Šta su znaci psihoterapijskog napretka...

Šta su znaci psihoterapijskog napretka...

Veoma je lako edukantima neke psihoterapijske orijentacije, koji prolaze kroz „rad na sebi“, da identifikuju kada i na koji način psihoterapijski proces počinje da pokazuje svoje benefite. Oni iza sebe imaju veliku zaleđinu – sate i sate lične analize, nebrojene sate supervizije, godine pohađanja edukacijskog programa i mnoge stručne seminare. Ali, šta kada se psihoterapiji prepusti bilo koja persona van „ovoga sveta“. Kako naivni subjekt, čovek laik, da interpretira ovo iskustvo?

Kako da zna da je psihoterapija delotvorna? Kako da protumači promene koje mu se dešavaju; da li su one pozitivne ili ne, sa stanovišta njegovog psihoterapeuta? Često se na terapiji možemo zapitati kako našu promenu vrednuje sam terapeut? Da li je i on (kao ja) zadovoljan mojim napretkom? Možda je moja promena subjektivno konstruisana kao pozitivna, dok terapeut misli da sam u regresiji? Neretko se dešava i dodatno opterećenje – želja da se „ugodi“ terapeutu! U želji da se terapeutu prikaže kao „dobar učenik“ ili kao „poslušno dete“, klijent može zaboraviti šta je dobro za njega i šta se njemu čini kao uspešan pravac razvoja. Umesto toga, on pokušava da pronikne u vrednosni sistem terapeuta i „odigrava“ seanse onako kako misli da će terapeut biti zadovoljan. Suvišno je sada pisati o štetnostima ovakvog izbora. No ono što možemo uraditi, jeste pripremiti sve sadašnje, a i buduće konzumente psihoterapije, alatom za prepoznavanje sopstvenog napretka.

Tapkanje u mestu

Mnoge psihoterapijske škole nose namenski sa sobom veo mističnosti vlastite procedure. Smatram da je ovo potencijalno opasno iz više razloga. Prvo, ako klijenti ne znaju gde idu, kako mogu biti sigurni da su se uputili pravim putem. Drugo, ovakva pozicija dovodi klijenta u nezavidno stanje neizvesnosti, što otežava stvaranje odnosa poverenja sa terapeutom. Treće, nedovoljno transparentni znaci psihoterapijskog napretka pomeraju fokus sa „onoga što ja želim“ na „ono čemu se terapeut nada“. Konačno, i ne manje važno, sumnjičavost u pogledu napredovanja u terapiji i konstantno preispitivanje toga da li je ona delotvorna za mene, može ubrzati odluku o napuštanju terapije.

Iz ovih razloga je VAŽNO podeliti sa sasvim običnim ljudima – korisnicima psihoterapije, bar neka osnovna znanja. Oni ne moraju znati teorijske osnove našeg pravca, niti srž tehnika koje koristimo, ali moraju znati da prepoznaju da li su na dobrom tragu! Nesebično deljenje sa njima ovakvog znanja dovodi do obostrane koristi – klijent je smiren, siguran i otvoren za promenu koju sada razume i kadar je da osmisli, a terapeut može lako da osigura odnos poverenja koji je ključ svakog dobrog odnosa, pa i psihoterapijskog.

Uzaludan trud

Evo tih osam krucijalnih znakova psihoterapijskog napretka, koji ne treba da budu isključiva privilegija terapeutske pozicije, već je sasvim opravdano i poželjno da ih zna i klijent:

1) Iznenađenje

Pod iznenađenjem se podrazumeva svaka klijentova reakcija na terapeutovu interpretaciju, a koja počiva na uvidu nečega do tad neosvešćenog. Nalik je „a-ha“ efektu. To su situacije u kojima klijent jasno pokazuje da je otkrio nešto novo o sebi ili da je neke stare stvari mogao sagledati i drugačije. Iznenađenje imlicira promenu u perspektivi posmatranja nekoga ili nečega, a upravo zadobijanje nove perspektive i jeste glavni pokazatelj terapijskog napretka. Ovaj pokazatelj sugeriše da se klijent oslobodio ustaljenih šablona u konstruisanju stvari i da je otvoren za promenu. Manifestacije iznenađenja su lako dostupne i terapeutu, a i klijentu – one mogu biti kako verbalne (stvarno!; kako se nisam toga ranije setio!; da li je moguće da sam to tako video?, itd.), tako i neverbalne (otvaranje usta, širenje očiju, smeh, tapšanje, opšta telesna razdražljivost). Pošto klijent nije u stanju da osmotri sopstvena telesna ispoljavanja, dobar terapeut trebalo bi da mu na njih skrene pažnju rečenicom tipa „da li uočavate koliko ste sada iznenađeni, oči su vam širom otvorene, u ovom trenutku saznali ste nešto veoma važno“.

2) Spontano donošenje dokaza

U nekom trenutku terapije klijent i terapeut uspostavljaju psihoterapijski savez u kome postaju jasna očekivanja sa obe strane. Cilj terapije je podrobno definisan i ako je terapija adekvatno vođena, klijent počinje da shvata kakva vrsta promene se od njega zahteva. Uzmimo da je reč o veoma povučenom, socijalno izolovanom, čak introvertnom klijentu koji je došao u želji da postane opušteniji i druželjubiviji. Onoga trenutka kada počne da uviđa i doživljava da se njegovo ponašanje menja, želeće da to podeli sa svojim terapeutom, kako bi ga terapeut povratno validirao. Spontano će iznositi na seansi kako je juče bio tu, danas tu, kako se družio sa ovim ljudima, kako je učestvovao u toj i toj aktivnosti. Na obuhvatnost nove strukture (promene) ukazuje raznolikost elemenata (događaja, drugih ljudi) koje klijent nagoveštava u svojoj spontanoj dokumentaciji. „Tapšanje po ramenu“ od strane terapeuta, osnažiće ga da nastavi sa ovim eksperimentacijama, a same eksperimentacije opet su dokaz da se klijent pomera, da se menja, da čini nešto za šta do sada nije bio sposoban.

3) Korišćenje tekućeg iskustva

Ako klijent uvide do kojih je došao u terapijskoj sobi, kao komfornoj zoni, aktivno isprobava u spoljnjem svetu, i koristi ovo iskustvo kao dragoceno, na putu je dublja promena. Jedna stvar je nešto shvatiti, obraditi informaciju na racionalnom nivou, a živeti uz novo uverenje je sasvim druga stvar. Ako potom ta iskustva koja je stekao između dve seanse klijent donosi na narednu seansu i koristi ih kao validan materijal za buduće interpretacije, terapeut ovo može da shvati kao dokaz njegove propustljivosti (otvorenosti prema novim iskustvima). Terapeut može biti naročito umiren ukoliko klijent pokaže da je ovim ponašanjem zadobio nove reakcije u društvenim situacijama. Terapeut će, međutim, želeti da zna da li ovo ponašanje uvlači klijenta u nove nevolje, ili za njega otvara nove važne perspektive. Ukoliko klijent upada u nevolje, problem može biti u konstruktu koji mu je terapeut pomogao da napravi, a ne u klijentovom pogrešnom tumačenju tog konstrukta. Iz tog razloga treba biti obazriv.

Konfuzija

4) Promene u raspoloženju u odnosu na ponašanje

Četvrti znak je promena u klijentovom “raspoloženju” bez suviše vidljive promene u njegovom dnevnom ponašanju. Može se činiti da je ovaj kriterijum u suprotnosti sa onim koji smo upravo naveli. Međutim, ćudljivo ponašanje je uglavnom ponašanje u kome se smenjuju suprotnosti. Nakon što je klijent svoj život organizovao na nove načine, on može pokazati površne znake promene u raspoloženju, ali njegovi prelazi nisu toliko vidljivi, niti je očigledno gde se kreće. Čini se kao da su raspoloženja donekle izgubila svoju vladajuću moć i da su postala više nalik talasićima na površini ličnosti. Klijent može reći: “Čini se da i dalje svakog dana radim skoro iste stvari, ali se sada osećam manje uznemiren u vezi sa njima. Čini se da se promena desila više u osećanjima nego u ponašanju”. Ili on može reći: “Ako ja dobro vidim, suočavam se sa istom vrstom problema kao i uvek, samo sada mi one ne izgledaju tako poražavajuće. Ne znam tačno zašto je to tako, ali čini se da se sada osećam drugačije u vezi sa njima”. Ili može reći: “Čini se da je jedina razlika to što sada svoje preke potrebe zadovoljavam na drugačiji način”.

5) Opažanje suprotnog ponašanja

Ovaj znak odnosi se na klijentovu sklonost da svoje sadašnje ponašanje opazi kao na mnoge načine suprotno ranijem ponašanju. Tipa: “sada se više ne nerviram oko toga; ne mogu da verujem da sam ranije stalno kasnio; kako sam mogao da budem tako pesimističan”,Ovde kao dobar primer možemo navesti zanimljivu Hauardovu studiju o opažanju koje klijent ima o svom napretku. Hauard je zatražio od hospitalizovanih pacijenata da, u vreme kad su primljeni u bolnicu, napišu skicu svoje ličnosti. Obeležimo ovu skicu slovom A. Kasnije, nakon što su ovi pacijenti već oko šest nedelja bili na lečenju, Hauard je od njih zatražio da napišu drugu skicu. Obeležimo ovu skicu slovom B. On je takođe tada od njih zatražio da napišu skicu samih sebe kakvim sebe pamte u vreme dolaska u bolnicu. Obeležimo ovu skicu slovom C. Postoje tri poređenja koja se mogu napraviti: A sa B, A sa C i B sa C.

Hauard je dobio da su pacijenti bili skloni da izražavaju veći stepen suprotnosti između B i C nego između A i B. Ova suprotnost nije uvek bila izrečena u korist poboljšanja; ona je prosto bila preuveličana u odnosu na suprotnost između A i B. Pacijenti su bili skloni da promenu preuveličaju u ma kom pravcu. Hauardova studija baca svetlo na klijentovo osmišljavanje sopstvenog napretka. On nastoji da vidi svoj sadašnji self kao oprečan prethodnom. On ovo čak može da uradi iako se i dalje žali na nevolje koje potresaju njegov život. On, u stvari, kaže: “Pogledajte, ja imam sve ove probleme koji još uvek nisu rešeni! … A ja? Ja sam se naravno promenio. Ja sam veoma drugačija osoba od one kakva sam bio kad sam ovde počeo da dolazim. Ali, za sada, ja nisam rešio svoje probleme. Zbog toga vam i dalje o njima govorim! Recite mi kada ću stići do tačke kada više neću imati problema?”

6) Promena pritužbe

Pritužba, ili ono na šta se klijent žali/tuži, jeste početna konceptualizacija njegovih teškoća; jasna formulacija problema na kome želi da radi. Tokom trajanja terapije često početna pritužba bude izbačena, zanemarena, izostavljena ili čak zamenjena novom. Često će klijent propustiti priliku da kaže terapeutu da je njegov glavni “simptom” nestao. Ponekad je to tako zato što simptom, poput ružne uspomene, ispada iz polja svesnosti kao funkcija konceptualizacije koja se menja. Ponekad je to tako zato što klijenti ne žele da terapeut prestane sa terapijom baš onda kada su postignuti rezultati koji tako mnogo obećavaju. Ponekad je to zbog odnosa zavisnosti koji ne žele da bude prekinut. Ponekad je, čini se, razlog tome dugotrajna hostilnost; klijenti ne žele da priznaju da nisu bili u pravu u vezi sa prirodom svojih simptoma. Terapeut ovaj znak prvi put primeti onda kada iznenada shvati da je prošlo dosta vremena od kada je klijent poslednji put pomenuo nekad prepoznatljivu pritužbu.

7) Rezimiranje

Sedmi znak su klijentovi kratki prikazi onoga što se desilo na prethodnoj seansi. Rezime može biti pisani ili usmeni. Način na koji klijent rezimira svojim rečima nagoveštava da li je novi “uvid” shvatio ozbiljno.

8) Promene u neverbalnom materijalu

Osmi znak je jedan od najzanimljivijih. To je promena u neverbalnom ili labavom materijalu koji klijent pruža. Terapeut shvata da se nešto desilo kada primeti da snovi, materijal iz slobodnih asocijacija, labavi konstrukti i slično, počinju da u sebe uključuju novi sadržaj. Može se javiti neobična živopisnost kod interpretacije snova, iza čega slede novi “uvidi”. Tematski razvoj ovih snova može stajati u suprotnosti sa onima koji su dobijeni ranije. Čak i lanac slobodnih asocijacija dobijen u terapijskoj sobi može pokazivati značajno različit pravac razvoja.

Napredak

Kao što postoje znaci pozitivne promene/napretka, tako je moguće pratiti i znake neprikladne promene.

Znaci neprikladne promene:

1) Labava konstrukcija (klijentova verbalizacija je krajnje promenljiva; on deluje neodlučno po mnogim pitanjima)
2) Bizarni dokazi (klijent može tvrditi da ima nov uvid, ali, dok daje dokaze za njega, terapeut može biti užasnut time šta on sadrži)
3) Preveliko uprošćavanje (klijent svaku interpretaciju nastoji da svede na konkretan nivo, da je maksimalno uprosti)
4) Ponašanje u kome se smenjuju suprotnosti (klijent se ponaša kao da je na klackalici, čas radi jedno, a čas drugo; njegovom ponašanju nedostaje doslednost)
5) Doslovne upotrebe (kruto primenjivanje novog uvida)

Ostavi komentar