Halucinacije spadaju u poremećaje opažanja, zajedno sa agnozijama i iluzijama.

Dok agnozije podrazumevaju postojanje objekta opažanja, ali nemogućnost njegove adekvatne percepcije zbog psihosenzornog deficita, iluzije predstavljaju falsifikovana ili pogrešno interpretirana opažanja realnih objekata. Dakle, u oba slučaja draž postoji, ali se pogrešno opaža.

Kod halucinacija, mehanizam je vidno drugačiji. One predstavljaju opažanje bez objekta (hallucinari – buncati, varati se). Definišu ih kao „percepcija bez predmeta“ (Ball), „opažaj bez predmeta opažanja“ (Ey), i sl. Zajedničko je da spoljna draž ne postoji, a osoba ipak vidi ljude, čuje pretnje, opaža mirise. Odlikuju se jasnoćom, intenzitetom i nepokolebljivim sudom realnosti. Pokušaj da ljude koji imaju halucinacije razuverimo argumentacijom, ostaju bez uspeha.

Halucinacije se mogu javiti kao posledica različitih stanja – iscrpljenosti, gladovanja, pretrpljenog straha, organskih lezija na mozgu, hemijskih intoksikacija ili kao simptom duševnih bolesti.

Nastanak halucinacija

Pouzdanog objašnjenja nastanka halucinacija i danas nema. Davno, u doba Hipokrata, verovalo se da su halucinacije proizvod delovanja mašte. Danas se ovaj fenomen dovodi u vezu sa integrativnom sposobnošću mozga, budući da je kod oligofrenih osoba uočeno da njihov mozak nije u stanju da proizvede halucinacije. Mnogi autori navode da su one posledica promene funkcionisanja pojedinih kortikalnih senzornih centara, i da ako se ti centri unište nestaće i halucinacije. Halucinacije mogu nastati i mehanizmom projekcije, gde sumanutost može da deluje kao unutrašnja draž, koja se materijalizuje, odnosno eksternalizuje u halucinaciju.

Vrste halucinacija

Najpre je važno podvući razliku između pseudohalucinacija i pravih halucinacija.

Pseudohalucinacije su žive, reljefne slike sećanja i predstava, a nastaju kao rezultat burnih intrapsihičkih doživljavanja, ili u stanjima visoke febrilnosti. Pseudohalucinacije su češće projekcije želja, nego rezultat strahovanja. U ovoj grupi nalaze se halucinacije u toku uspavljivanja (hipnogogne) ili buđenja (hipnopompične), kao i vrlo slikovita maštanja dece ili nekih odraslih osoba.

Prave halucinacije su najčešće znak postojanja akutnog ili hroničnog psihotičnog oboljenja. Postoje halucinacije svih čula:

1) Optičke (vizuelne) halucinacije mogu biti veoma šarenolike po svom sadržaju. Najčešće se javljaju u stanjima poremećene svesti, visoke febrilnosti, kod organskih lezija CNS-a, akutnih i hroničnih psihoza. Mogu se klasifikovati kao proste (viđenje iskre, svetla, plamena, boje) ili složene. Takođe kao mikrohalucinacije (opažanje sitnih predmeta kao što su bube, miševi i sl.) ili makrohalucinacije (opažanje krupnih predmeta). U ovu grupu se dalje ubrajaju:

• zoopsije – halucinacije raznih životinja
• dizmorfopsije – viđenje deformisanih predmeta
• metamorfopsije – viđenje predmeta koji se menjaju
• poropsije – doživljaj veće udaljenosti u prostoru
• oneirične halucinacije – halucinacije slične snu, mogu zahvatiti više čula, ali su najčešće vizuelne, pokretne, obojene, mogu biti zastrašujuće
• autoskopske halucinacije – opažanje delova svog tela, ili čak unutrašnjih organa kako slobodno šetaju u prostoru
• heatuoskopske halucinacije – opažanje sopstvenog tela izvan sebe slično kao da osoba posmatra svoju sliku u ogledalu
• ekstrakampine halucinacije – osoba vidi van svog vidnog polja, npr. kroz zid, iza leđa.

2) Akustičke (slušne) halucinacije takođe mogu biti proste (akoazme) – kada se čuje samo osnovni ton, npr. šum, zujanje ili pucketanje, i složene (foneme) – koje su u formi glasova, reči, monologa i dijaloga. Po svom karakteru one mogu biti prijatne, neprijatne, savetodavne ili naredbodavne.
U ovu grupu spadaju sledeći fenomeni:

• eho misli – utisak osobe da čuje sopstvene misli
• fenomen krađe misli – utisak osobe da drugi mogu da čuju ili čitaju njegove misli, utisak da drugi izgovaraju sve što osoba u tom trenutku misli
• imperativne (naredbodavne) halucinacije – naređuju osobi da nešto učini ili da nešto ne učini. Česte su kod suicidalnih i homicidalnih osoba.
• antagonističke halucinacije – osoba jednim uvom čuje jednu, a drugim drugu naredbu, koje su ambivalentne po sadržaju.

3) Mirisne (olfaktivne) halucinacije – predstavljaju opažanje vrlo neprijatnih mirisa, a često su simptom temporalne epilepsije. Osoba najčešće potpuno morbidno interpretira svoj doživljaj povezujući ga sa nečijom namerom da ga otruje.

4) Halucinacije čula ukusa (gustativne) – predstavljaju subjektivan utisak osobe da je hrana promenila ukus. Takođe, osoba kao u prethodnom slučaju zaključuje da je iza toga pokušaj trovanja.

5) Halucinacije čula dodira (taktilne) – spadaju svi subjektivni utisci mravinjanja, svraba, dodira, grebanja, uboda, pečenja, vlaženja ili elektriziranja kože. Osoba se od ovih utisaka brani na različite načine – češanjem, rasecanjem kože, paljenjem…

6) Cenestetičke halucinacije – slične prethodnim, ali su osećaji lokalizovani na unutrašnjim organima (osećaj da je telo naduveno, teško, prazno, naelektrisano, ili da je neki konkretan organ pomeren, uništen, umanjen ili uvećan).

7) Vestibularne halucinacije – nastaju u domenu održavanja ravnoteže; osoba ima utisak da joj se telo njiše, propada, klizi, uzleće…

8) Halucinacije polnih odnosa (kohabitalne) – osoba ima utisak da je neko sa njom (najčešće noću tokom spavanja) polno opštio.

Ponašanje osoba s halucinacijama

Najčešće su za ove osobe sadržaji halucinacija intenzivniji i realniji od spoljašnjih sadržaja, te im zato tako revnosno i pristupaju. Mimika je vrlo karakteristična – osoba gleda, smeje se, razgovara, gestikulira ili se ljuti na svoje halucinacije. Ukoliko su one još neprijatnog sadržaja, osoba može biti u strahu, bežati, sakrivati se, stavljati tampone u uši, plakati. Takođe, zavisno od sadržaja halucinacija, osoba svojim ponašanjem kontroliše čitavu svoju okolinu – zatvara vrata, prozore, zavrće slavinu, proverava zidove, itd.

Tretman osoba koje doživljavaju halucinacije

Osoba koja doživljava halucinacije je obično uplašena, uznemirena, ima osećaj proganjanja, ugroženosti… Kod pojave halucinacija neophodno je obratiti se za stručnu pomoć jer će samo lečenje uzroka javljanja dovesti i do njihovog prestanka. Lekar opšte medicine će proceniti da li je u lečenje neophodno uključiti psihijatra, toksikologa, neurologa, pedijatra…