprihvaćeno da za svoja dobra ili usluge osoba treba da dobije ovakvu vrstu nadoknade.

Kako sada, nakon mnogih stoleća, ljudi dovode u pitanje naplaćivanje usluga čitave jedne struke? Nije li to posao kao i svaki drugi? Ako “pomagači” treba da saosećaju sa ljudskom patnjom, zašto trgovci prehrambenim namirnicama ne saosećaju sa ljudskom glađu? Zašto prodavci obuće i odeće ne opskrbe bez nadoknade gole i bose? A potreba za ovim je rasprostranjena širom sveta….

Jedan od mogućih razloga za ovaj nedosledan tretman leži možda u vrsti same usluge, odnosno u karakteristikama robe. Hleb se vidi, kao i njegov učinak na prazan stomak, cipele se vide takođe, a i otklanjaju osećaj hladnoće. A psihoterapija? Njene usluge su nevidljive ili nedovoljno transparentne – izađeš iz psihoterapijske sobe i niko od prolaznika ne vidi na tebi neku jasnu promenu. Zato se često ove usluge etiketiraju onim poznatim sloganom današnjice “prodavanje magle”. U retkim slučajevima može biti i tako, ali u većini slučajeva, korisnici psihoterapijskih usluga jasno vide benefite ovog rada. Sa druge strane, koliko smo sigurni da je sve što je opipljivo na tržištu izvan ove kategorije prodavanja magle? Koliko ste samo puta kupili neku kućnu napravu koja sutradan nije radila, koliko puta vam je neko popravio auto koji je na prvoj krivini stao, koliko puta ste kupili bluzu koja se posle prvog pranja skupila? Odakle toliko poverenje u ovakve “vidljive” proizvode i odsustvo istog kada su u pitanju “nevidljive” razmene, ako nam je životno iskustvo hiljadu puta osporilo ove hipoteze?

Iz istog ovog razloga su lekari i psihijatri ipak manja meta osude, jer su njihove intervencije vidljivije – tu su lekovi, tu su rendgenski snimci, tu je nalaz ultrazvuka, tu su hirurške intervencije i gomila drugih opipljivih dokaza. Pa, iako u biti predstavnici ovih struka moraju biti humani i pomoći čoveku u nevolji, ostaje prostora za materijalnu nadoknadu, jer barataju transparentnijim materijalom.

Ako se složimo sa konstatacijom da većina današnje robe i usluga može biti “mačka u džaku”, zašto i dalje isključivo pomagačkim strukama mnogi spore pravo na recipročnu razmenu?

Drugi razlog za to može ležati u samoj prirodi usluge, koja je po definiciji humanitarnog karaktera. Dakle, nema veze što se neko godinama školovao, što poseduje specifična i relevantna znanja za rad na ljudskoj patnji, ako zaista želi da pomogne, on će to uraditi bez ikakvog daljeg očekivanja. Na ovom mestu je jasno da se poništava most između formalnih i neformalnih vidova pomoći. Usluge psihoterapeuta se izjednačavaju sa uslugama koje nam mogu dati roditelji i prijatelji kada nam je teško, i prenebregava se činjenica da neko u ovoj sferi poseduje stručna znanja.

Sećam se svojih početaka. Svog otpočinjanja edukacije za psihoterapeuta. Na samom početku karijere, kada još nisam mogla raditi samostalno, već uz konstantan nadzor supervizora, mnoge klijente primala sam besplatno. To su činile i mnoge moje kolege početnici. Verovatno iz uverenja, onog entuzijastičnog, da je naš posao nadasve human. I dodatnog uverenja, da smo na početku ovog puta i da naše usluge u tom momentu nisu dovoljno reprezentativne da bi zahtevale materijalnu kompenzaciju. Tada sam lako podlegala pritisku brojnih rođaka i prijatelja da primim nekoga koga poznaju za džabe (i dan-danas su mi ovo veoma nezahvalne situacije, upravo zbog gorepomenutih očekivanja).

Međutim, dobro se sećam šta su mi govorili “veliki”. Kada bi mi – početnici, na grupnoj superviziji izlagali neki svoj slučaj, jedno od prvih pitanja mentora bilo bi “da li plaća?”. Čudilo nas je i ujedno vređalo ovako neosetljivo pitanje, ali kada bi rekli da nam dotični ne plaća, dobili bi odgovor mentora kako ništa neće biti od tog posla. Pitate se zašto? I mi smo se pitali. Razloga je bar tri, koja je navodio mentor (a sa kojima se danas u potpunosti slažem):

  • prvo, nenaplatiti seansu, za terapeuta znači ostati u ulozi nesigurnog, onog koji nema dovoljno samopouzdanja u to što radi, koji sumnja u kvalitet svojih usluga i koji ne vrednuje svoj zanat, pa time urušava ugled i status čitave terapeutske zajednice,
  • drugo, svi ljudi i svi preduzetnici moraju biti nečim motivisani – biti dobročinitelj i pomagati drugima jedino zato da bi se posledično osećao humanom osobom je nedovoljan motivator, ako se u obzir uzme dugogodišnji uložen napor da bi se stekle terapeutske veštine, kao i činjenica da i terapeuti moraju od nečega živeti baš kao i pripadnici bilo koje druge profesije,
  • i treće, i možda najvažnije – ljudi imaju uverenje da su stvari dobijene kompenzacijom vrednije, stvarnije, bolje; kada ti neko nešto pokloni odmah se javlja sumnja da je to “roba sa greškom” – tako i ovde, dovodi se u pitanje da li je terapeut dao svoj maksimum činjenicom da mu ne plaćam. Zato nas je mentor uvek savetovao da naplatimo, koliko god (makar minimalno), ali to će povećati klijentovo poverenje u sam proces, suzbiti ideju da ga “otaljavamo”, kao i ideju da nam je nešto dužan, a takođe će i povećati njegovu motivaciju i spremnost da za uloženo sme i treba da očekuje rezultate.

Meni su se u psihoterapijskom radu ove pretpostavke uvek pokazale istinitim, a na vama je da prosudite da li ovaj posao, baš kao i svaki drugi, zaslužuje da se njime prehranimo.

*Napomena: Tekst nije namenjen samo stanovništvu koje treba da suzbije ukorenjena uverenja, već i svim kolegama koji se iz nekog razloga ustručavaju da naplate svoje usluge. Ako rade po savesti i u najboljem interesu svog klijenta, sasvim je legitimno očekivati da se takav rad vrednuje. Naravno da je poželjno i veoma humano izaći u susret osobi koja je u nepovoljnoj finansijskoj situaciji, ali na terapeutu je da proceni kada i koliko često će to raditi. Sve ostalo, izlazi iz okvira dobrovoljnog rada i ulazi u okvire društvene presije.

Bez ljutnje!

🙂

 

One Comment
  1. Postovana Leonora,evo danas sam po prvi put procitala jedan ovakav tekst….i evo razmisljam o ovoj teme iz one druge pozicije..jer sama placam terapeutu punu cijenu usluge iako sam nezaposlena i zivim od pozajmljenog novca.Ne vidim da je njemu stalo do tog i ozbiljno izbegava tu temu u vezi finansija i od cega ja to zivim..Ja sam se inace i pre ovoga zalagala da se cene terapeuti i da trebaju naplacivati svoje znanja.Ali bojim se da neki bas umisle mnoge svoje kompetencije…po sistemu” moze mi se,poznat sam”

Ostavi komentar