O REBT-u za početnike…

Njen tvorac je Albert Ellis, (1955). Ona je najsličnija terapijama kognitivističkog pristupa, jer naglašava važnost mišljenja, vrednovanja, odlučivanja, analiziranja i delovanja. Bazirana je na pretpostavci da su mišljenje, emocije i ponašanje usko povezani i da su u stalnoj interakciji.

Osnovna pretpostavka REBT-a je ta, da ljudi sami pridonose pojavi i održavanju vlastitih psihičkih teškoća, te bi cilj terapije bio reorganizacija nečjih izjava upućenih sebi, čime se problem posmatra u novom svetlu. Korene ove terapije možemo naći još u rečima stoičkog filozofa Epikteta:“Ljude ne uznemiravaju stvari, već njihovo gledište o njima“.

Takođe, Ellis ističe i uticaj koji je na njega imao Adler, tj. njegovo tvrđenje da su emocionalne reakcije i životni stil neke osobe povezani sa njenim temeljnim verovanjima.

Naime, ljudi imaju dve osnovne biološki zasnovane sklonosti:

1. samounapređujuću sklonost – kojom imaju sposobnost da menjaju sebe i svet oko sebe u pravcu više zadovoljstva, a manje bola i osujećenja
2. samoosujećujuću sklonost – koja ima svoj izraz u mišljenjima, osećanjima i ponašanjima kojima ljudi rade protiv svog najboljeg interesa i cilja dugoročne sreće

Ove navedene pretpostavke sadržane u REBT-u imaju neke implikacije za terapijsku praksu:

1. u radu se prvenstveno bavimo mišljenjem i delovanjem koji su bazirani na iracionalnim verovanjima koja su stečena ili ih je osoba sama stvorila, a ne izražavanjem osećanja
2. terapija se smatra obrazovnim procesom, u kome terapeut predstavlja učitelja koji klijentu daje domaće zadatke i podučava ga stvaranju i korišćenju strategija ispravnog mišljenja, dok je klijent u ulozi učenika koji ono što je naučeno tokom terapijskog procesa, aktivno primenjuje u svakodnevnim životnim situacijama.

REBT nam nudi sliku po kojoj su ljudi skloni greškama, i s tim u vezi pokušava da pomogne ljudima da prihvate sebe kao bića koja će uvek činiti greške, ali se istovremeno osećati mirnije. Iracionalna verovanja učimo od nama važnih ljudi u detinjstvu ili ih sami stvaramo i ponavljamo kao da su ona korisna.

Po Ellisu 3 najčešća iracionalna uverenja su:

1. Ja apsolutno moram biti uspešan u meni važnim stvarima, a ako nisam, onda sam neadekvatna i bezvredna osoba!
2. Ti apsolutno moraš da se ponašaš prema meni pravedno i ljubazno, i ako se ne ponašaš, onda nisi dobar čovek!
3. Uslovi pod kojima ja živim moraju gotovo uvek biti udobni i ugodni,i ako nisu, onda je ceo moj život užasan!

Šta je poremećaj?

Postoje dve glavne kategorije poremećaja na nivou uverenja:

1. Poremećaj JA – kada osoba postavlja apsolutističke zahteve sebi, drugima ili kvalitetu života uopšte, i ako ti zahtevi nisu zadovoljeni, osuđuje sebe kao krivca
2. Poremećaji nelagodnosti – kada osoba preuveličava svoja uverenja o poželjnosti u iracionalna uverenja, ali je izražen i apsolutistički zahtev za postojanjem lakoće, udobnosti i lagodnih životnih uslova

U srži REBT-a nalazi se ABC teorija ličnosti, po kojoj je A-činjenica, događaj, postupak ili uverenje nekog pojedinca, izazivano od strane B, tj. ličnog verovanja o A, a to posredno vodi C- emocionalnoj ili bihevioralnoj posledici. To ide u prilog velikoj odgovornosti ljudi za njihove vlastite emocionalne reakcije i poremećaje. U ovu shemu umeću se dodatni elementi, kao posledica terapijskog procesa. D-osporavanje,tj. pomaganje klijentu da preispita svoja iracionalna verovanja i sastoji se iz 3 faze (otkrivanje,rasprava,razlikovanje). Klijenti na kraju dolaze do E- učinka ili delotvorne racionalne filozofije, kojom se nezdrave misli zamenjuju zdravima; ako se u tome uspe, dolazi se do F – ili novog sklopa osećaja.

Terapeutova funkcija može se sumirati u 4 koraka:

1. pokazati klijentu da je usvojio mnogo iracionalnih „trebanja“ i apsolutističkih      „moranja“
2. pokazati klijentu da tim svojim nelogičnim mišljenjem održava svoje emocionalne teškoće aktivnim
3. pomoći klijentu da svoje mišljenje promeni, ukazivanjem na začarani krug procesa samooptuživanja
4. podstaknuti klijenta na stvaranje racionalne životne filozofije, primenjivanjem različitih strategija.

Terapijski odnos

Terapeut je direktivan i uglavnom koristi metode uveravanja i aktivnog podučavanja, čime se donekle umanjuje jačina odnosa između terapeuta i klijenta. REBT ne pridaje veliku važnost toplini i empatičkom razumevanju, ali je terapeut ipak veoma otvoren i neposredan, kako u izražavanju svojih verovanja i vrednosti, tako i u potpunom prihvatanju klijenta i iskrenom suočavanju sa njegovim besmislenim mišljenjem i samodestruktivnim postupcima.

Tehnike kojima se služi REBT mogu se podeliti u 3 široke grupe:

1. Kognitivne – Osporavanje iracionalnih verovanja, Izvršavanje domaćih zadataka, Menjanje jezika, Upotreba humora, Sokratovska pitanja,…
2. Emocionalne – čiji cilj nije dolaženje do katarze, već pomoć klijentima da promene neke svoje misli, emocije i postupke. Neke od njih su Emocionalno zamišljanje, Igranje uloga, Vežbe savladavanja srama, Upotreba prisile i snage,..
3. Bihejvioralne – koriste se gotovo svi postupci bihevioralne terapije, posebno operantno uslovljavanje, principi upravljanja sobom, sistematska desenzibilizacija, tehnike opuštanja, modelovanje, trening asertivnosti,…

Primena REBT-a

REBT se najčešće primenjuje u tretmanu straha i anksioznosti, agresivnosti, poremećaja karaktera, psihotičnih poremećaja i depresije, u tretmanu seksualnih, ljubavnih i bračnih teškoća, treningu socijalnih veština i upravljanja sobom; primenjuje se i u radu sa grupom, u savetovanju parova i porodičnoj terapiji, zatim kao kratkotrajna terapija, za pomoć ljudima u krizi,…

Doprinosi REBT-a

Umesto usmeravanja na same događaje, terapija naglašava važnost klijentovih tumačenja i reakcija na ono što se dešava. Takođe, naglasak je na primeni novih uvida u delovanju van terapijskog setinga, što se postiže brojnim domaćim zadacima. Važan doprinos je i naglašavanje sveobuhvatne i eklektičke terapijske prakse, korišćenjem metoda i tehnika proizišlih iz različitih terapijskih škola.

Ograničenja REBT-a

Najveći prigovor je zanemarivanje određenih vidova klijentovog života, tj. REBT terapeuti ne bave se nesvesnom dinamikom, ne koriste slobodne asocijacije, ne rade na snovima i transfernim odnosom. Vezuju se za trenutak „ovde i sada“ i rade na konkretnom problemu. Takođe, zamera im se i za nedostatak topline i empatičkog razumevanja u terapijskom odnosu.