Placebo efekat se kao termin prvi put javio u oblasti medicine, tačnije farmakoterapije, kada je tokom Drugog svetskog rata američki lekar Beecher otkrio da se bolovi povređenih vojnika mogu sanirati davanjem običnog fiziološkog rastvora (umesto morfijuma), ali pod uslovom da pacijenti ne znaju za ovu “prevaru”.

Njegovo otkriće da svest, odnosno autosugestija, mogu imati uticaja na poboljšanje zdravstvenog stanja, kasnije je podržano serijom ispitivanja. Metodologija je izgledala tako da su subjekti deljeni u dve grupe,  gde je jednima davana prava terapija, a drugima supstanca koja nema nikakve naučno potvrđene efekte. Tom prilikom dokazano je da su u 35% slučajeva  terapijski efekti bilo kog leka povezani sa verovanjem pacijenta da upotrebljena supstanca ima predočeno dejstvo. To govori o tome da nisu svi ljudi podložni placebo efektu, već da od ličnosti pacijenta i njegove sklonosti autosugestiji zavisi kakve će efekte ostvariti “lažni” lek.

Danas se čitava grana alternativne medicine, poznata kao homeopatija, objašnjava u terminima placebo efekta. Tipičan primer su naširoko poznate Bahove kapi koje se dobijaju stavljanjem cvetova u osunčanu vodu. Bah, njihov tvorac, i ostale pristalice, tvrde da ove kapi deluju preko hipotetičke životne sile i da se proizvode “nežnim” metodama koje povratno imaju umirujuće dejstvo na čovekovu psihu. Zato ih preporučuju naročito u tretmanu anksioznosti i depresije. Međutim, ne postoje niti naučni, niti klinički dokazi u prilog njihove delotvornosti.

Većini ljudi je poznat placebo fenomen,  kao i to da njegov uticaj nije zanemarljiv. Nije nužno ordinirati neki lek da bi se desio placebo. Zapravo, placebo sugeriše da će ako u nešto dovoljno verujemo to i raditi. Tako su brojne kliničke studije obavljene na pacijentima obolelim od kancera potvrdile da će oporavak teći bolje (ili bar bolest neće tako progresivno napredovati) kod ljudi koji veruju da mogu biti izlečeni. Nasuprot tome, oni koji klonu duhom, tj. ne veruju u moć izlečenja, često ovim stavom mogu da pogoršaju svoje stanje.

Dakle, placebo efekat utiče na percepciju i očekivanje pacijenta; ukoliko on smatra da će supstanca pomoći, ona će lečiti, ali ako smatra da će štetiti, ona može prouzrokovati negativne efekte, što je poznato kao nocebo efekat. Ovde suprotno prethodnom, pacijent iščitava sve kontraindikacije leka i verujući da mu se mogu dogoditi ovakvi neželjeni efekti, ubrzo počinje i da ih doživljava.

Bilo bi suludo psihoterapiju svrstati u red “profesija” kao što su homeopatija ili motivaciono govorništvo, zato što iza nje stoje brojna empirijska potkrepljenja. Tokom brojnih decenija obavljen je sijaset kliničkih istraživanja koja daju naučne rezultate u prilog efikasnosti psihoterapijske prakse. Štaviše, došlo se i do mnogo specifičnijih podataka o tome koji psihoterapijski pravci su najmerodavniji za koju psihološku problematiku.

Pa ipak, psihoterapija nije toliko egzaktna koliko i medicina. U medicini mnogo jasnije i nedvosmislenije možemo pratiti uzročno-posledične veze. Npr. tačno se zna da ako hirurg nije napravio rez na tačno određenom mestu šta to dalje može prouzrokovati. Tu nema dodatnih faktora koji mogu relativizovati priču. Sa druge strane, psihoterapija je proces koji je bremenit raznim intervenišućim varijablama; ona zavisi od ličnosti terapeuta, njegove edukacije i iskustva, tehnika kojima se služi, ličnosti klijenta, prirode njegovih problema, njegove motivacije, njihovog odnosa, itd. Tu ne možemo jednosmisleno tvrditi da je jedna izolovana intervencija odgovorna za određeni ishod.

Kako onda interaguju placebo, nocebo i psihoterapija?

Iako svakom svom klijentu pristupam podjednako posvećeno i stručno, zapazila sam da ima ljudi koji krenu na psihoterapiju izrazito verujući u njenu snagu. To se “oseti” od prve seanse. To su oni klijenti koji se prema seansama odnose veoma odgovorno, a prema terapeutu i struci gaje neskrivene simpatije i poštovanje. Oni su radoznali, željni i otvoreni da istraže svoje probleme i imaju veliko poverenje u svaku intervenciju. Kod njih se zapaža izrazita uzlazna linija u psihološkom boljitku već u prvim sedmicama rada. Dakle, na snazi je placebo u formi “verujem da će mi ovo pomoći, pa mi i pomaže”.

Nasuprot njima su klijenti koji su sumnjičavi i nepoverljivi prema terapeutu (neretko traže i njihove kvalifikacije na uvid), skeptični prema intervencijama, a dolazak na terapiju vide kao pokušaj da sebi dokažu kako ona ne “radi”. Njihova je misija da invalidiraju terapeuta u svakom njegovom nastojanju da im bude bolje, pri čemu ne uviđaju da time rade na svoju štetu. Ponekad, ma koliko da je terapeut vičan, ostaće vezanih ruku pred klijentom koji pošto-poto hoće da ga diskredituje i za koga je psihoterapija bojno polje nadmudrivanja. Ovakav odnos proizvod je nocebo efekta gde klijent kreće iz stava “ne verujem da će mi ovo pomoći”, pa mu zato i ne pomogne. Ubrzo, klijent odustane od terapije zauvek, ili nastavi svoje osporavanje njenog uticaja sa novim terapeutom.

Iz ovih razloga mislim da je jako važno da se svaki klijent (aktuelni ili budući) zapita kakav je njegov generalni stav o dometima psihoterapije. Ako je to izabrao kao sredstvo za postizanje psihološkog blagostanja, mora imati na umu da placebo efekat može biti koristan saigrač u ovom procesu. Snaga naše vere je ono što može da pomeri planine. Ako pak ne veruje da je ovo adekvatan vid podrške, možda svoje traganje za blagostanjem treba da usmeri u nekom drugom, alternativnom pravcu.

*Napomena: Ovim tekstom ne sugerišem zavisnost psihoterapije od placebo ili nocebo efekta, ali želim da istaknem da kod autosugestivnih klijenata ovi efekti mogu imati određujuću ulogu u tome u kom će smeru ići proces promene.