Šta je više ta ljubav? - Nova perspektiva...

Šta je više ta ljubav? - Nova perspektiva...

Od kada je sveta i veka ljudi su pokušavali da definišu ljubav. Tu večnu silu koja nas pokreće, koja nas čini zadovoljnijim, ispunjenijim bićima, to nešto bez čega smo prazni, bez čega sve drugo nema smisla, taj osećaj da nekome pripadamo i da je život vredan življenja.

Uspeli smo vremenom da razlučimo zaljubljenost od ljubavi, jer je njena manifestacija prilično jasna i gotovo univerzalna. Kada smo zaljubljeni obično to osećamo samim telom – imamo čuvene leptiriće u stomaku, klecaju nam kolena, obrazi se rumene, a srce žestoko udara u grudima na samu pomisao na dotičnu osobu. U zaljubljenosti se lako prepoznaju i svi ti mentalni procesi koji je prate – sklonost ka idealizaciji partnera, preuveličavanje njegovih poželjnih osobina, negiranje i sklanjanje pod tepih onoga što nam se ne dopada. Pored ovoga, zaljubljenost se lako očitava i u snazi naše volje – tada smo poletni, uvek spremni na akciju, čini se da možemo i nemoguće, nema toga što bi nas sprečilo da udovoljimo voljenoj osobi, ona je uvek prva na listi naših prioriteta, zbog nje često zanemarujemo i svoje najbazičnije potrebe, uvek smo voljni da vreme provodimo sa tom osobom, kao i da sa njom delimo sve svoje aktivnosti.

Međutim, vreme prolazi i ovaj ružičasti period polako jenjava. Nestaju gore navedene fiziološke reakcije, idealizacije polako ustupaju mesto dosta prizemnijem sagledavanju partnerovih osobina, negiranje njegove nesavršenosti ne može večno da potraje, ponovo se javlja potreba za sopstvenim psihološkim prostorom, za većom slobodom, za raskidanjem simbioze i većom samostalnošću, lista prioriteta dobija novu hijerarhiju…

Zvuči gotovo tužno, pa ipak – kažu da ovde počinje ljubav. Ima li ta ljubav ovako dosledna pravila kao zaljubljenost?

Svako od nas se bar nekada u životu osvrnuo oko sebe i pokušao da nađe parove koji se vole. Vidimo dvoje ljudi koji su i nakon dugo vremena nasmejani, svuda idu zajedno, nikada se ne svađaju, sve rešavaju dogovorom i imaju veoma slične sisteme vrednosti. I, taman pomislimo da je ovo ljubav, a to dvoje se ubrzo rastave. Sa druge strane, svedoci smo toga da ima dosta parova koji su stalno u konfliktu, ne slažu se ni oko najbazičnijih stvari, lako planu jedan na drugoga, isto tako lako međusobno iskazuju veoma romantična osećanja, a njihov odnos stalno deluje kao hod po žici. Ipak, dešava se da ovako turbulentni parovi opstaju, nešto ih veže, a mi ne možemo da dokučimo tu zajedničku nit.

Možemo li onda, nakon ovakvih iskustvenih eksperimenata formulisati univerzalnu definiciju ljubavi? I treba li?

Do sada, ljubav je uglavnom razmatrana kroz dve oprečne struje. Sa jedne strane, tu su oni koji ljubav definišu kao osećanje, kao emociju koje ili ima ili ne. Ako se prihvatimo definicije ljubavi kao osećanja, padamo u zamku da je svedemo na kategoriju „sve ili ništa“. Ljubav je ili prisutna ili nije, baš kao i strah, a ovakva koncepcija ne ostavlja prostora za popravku. Ako je ljubav isparila, ako je više ne osećam, nemoćan sam da na takvo stanje utičem. I istina, mnogi od nas se, pri proceni toga da li je ljubav i dalje prisutna, oslanjaju na ovaj neverbalizovani osećaj.

Sa druge strane je jedna daleko optimističnija i vedrija koncepcija ljubavi, ali koja od nas zahteva određeni napor. U ovu drugu struju spadaju sve one postavke u kojima je ljubav definisana kao umeće (kao kod Froma) ili kao sposobnost (što je tendencija novijih pravaca u psihoterapiji). Prva struja, gde je ljubav predstavljena kao osećanje, više se zanima za ideju da li se osećamo ljubljenim, dok se druga struja, u kojoj je ljubav umeće ili sposobnost, podrobnije bavi našim kapacitetima za ljubav. Dakle, prva implicira egocentričnu perspektivuda li me neko voli, kako naći objekat ljubavi, a druga refleksivnu perspektivukako biti sposoban da nekoga voliš.

Jasno je da se u prvom slučaju krivac za prestanak ljubavi traži u partneru, i to u formi „to nije bila osoba za mene, neko drugi će me više voleti“. Dok se u drugom slučaju odgovornost za opstanak ljubavi situira u meni, u formi „ljubav zavisi od moje spremnosti za ljubav“. Moguće je da zato mnogima ova druga perspektiva nije naročito dopadljiva jer, mnogo je lakše okriviti drugoga za slom jedne ljubavi, nego tragati za sopstvenim manjkavostima.

Vidimo da se lagano prešlo sa pitanja kako naći odgovarajućeg partnera i da li mi on pruža ono što mi treba, na pitanje šta ja mogu da uradim da bi bio sposobniji da pružim ljubav. Koje sposobnosti mi nedostaju, mogu li nešto učiniti da ljubav potraje, na koje kapacitete se mogu osloniti, šta su moji potencijali, a šta su moje prepreke za ljubav?

Priča se pomerila sa pasivnog čekanja „pravog“ koji treba da mi pruži ljubav, ka delanju, agensnosti i razvoju sopstvenih kapaciteta za ljubav. Baš kao što se i druge sposobnosti mogu vežbati i unaprediti, moguće je bildovati i ljubav! Iako prihvatanje ove pozicije zahteva puno truda, ima i onih koji su je ipak sa oduševljenjem dočekali, jer konačno imaju jasan kompas šta treba raditi, kao i nadu da je nešto moguće uraditi po ovom pitanju.

Kao što znamo kojim zadacima se jačaju intelektualne sposobnosti, kojim vežbama se podiže fizička spremnost, tako bi sada morali znati kriterijume za bildovanje ljubavi, ako nastojimo da je „adekvatno“ pružimo. Tako su sačinjene čitave liste zahteva koje bi trebalo ispoštovati, kao na primer razvijati brigu, odgovornost, poštovanje, poznavanje (From), zatim strast, intimnost, privrženost (Sternberg), kao i toleranciju na frustraciju, inicijativu, volju, itd. I naravno, čim neko ponudi set kriterijuma nužnih da se dostigne sposobnost za ljubav, on priču o ljubavi pretvori u normative. Iako kreirani iz glave pojedinca, to su sada standardi za ljubav po kojima moramo igrati, baš kao da nam svima prija isto.

Ove liste pretenduju na univerzalnost, jer impliciraju da svaka osoba, ako želi da razvije sposobnost za ljubav, mora ići u istom smeru. Zar ne bi onda sve ljubavi ličile? Zar ih ne bi lako raspoznavali na ulici? Kako se ipak i oni najbolji igrači ljubavi sapletu, a oni nespretni ostaju u igri? Priča je verovatno daleko složenija od ove, na sličan način na koji niko do sada nije uspeo da ponudi univerzalnu definiciju normalnosti.

I šta sad? Da li smo došli do ćorsokaka alternativa sa ove dve definicije – na jednoj strani definicija ne postoji, ljubav se oslanja na osećaj, na drugoj strani nude nam univerzalnu definiciju ljubavi, a jasno vidimo da sve ljubavi nisu iste. Prvi su jednostrani jer se fokusiraju na problem primanja ljubavi, a drugi jer akcenat bacaju na problem davanja ljubavi.

Nije li ljubav stvar odnosa? Zar nismo u tome zajedno? Ti i ja! Ne može problem biti ili u tebi ili u meni. Zato ću umesto egocentrične/samocentrirane sa jedne, i refleksivne perspektive, sa druge strane, koje smo imali prilike da vidimo, ponuditi treću – relacionističku perspektivu ljubavi. Onu, koja implicira da je za ljubav potrebno dvoje i da se ljubav stvara u uzajamnom odnosu dva bića. Dakle, ljubav nije UNUTAR, već IZMEĐU ljudi! I nije stvar davanja ili primanja, već razmene.

Definiciju koja prati ovu liniju razmišljanja, iznedrila je konstruktivistička autorka Mildred MekKoj, a ona glasi:

„Ljubav je svest o validaciji sržne strukture“.

Po čemu je sad ova definicija toliko drugačija?

Za početak, jer nije univerzalna, već krajnje idiosinkratična. Šta je nečija sržna struktura nije unapred određeno, već ostaje otvoreno da se definiše od osobe do osobe, u svakom konkretnom slučaju. Najprostije rečeno, sržna struktura obuhvata sve za nas ključne konstrukte koji tvore naš identitet. Tako na primer, ako su moji sržni konstrukti poštovanje, samostalnost, sloboda i emotivnost, osoba koja me validira u tome, dakle koja me poštuje na onaj način na koji ja definišem poštovanje, koja podstiče, a ne sputava moju samostalnost, koja mi pruža potrebnu slobodu i koja me hrabri u tome da nesmetano iskazujem emocije, je upravo ona osoba od koje osećam da dobijam ljubav i ona osoba koju zbog toga osećam da volim. Na isti način, jer je reč o razmeni, a ne prostom reciprocitetu po principu „oko za oko, zub za zub“, ja moram proniknuti u njene sržne konstrukte i iste nastojati da validiram. Tada će i ona povratno osetiti moju ljubav i uputiti istu meni.

Sledi da je velika zabluda da će ljudi sa sličnim sistemom vrednosti imati veće šanse za ljubav. Njima će možda biti lakše da uđu u perspektivu druge osobe, jer postoji veći komunalitet u konstruisanju, ali to ne znači da su oprečne perspektive osuđene na propast. Ljubav će nastaviti da živi dokle god smo u stanju da razumemo procese konstruisanja druge osobe i da sa njom budemo u odnosu uloga.

Ova perspektiva takođe lako može da nam objasni kako postoji i kako se održava ljubav kod naizgled konfliktnih parova sa početka priče. Ako su recimo dominantni konstrukti jedne osobe orijentisani oko davanja, pa ta osoba ima ideju da je dobra ako je brižna, požrtvovana i nesebična, a druga osoba sebe konstruiše kao nesigurnu, zavisnu i inertnu, njihove konstrukcije, iako se ne podudaraju u pojavnom smislu, mogu dobro da kliknu. Sve je ok dok se neko oseća ostvarenim time što pruža, a neko zadovoljnim time što dobija. Problem nastaje kada želimo da damo nekome nešto što on ne želi da primi, ili kada nam neko šalje nešto što ne želimo da prihvatimo.

Poznajem mnoge parove u kojima žena liči na mamu svome mužu – brine, grdi ga, kontroliše ga i ugađa mu. Na perifernom nivou, dakle u ravni ponašanja, može izgledati da mužu to smeta – on će se možda žaliti prijateljima kako ga žena uhodi, ne da mu mira i stalno ga proverava kao da je malo dete. Prikazivaće se kao osoba kojoj je važna sloboda, iako je zapravo sloboda u njegovom sistemu konstruisanja podređeni konstrukt. Na nadređenom nivou, uočavamo da su za njega ženina ljubomora, kontrola i zabrinutost upravo glavni elementi u području konstruisanja ljubavi. Kada ne bi bilo ovakvih “dokaza” ljubavi, on bi se možda osetio nevoljenim. Stoga, ako je njemu potrebna “nova” mama, zašto to ne bi bila ljubav? Nije bitno da li su nam sržne strukture slične, već da li ih međusobno validiramo. Dolazimo do činjenice, iako nije baš blisko pameti, da se čak i sado-mazo odnosi mogu smatrati ljubavnim, jer je reč o uzajamnom pristanku na takvu konstelaciju stvari.

Ljudi mogu voleti i tražiti razne stvari u odnosima, neke su nam logične, neke krajnje bizarne, ali dok god postoji prećutni konsenzus oko njih, dakle dok god je reč o uzajamnoj validaciji sržne strukture, na dobrom smo putu.

Niko nam ne može reći šta je ljubav, niti šta bi trebalo da bude. Nema unapred određenog recepta za ljubav! Sledeći put kada se zapitate da li je ovo između nas dvoje još uvek ljubav, stavite na papir sve ono što težite da budete kao osoba, kao i sve ono čemu vaš partner teži, a zatim pokušajte da odgovorite na pitanje koliko tim vašim konstruktima partner izlazi u susret i koliko vi uspevate da ne stojite na putu njegovim.

Čini mi se da je to ljubav – jedinstvena i bez pravila, baš kao i ljudi.

Ostavi komentar