Bulimia nervosa: Određenje
Reč „bulimija“ je grčkog porekla i znači proždrljivost, te se ovaj poremećaj i prevodi kao „neurotska proždrljivost“.
Bulimija se 1980. godine prvi put pojavila u DSM-III kao podvrsta poremećaja detinjstva i adolescencije (Davison & Neale, 1999).
U novije vreme postoji tendencija da se izdvoji posebna dijagnostička kategorija pod nazivom „poremećaji ishrane“, koja bi zajedno sa „neorganskim poremećajima spavanja“, „neorganskim poremećajima u polnom odnosu“ i „psihofiziološkim poremećajima“ činila podgrupu naslovljenu kao „Sindromi poremećenog ponašanja udruženi sa fiziološkim smetnjama i telesnim faktorima (Marić, 2005).
Bulimija kao poremećaj navika i kontrole impulsa
Kod bulimije postoji stalna preokupacija i potreba za hranom što ima za posledicu konzumiranje neverovatnih količina hrane u vrlo kratkom vremenskom periodu. Da bi otklonili „debljajući“ učinak tih progutanih velikih količina hrane sami sebi izazivaju povraćanje, koriste purgative, supresore apetita, diuretike, odnosno gladuju u dugim vremenskim periodima. Bulimiju karakteriše i osećanje krivice, depresija i ljutnja na samog sebe zato što nema snage da se odupre tim impulsima, otuda se ona uključuje i u poremećaje kontrole impulsa. Česti su i drugi simptomi impulsivnosti, npr. krađa.
Kriterijumi za bulimiju po DSM – IV (1996):
1. Ponavljane epizode preteranog jedenja koje karakteriše:
- jedenje znatno većih količina hrane u kratkom vremenskom periodu (npr. za dva sata), nego što bi većina ljudi pojela u sličnim okolnostima tokom istog vremenskog perioda.
- osećaj gubitka kontrole nad uzimanjem hrane tokom epizode (npr. osećaj da se ne može prestati sa jedenjem ili da se ne može kontrolisati šta i koliko se jede).
2. Ponovljeno neodgovarajuće kompenzatorno ponašanje kojim se prevenira porast težine: samoindukovano povraćanje, zloupotreba laksativa, diuretika, sredstava za klistiranje ili drugih lekova, post ili prenaglašeno vežbanje.
3. Prejedanje ili neodgovarajuće kompenzatorno ponašanje dešava se u proseku najmanje dva puta nedeljno u trajanju od najmanje tri meseca.
4. Samoprocena preterano zavisi od oblika i težine tela.
5. Poremećaj se ne javlja isključivo tokom epizoda anoreksije.
Početak bulimije
Bulimia obično počinje naizgled bezazlenom dijetom. Sam ne/svesni osećaj praznine, straha, dosade, usamljenosti, želi da se ispuni hranom. Kao kontrateža prejedanju nastupa izgladnjivanje, samoizazivanjem povraćanja do samopovređivanja. Samoizazvanim povraćanjem služi se najveći broj bulimičnih osoba (80-90%).
Povraćanje smanjuje fizičku nelagodu izazvanu unošenjem prekomerne količine hrane i umanjuje anksioznost koju izaziva pomisao na debljanje (Vidović, 1998). Strah od debljanja omogućuje razlikovanje bulimičara od „normalnih“ pojedinaca. Velika sličnost sa anoreksijom je u patološkom doživljavanju tela, nezadovoljstvu njime, i sklonosti da preterani naglasak na oblik tela i njegovu težinu bude glavna odrednica po kojoj se osoba vrednuje (Pokrajac-Bulian, 2000).
Uzrast na kome bulimija počinje
Istraživanja poremećaja hranjenja dece u školskom uzrastu pokazuju da već u osnovnoj školi deca žele biti mršavija nego što jesu: oko 45% dece želi biti mršavije, 37% dece pokušava na neki način smanjiti svoju težinu, a 6,9% postiže na adaptiranoj verziji Upitnika navika hranjenja rezultat u rangu patološkog ( Maloney, McGuire, Daniels, Specker, 1989).
U srednjoškolskom uzrastu devojke su rizična skupina za razvoj poremećaja ishrane. Poremećaji ishrane koji se javljaju u tom razdoblju mogu se kretati od nezadovoljstva vlastitim telom, preko nepatološkog držanja dijete, sve do čistih poremećaja hranjenja (kao što su anoreksija i bulimija). I dok samo 3,5% svih adolescentnih devojaka pati od otvorenih, čistih poremećaja hranjenja (Hsu, 1990, Levine, 1987), većina njih drži dijetu (Rosen i Gross, 1987), koja se može smatrati visoko rizičnim faktorom za nastanak poremećaja. Za razliku od anoreksije koja obično nastaje u pubertetu, pa i prepubertetu, bulimija počinje u adolescenciji i ranom odraslom dobu, sa 15-35 godina (Marić, 2005).
Pol
Bulimija se tipično vezuje za ženski pol, i to u razmeri 9:1 u korist žena (Rastam, Gillberg, Garton, 1989; Fairburn, Beglin, 1990; Wolf, 1991). Istraživanja pokazuju da su nezadovoljstvo telom i ograničavanje unosa hrane, ponašanja koja su uobičajenija za žene (Connors, Johnson, 1987; Striegel-Moore, Silberstein, Rodin, 1986).
Socijalni kontekst u kome bulimija nastaje
Bulimija se obično javlja kod osoba koje su živele u nesređenim porodicama čak i u okruženju alkoholičara, narkomana ili neke druge bolesti zavisnosti. Osoba sa ovim poremećajem često teži savršenstvu koje je sama zacrtala ili su joj roditelji nametnuli. Za bulimiju se tvrdi da je mnogo opasnija od prejedanja i anoreksije jer je često teško uočiti. Osoba ne mora biti previše gojazna, niti premršava kao u anoreksiji, mada često variraju u telesnoj težini. Uglavnom ceo čaroban krug drže u tajnosti osećaja sramote.
Živeti u društvu u kome se glorifikuju mršavost i vitkost kao najznačajnije vrednosti, dok se debljina smatra abnormalnom i odstupajućom, svakako povećava rizik od nastanka poremećaja ishrane, posebno kod žena. Devojke koje su svesne kulturnih normi o mršavom telu kao idealu i koje su internalizovale taj ideal izgleda, a istovremeno doživljavaju i pritisak vršnjaka i porodice na sprovođenje dijete, verovatnije će razviti negativnu sliku tela (Rukavina, 2002). Za mlade ljude masovni mediji, posebno televizija i razni časopisi, su možda najmoćniji prenosnici sociokulturnih ideala.
Uticaj televizije i časopisa je posebno negativan zbog toga što se modeli u tim medijima shvataju kao realistične vizije stvarnih ljudi. Budući da je adolescencija razdoblje intenzivnog razvoja identiteta i istraživanja polne uloge, nije čudo da se uticaj masovnih medija ne može zanemariti. Osim medija, snažan je uticaj i vršnjaka i porodice na psihofizički razvoj adolescenta. Međutim, osim ovog negativnog uticaja na mlade, socijalni uticaji mogu biti i konstruktivno usmereni (npr. vaspitno-obrazovne televizijske emisije usmerene na zdravi način prehrane i zdrav odnos prema svome telu).
Uzroci bulimije
- Promena neurotransmitera (disbalans serotonina i noradrenalina);
- I anoreksija i bulimija se porodično nasleđuju, međutim studije blizanaca pokazuju da su specifični genetski faktori značajniji za anoreksiju, nego za bulimiju, dok se kod bulimije uočava opštija predispozicija ka afektivnim smetnjama i gojaznosti;
- Kao i kod anoreksije i ovde su nađeni brojni konflikti u porodici (deprivacija od strane majke), a uočena je i depresija u porodičnoj anamnezi;
- Danas se težište stavlja na multifaktorske modele u objašnjenju uzročnosti, tako da nastanak bulimije predstavlja rezultat složenih odnosa socio-kulturnih, porodičnih i individualnih činilaca.
Učestalost bulimije
Premda prevalencija donekle varira, najčešće se navodi da 1-2% adolescenata i mladih u razvijenim zemljama oboljeva od anoreksije ili bulimije nervoze, pa se bulimija smatra jednim od „glavnih zdravstvenih problema“ u SAD-u (Fairburn, Beglin, 1990).
Štaviše, frekventnost bulimije je u stalnom porastu. Tome u prilog govore sledeća istraživanja: u Velikoj Britaniji 60% devojaka između 17 i 18 godina pokušava da promeni oblik i težinu tela jer se oseća debelo (Crisp, 1985); u SAD-u, 64-69% devojaka između 16 i 17 godina izjavljuje da je u protekloj godini sprovodilo dijetu (Whitaker, Davies, Shaffer, Johnson, Abrams, Walsh, Kalikow, 1989); podaci istraživanja sprovedenog na uzorku srednjoškolki u Hrvatskoj pokazuju da 50% devojaka i 16% mladića sprovodi dijetu, a čak 49% devojaka veruje da je njihova idealna telesna težina manja od sadašnje (Rukavina, 2002); utvrđeno je da već u osnovnoj školi 8% devojčica uzrasta 11 godina sprovodi dijetu, dok se taj postotak penje na 29% na uzrastu od 14 godina (Pokrajac-Bulian, Ambrosi-Randić, Mustapić, 2002).
Razvojni put osoba sa bulimijom
U literaturi se navodi da samo 1/3 osoba koje imaju bulimiju uspeva trajno da se izleči, dok se kod 1/3 simptomi iznova vraćaju (Tadić, 2000). Pored toga, stopa smrtnosti je veoma visoka i kreće se od 4 do 18% (Dalle, 2001).
Čak kod 1/3 obolelih osoba poremećaj se može razviti u pravcu drugih oblika zavisnosti – alkoholizma, narkomanije, kleptomanije, kockanja (Tadić, 2000).
