Daning-Krugerov efekat

Verujem da je svako od vas u životu upoznao osobu koja misli da sve zna i stalno „pametuje“, iako je jasno da je za mnoge stvari nestručna. Ovakva nelogičnost i nesrazmernost između stvarne kompetentnosti i iluzije o vlastitoj superiornosti nije zaobišla ni pažnju stručnjaka.

Takav fenomen, prema kome osobe sa manjkom veština i znanja u nekoj oblasti pate od iluzorne superiornosti, greškom verujući da su njihove veštine mnogo veće nego što zapravo jesu, po prvi put su opisali Dejvid Daning i Džastin Kruger. Po njima, ova sklonost je 1999. godine dobila ime Daning-Krugerov efekat.

Autori su ovo predubeđenje pripisali metakognitivnoj nesposobnosti nestručnih ljudi da prepoznaju sopstvenu nesposobnost i da adekvatno procene svoje domete. Njihovi nalazi sugerišu čak i obrnuto – da visokostručne osobe često podcenjuju svoju stručnost i čvrsto su ubeđene da su zadaci koji su njima laki, laki i svim ostalim ljudima. Daning i Kruger su pretpostavili da je ovaj fenomen rezultanta unutrašnje iluzije nestručnih i spoljašnje pogrešne percepcije stručnih.

“Pogrešna procena nestručnih javlja se zbog pogrešne percepcije Selfa, a pogrešna procena stručnih zbog pogrešne percepcije Drugih”.

Autori su započeli seriju svojih istraživanja inspirisani poznatim slučajem MekArtur Vilera, čoveka koji je opljačkao dve banke. U obe pljačke, kako bi se zaštitio od kamera, Viler je na lice stavio sok od limuna, jer se on koristi kao nevidljivo mastilo, verujući da će tako i on biti nevidljiv. Ovaj slučaj autori su objasnili Vilerovom nesposobnošću da adekvatno proceni sopstvenu (ne)kompetentnost.

Pored ovoga, autori su detektovali set oblasti u kojima je ovaj efekat najuočljiviji, a to su: čitanje sa razumevanjem, upravljanje motornim vozilom, izvođenje lekarskih intervencija, igranje društvenih igara kao što su šah ili tenis. Daning i Kruger kažu da će nestručni ljudi suočeni sa ovakvim situacijama:
• pokazati neuspeh u prepoznavanju sopstvene manjkavosti za datu veštinu
• pokazati neuspeh u prepoznavanju obima sopstvene nestručnosti
• pokazati neuspeh u odmeravanju tuđe stručnosti u datoj situaciji
• prepoznaće i priznaće sopstveni nedostatak veštine tek kada su izloženi treningu za tu veštinu.

Daning je napravio zanimljivu analogiju ovog fenomena sa anosognozijom – stanjem u kome pacijent, nakon npr. povrede mozga, poriče, ne prepoznaje ili nije svestan sopstvenog defekta. Zato i kaže: ”Ako si nekompetentan, ne možeš znati da si nekompetentan!” Veštine koje su ti potrebne da dođeš do pravog odgovora su upravo one veštine koje su ti potrebne da prepoznaš pravi odgovor.

Daning i Kruger su testirali svoje hipoteze u više navrata i to na svojim studentima psihologije. Zadavali su im testove kojim se proveravaju veštine logičkog rezonovanja, gramatike i humora. Kasnije su im davali da procene vlastitu uspešnost. Trend je bio očekivan. Oni sa visokim postignućem rangirali su sebe ispravno, dok su oni ispodprosečni precenili sopstvene rezultate. Oni studenti koji su imali najbolje skorove najčešće su procenjivali zadatke kao suviše lake i mislili da su i drugima laki takođe. Dakle, za njih su i drugi isto toliko stručni kao i oni. Naredno istraživanje pokazalo je da jako neuspešni studenti posle minimalnog treninga u datoj veštini uspevaju da značajno poboljšaju svoju samoprocenu (u pravcu realistične). Ovaj rezultat je krajnje optimističan i sugeriše da ako imamo posla sa “pametnjakovićem” možemo da ga prizovemo pameti direktnim suočavanjem sa veštinom za koju se hvali da je majstor. Tek tada, na licu mesta, moraće da odustane od ideje da je najpametniji i biće suočen sa nemogućnošću da nas ubedi u vlastitu superiornost.

Ostaje pitanje da li su ovakvi ljudi nestručni, nesvesni ili oba? Ovo, u svojoj studiji, rasvetljavaju Kruger i Miler. Krenuli su od testiranja hipoteze da ovakvi ljudi precenjuju sopstveno postignuće bez obzira na nivo svoje uspešnosti u datoj veštini. Od svojih ispitanika oni su tražili da procene težinu zadatka, kao i sopstveni uspeh u tom zadatku. Pokazalo se da kada se ispitanicima daju umereno teški zadaci razlike u adekvatnoj proceni sopstvene uspešnosti između onih uspešnih i neuspešnih nisu velike. Međutim, kada im se daju znatno teži zadaci, oni koji su na njima uspešniji pokazuju dosta manju preciznost u predviđanju sopstvene uspešnosti od onih manje uspešnih. Naravno, uspešniji misle da su podbacili. Dakle, zaključak je da oni nestručni, na svim nivoima date veštine, precenjuju vlastite sposobnosti. Tako dolazimo do odgovora da je reč o ljudima koji su, povrh toga što su nestručni i nesvesni svoje nestručnosti.

Pored procene pomenutih veština, situacija je ista i sa procenom sopstvene inteligencije. Ponovo oni nižeg nivoa inteligencije precenjuju sopstvenu inteligenciju, a oni superiorni je podcenjuju. Međutim, opažen je i jedan zanimljiv trend koji nagoveštava i udeo sredinskog faktora u celoj priči. Naime, dodatna istraživanja otkrila su da muškarci smatraju kako u proseku imaju za 5 bodova višu inteligenciju, dok žene misle da imaju 5 bodova nižu inteligenciju od stvarne. Očigledno, kulturološki aspekt ove problematike ne sme ostati zanemaren. Udeo kulture jasno je vidljiv u samoprocenama vozačke sposobnosti, radne sposobnosti, popularnosti, itd. Za ove aspekte ljudima je važno da “ispoliraju” sliku o sebi u što poželjnijem svetlu. Fenomen je nazvan Lejk Vobegon efekat po gradiću “u kome su sva deca iznad proseka”. Ovde se javljaju dve različite kategorije grešaka:

1) greška u kojoj postoji preferirani (poželjni) odgovor, gde većina ljudi daje tu očekivanu vrstu odgovora (“Ja sam dobar vozač”)
2) greška u kojoj se predrasude menjaju zavisno od aktuelne kompetencije, slično Daning-Krugerovom efektu.

Druga greška je daleko opasnija, posebno za ljude koji precenjuju sopstvenu nestručnost. Drugim rečima, oni su do te mere nekompetentni da propuštaju da primete sopstvenu nekompetentnost.

The trouble with the world
is that the stupid are cocksure
and the intelligent are full of doubt.
~ Bertrand Russell ~