Uobičajeno je shvatanje da se depresivni ljudi mogu lako prepoznati – oni nemaju energije, bezvoljni su, progresivno se isključuju iz svih aktivnosti, zanemaruju svoju ličnu higijenu, većinom dana leže, izbegavaju kontakte sa drugima, povučeni su u svoj svet, zabrinuti…
Međutim, ovo nije jedina forma depresije. Ovo je pre njena stereotipna slika. Poznato je da se depresija često može javiti i u maskiranoj formi, i to naročito kod muškaraca, jer nije društveno prihvatljivo da se “jači” pol prepusti slabosti. Tako će muškarci uglavnom manifestovati svoju depresiju putem ekspresije besa i upadanja u konfliktne situacije ili pasivnim povlačenjem u alkoholizam. I to nije sve.
Važno je shvatiti da mentalna bolest ne diskriminiše! Ona ne pogađa određeni tip osobe, niti se kod svake osobe manifestuje na isti način. Pre, ona ima jedinstvenu sliku, koja je proizvod toga kojim se strategijama konstruisanja određena osoba u životu vodi. Ako joj pristupimo po stereotipnoj šemi, propustićemo da primetimo mnoge slučajeve koji se naizgled ne uklapaju dobro u ovaj naš kalup.
Jedna od formi depresije koja je izuzetno teško “uhvatljiva” je visokofunkcionalna depresija. Teško ju je uočiti upravo zbog toga što je sakrivena ispod maske “savršenog” života. Iako se svrstava u depresiju niskog intenziteta, jer ne slabi osobu u potpunosti, ona ipak smanjuje kvalitet života i ne treba da bude zanemarena. Štaviše, često je sami oni koji imaju visokofunkcionalnu depresiju zanemare, jer veruju da se njihovo stanje ne uklapa najbolje u opšteprihvaćene standarde za depresiju. To dalje vodi potiskivanju emocija koje prete da ugroze kvalitet života osobe, a upravo će ovo potiskivanje na kraju osobu odvesti na stazu depresivnih epizoda.
Šta su glavne odlike visokofunkcionalne depresije?
1. Stremljenje perfekcionizmu
Oni koji imaju visokofunkcionalnu depresiju teže da budu preterano samokritični do mere da ih stalno prati osećaj kako nisu postigli dovoljno i nisu dali svoj maksimum. Takve osobe i svoje najočiglednije uspehe obezvređuju. Na ovom mestu treba istaći da je dobro imati odrđeni nivo samokritičnosti, ali ako taj nivo seže do perfekcionizma, zasigurno će se javiti sveprožimajući osećaj beznadežnosti.
2. Potreba da budemo zauzeti
Zajedno sa pokušajem da se dostigne savršeni život, oni koji imaju visokofunkcionalnu depresiju konstantno “jure” za obavezama kako bi se osetili produktivnim. Međutim, uprkos tome što sebi stalno nameću obaveze, i dalje imaju osećaj kako su proćerdali svoje vreme. Ovo postepeno vodi gubitku interesovanja za datu aktivnost koja je opažena kao besmislena. Paralelno sa ovim odustajanjem, pojačava se nervoza i nesanica. U pozadini je očigledno osećaj krivice što se osoba zatvorila prema datoj aktivnosti, jer je time potvrdila sebe u ulozi neuspešne osobe.
3. Okretanje ka zloupotrebi supstanci
Kao i u drugim formama depresije, i u slučaju visokofunkcionalne depresije osobe mogu pribeći zloupotrebi supstanci jer to vide kao strategiju za izlaženje na kraj sa svojim stanjem. Ono što je međutim tipično za ovu kategoriju, to je da će osoba inače sklona perfekcionizmu i težnji da ostavi utisak uspešne osobe, ovu svoju strategiju veoma brižljivo kriti od okoline, do mere da će se tome verovatno veoma kasno ući u trag.
Šta raditi u slučajevima visokofunkcionalne depresije?
Najteži korak u tretmanu visokofunkcionalne depresije je zapravo onaj prvi, tj. njeno otkrivanje, budući da se radi o veoma sofisticiranoj i maskiranoj formi. Ova forma je veoma česta kod mladih ljudi, posebno studenata, koji kao oružje u borbi protiv ovog stanja koriste učenje u obilnim količinama. Njihov čitav život fokusiran je na postizanje što impresivnijih akademskih postignuća, što je za njih dokaz da je sa njima sve ok. Svoju produktivnost pogrešno interpretiraju kao znak zdravlja. Iza ovakve slike najčešće stoji krh i ranjeni ego, koji svoje slabosti kompenzuje kroz socijalno odobravanje i pohvalu. Zamislite onda koliko je teško jednom ovakvom studentu da i kad shvati pozadinu problema isti iznese na videlo.
Društvo nas snabdeva mnogobrojnim stigmama vezanim za mentalnu bolest, pa će priznanje da se ustvari ne osećamo dobro, dodatno urušiti već oslabljeni ego. Zato se savetuje da osoba nađe mrežu podrške u koju ima poverenja (rođaci, prijatelji), i koja će na obelodanjivanje ovog stanja reagovati blagonaklono. Takva podrška biće u stanju da razume važnost profesionalne pomoći u ovoj situaciji i ohrabriće osobu da otpočne sa radom na sebi koji je u njenom najboljem interesu.
