Tipovi krivice

Tipovi krivice

Krivica se svrstava u paletu neprijatnih emocija, ali ostaje teško dati njenu precizniju definiciju iz više razloga. Prvo, okidači koji izazivaju osećaj krivice su veoma raznoliki. Neki ljudi učine ozbiljne prestupe, a spavaju kao jagnjad, dok drugi osećaju krivicu na samu pomisao da ne urade nešto što se od njih očekuje. Drugo, neki ljudi kao da su imuni na doživljaj krivice, dok je kod drugih ona sastavni deo života i prisutna je uvek. Treće, ni na individualnom planu nije moguće predvideti kada i zbog čega će se krivica razviti, jer postoje subjektivni kriterijumi za to koji su oblici ponašanja za osobu prihvatljivi, a koji nisu.

Zbog svih ovih problematičnih tačaka, u ovom tekstu ću se osvrnuti na 5 tipova krivice koji se najčešće spominju u stručnoj literaturi. Ova gruba podela obuhvata najtipičnija iskustva u vezi sa osećajem krivice.

1. Krivica zbog nečega što smo učinili

Najočigledniji razlog da se oseti krivica je onaj kada smo zaista nešto loše učinili. Ovaj tip krivice često uključuje nanošenje štete drugome, bilo fizičke ili psihološke prirode. Ovde takođe spada i krivica izazvana time što smo narušili sopstveni etički ili moralni kod, tako što smo varali, lagali ili krali. Primer ovakvog tipa krivice može biti i prekršeno obećanje da neko ponašanje više nećemo ponoviti (kao što je pušenje, alkoholizam ili prejedanje). Zajedničko svim ovim slučajevima je da se dato ponašanje zaista desilo.

Može se reći da je adekvatno i normalno osećati krivicu kada smo uradili nešto loše što zaslužuje kajanje. To je zdrava reakcija koja, ako izostane u takvim situacijama, uvodi sumnju da se radi o psihopatiji. Zašto je onda problem osetiti ovu zdravu reakciju? Samo po sebi, osetiti krivicu nije problematično, ali problem nastaje onda kada konstantno “preživamo” ovo stanje, kada se ponašamo kao da smo zaposednuti krivicom, kada ne možemo izaći iz kruga krivice i prestati da mislimo o svojoj “grešnosti”. To se dešava kod ljudi koji su stalno zaokupljeni svojom prošlošću, koji ne vide način da nastave dalje i koji čak na nesvesnom nivou tumače krivicu kao zasluženu kaznu za počinjena nedela.

Na ovom mestu važno je shvatiti da se radnja iz prošlosti ne može promeniti bez obzira na to koliko to želimo. Nekada stvari jednostavno moramo da prihvatimo, da se izvinimo osobama koje smo povredili i da se trudimo da izbegnemo činjenje ovakvih dela u budućnosti. Deluje da je lakše tražiti oprost od drugoga nego oprostiti samome sebi. Međutim, treba imati na umu da su ljudi skloni egocentrizmu, pa najčešće daju prevagu sopstvenim interpretacijama spram mišljenja i doživljaja drugih. Neretko se može desiti da smo sopstveno delo preterano negativno ocenili, a da ono nije bilo tako strašno doživljeno od strane druge osobe.

2. Krivica zbog nečega što nismo uradili, a želeli smo

Ovde spadaju svi oni slučajevi gde smo razmišljali da učinimo nešto što se kosi sa našim sistemom vrednosti, ali smo na kraju odoleli izazovu. Tipičan primer je razmišljanje o tome da prevarimo partnera, iako sebe ne doživljavamo nevernom osobom, a vernost, poštenje i privrženost su visoko na lestvici naših moralnih standarda. Ovaj tip krivice je posebno težak, upravo zbog toga što nas uvodi u igru konstantnog kontempliranja nad događajem koji se nije desio. I dalje sedimo na tronu moralno ispravne osobe, ali je činjenica da razmišljanje o radnji koja narušava naše moralne standarde može podjednako provocirati krivicu kao i počinjena radnja.

Ljudi koji se dugo muče sa ovim nedozvoljenim i tabuiziranim mislima, često podlegnu starim dobrim frojdovskim mehanizmima odbrane – oni uranjaju u represiju, putem koje suzbijaju skrivenu želju, ili u poricanje, gde ne priznaju samo postojanje želje. Nažalost, ovo ih neće dovesti do željenog ishoda, jer ukoliko zauzmemo defanzivan stav prema sopstvenim osećanjima, postaćemo njihova žrtva i ponašaćemo se u skladu sa tim kao da imamo razloga da se osećamo krivima. Zato se u ovakvim situacijama preporučuje ACT pristup (terapija prihvatanja i obavezivanja), koji nam olakšava da prepoznamo ovakve misli, prihvatimo ih kao deo onoga što smo sada i obavežemo sebe na promenu sopstvenog ponašanja u smeru koji nije kontaminiran ovim mislima. Akcenat nije na guranju ovih misli pod tepih, već na njihovom pronalaženju i redukovanju kroz svesni napor.

3. Krivica zbog nečega što mislimo da smo uradili

Kao što kognitivne teorije emocija nalažu, naše nezadovoljstvo je najčešće povezano sa iracionalnim uverenjima koja gajimo spram određenih situacija. Ako mislimo da smo uradili nešto loše, možemo iskusiti gotovo istovetnu količinu krivice kao da smo zaista počinili tu radnju, ako ne i veću. Jedan tipično kognitivni izvor krivice je magijsko uverenje da možemo izbaksuzirati ljude tako što mislimo da će im se nešto loše dogoditi. Na nekom nivou osoba je svesna da je ovakvo uverenje nelogično i da ne može biti odgovorna za to što se desilo, ali je jako teško kompletno se osloboditi ovakvih misli. Imajući u vidu da je naše sećanje prošlih događaja često zamagljeno i podložno iskrivljenjima, moguće je da osoba ne počini ništa loše, ali se pogrešno seća i misli da je to učinila, posebno ako se radi o emotivno nabijenim događajima. Klasičan primer toga su osumnjičeni čije je pogrešno sećanje toliko ugrađeno u njih, da su sebe ubedili ne samo da su prisustvovali sceni zločina, već da su ga i počinili. Zato je važno da pre nego što počnemo sa samoptuživanjem za zlodelo utvrdimo da li smo zaista odgovorni za tako nešto.

4. Krivica da nismo dali sve od sebe da nekome pomognemo

U ovaj tip spadaju svi oni slučajevi gde smo nekome kome je potrebno pružili pomoć koja je trajala čak i nedeljama, ali smo u određenom trenutku shvatili da ne stižemo da obavljamo svoje obaveze (npr. pomagali smo prijatelju oko preseljenja ili tešili smo komšiju koji je imao tragičan gubitak). U trenutku kada ne možemo više da izdržimo to breme javlja se osećaj krivice koji nas nagoni da očajnički osmislimo načine da i dalje budemo od koristi osobi u nevolji. Scenario ne može da traje doveka, pa se pre ili kasnije suočavamo sa ugrožavajućim osećajem krivice jer smo “izdali” dotičnu osobu. Psiholozi ovo nazivaju saosećajni zamor, kako bi specifikovali ovakvu vrstu sagorevanja. Iako je pojam prvobitno dizajniran za profesionalne pomagače (lekari, medicinske sestre, odgojitelji, vaspitači), upotrebljava se i za sve one osobe koje kontinuirano pružaju neformalnu podršku osobi u nevolji. Smatra se da je krivica ključna emocija koja ljude nagoni da prolongirano ostaju u ulozi pomagača, zbog ideje da bi trebalo da učine još nešto za dotičnu osobu. Zato je važno napraviti distinkciju između želje da se pomogne i krivice koja će te preplaviti ako ne pomogneš.

5. Krivica da radimo bolje nego neko drugi

Iskustvo krivice preživelog je prepoznato od strane profesionalaca koji rade sa ratnim veteranima koji su nadživeli svoje saborce. Takođe krivica preživelog javlja se i kada nakon većih katastrofa nekome pogine celokupna porodica, a jedan član ostane netaknut. Izuzimajući ovako ekstremne kontekste, ovaj sindrom može se javiti i kod osoba koje su sebi omogućile bolji život od onoga koji žive njegovi rođaci i prijatelji. Tipičan primer su studenti koji odu na školovanje u inostranstvo, a ostave porodicu u bedi. Iako članovi porodice takođe navijaju da osoba uspe, ona će, da bi ih “zaštitila”, nesvesno ući u samodestruktivne obrasce ponašanja i pokazaće se neuspešno na fakultetu. Jedini način da prevaziđemo krivicu preživelog jeste da iznova podsećamo sebe koliko će ponosni i zadovoljni biti oni koji nas vole i kojima je stalo do nas.

 

Ostavi komentar