Mnogo je pokušaja da se definiše emocija krivice, budući da se radi o veoma kompleksnom fenomenu. Kompleksan je zato što ne možemo tako lako i nedvosmisleno da uđemo u trag šta je provocira – bez obzira na stepen maligniteta učinjenog, neki ljudi će i za najoholije ponašanje imati miran san, dok će drugi osećati krivicu kao konstantnog pratioca čak i za stvari koje su propustili da učine. Kao da postoji neka unutrašnja sklonost da se zarobimo krivicom ili sa druge strane, sklonost da joj ne dopadnemo šaka ma šta činili.

Jedino univerzalno što o krivici mogu reći to je da je ona izuzetno neprijatna emocija, koja onima koji je osećaju značajno narušava kvalitet života. Pišem ovo kao neko ko je pet godina lične psihoterapije proveo u nastojanju da se ratosilja ovog nemilog osećaja. Čudno je i krajnje neuhvatljivo kada će se i kako krivica razviti. Ako pogledam svoj slučaj, moguće je da su postojali događaji zbog kojih je “trebalo” da se osećam krivom, a nisam, a isto tako i oni naoko beznačajni događaji zbog kojih me je krivica sumanuto proganjala. Pravila nema.

Šta onda ljude dovodi do krivice? Zašto su neka ponašanja plodno tle za razvoj krivice, a druga sasvim imuna? Kako krivica neke ljude obuzima lako, a druge kao da zaobilazi?

Sve su to pitanja na koja moramo odgovoriti kako bismo razumeli ovu višeslojnu priču.

Poreklo krivice

Da bi jasnije razumeli smisao krivice, moramo se vratiti korak unazad, do njenog porekla. Ovo pitanje u najvećoj meri razmatraju razvojni psiholozi koji nakraće rečeno krivicu povezuju sa unutrašnjim osećajem da trebamo biti kažnjeni. Npr. ako neko vara na testu i prođe, ukoliko makar i na nesvesnom nivou oseti da za to treba biti kažnjen, rodiće se krivica. Ostaje pitanje zašto će neko osetiti da njegovo ponašanje zaslužuje kaznu, a neko ne? Odgovor leži u našem ranom detinjstvu. Deca, osim što generalno loše procenjuju svoje ponašanje, istovremeno im nedostaje i kapacitet za moralno donošenje odluka. Drugim rečima, ona prosto ne razlikuju dobro od lošeg. Da bi prevazišli ovaj period u njihovom životu i da bi im pomogli da introjektuju moralno ponašanje, roditelji i društvo moraju da izlože dete sistemu vrednovanja sopstvenog ponašanja i to najčešće čine uz upotrebu nagrada i kazni. Svaka kultura ima jedinstvene aršine kojima se koristi za moralnu izgradnju svojih članova, a takođe se i sistem vrednosti šta je moralno, a šta ne razlikuje od kulture do kulture. Kada je dete na većem uzrastu, ono postaje manje-više oslobođeno ovih društvenih zahteva, jer je kroz vlastito iskustvo izgradilo određeni sistem vrednosti. Dakle ono više ne mora da operiše u skladu sa društvenim odobravanjem ili osudom, već je kadro samo da procenjuje, budući da su ovi kriterijumi interiorizovani.

Smisao krivice

Prethodno rečeno, osim što nam objašnjava kako je krivica nastala, suptilno nam sugeriše i da je krivica jedan posve individualan fenomen, jer ma koliko rasli u istoj kulturi i bili izloženi sličnom sistemu vrednosti (npr. kod braće i sestara), ove strategije za razvoj moralnog delovanja će se ipak prelamati kroz naše jedinstveno biće, koje na sebi svojstven način tumači ove društvene poruke. Možda je zato umesnije umesto pitanja zašto se javlja osećaj krivice postaviti pitanje šta je smisao krivice? Pretpostavlja se da krivica nije samo posledica neke radnje, neprijatna emocija koja nas katkad prati kada odstupimo od društvenog očekivanja, već se javlja sa određenim razlogom i ima neku svrhu za jedniku. Kada bi se svi jednostavno vodili moralnim standardnima naše zajednice, stvar bi bila dosta jasnija. Znali bi tačno ko, kada i zašto se oseća krivim.

Ali, šta je sa našim unutrašnjim standardima? Konstruktivistički psiholozi daju zanimljivu definiciju krivice, putem koje može da se objasni zašto se nekada nedužna osoba oseti krivom, a okoreli prestupnik ne. Ova definicija glasi:

“Krivica je svako odstupanje od naše sržne uloge” (Kelly, 1955).

Naša sržna uloga je ono što osećamo kao krucijalni deo svog identiteta, sačinjena je od sržnih konstrukata, tj. bazičnih ideja koje opažamo kao glavne i odgovorne za svoj opstanak. Da uprostim, ako je recimo nečija sržna uloga da bude pomagač, jer kroz takvu ulogu sebe validira kao dobrog čoveka, takva osoba će u svakoj situaciji u kojoj propusti da nekome ukaže pomoć, vrlo lako osetiti sveprožimajući osećaj krivice. To objašnjava činjenicu da se neki ljudi osećaju krivim i zato što komšiji koji je na odmoru nisu jednom zalili cveće, iako su ga zalili svih ostalih dana. Što je uloga pomagača permeabilnija (propustljivija) to će u sebe usisati svako i namanje ponašanje koje osoba konstruiše kao pomoć. Dakle, kriterijumi će biti jako napeti i rigorozni do mere da osoba sebi ne može dozvoliti oduška – da bi sebe potvrdila u ulozi osobe koja pomaže mora baš svakome izaći u susret, jer je u suprotnom kriva.

Uzmimo sada primer osobe čija je sržna uloga da bude uspešna, dakle centralno mesto njenog identiteta fokusirano je na postizanje uspeha. I sve je u redu u slučajevima gde se uspeh osobe ne kosi sa dobrobiti drugih ljudi. Ali, ukoliko je uspešnost toliko dominantna da se mora postići bez obzira na posledice, onda je i ono čuveno “gaženje preko leševa” deo nečijeg životnog scenarija. Tako neko, jureći bezglavo za uspehom, može propustiti da se oseti krivim ma šta uradio. I tu leži odgovor zašto su ponekada i najokoreliji kriminalci imuni na krivicu.

Primera je koliko i ljudi, jer svaka jedinka ima osobitu sržnu ulogu. Zato, ukoliko želimo da shvatimo šta kod konkretne osobe provocira osećaj krivice, moramo da tragamo za tim od čega je ta konkretna osoba u tom trenutku odstupila, tj. iz koje sržne uloga je izašla. Na ovome počiva i psihoterapijska ideja za rad sa krivicom. Ako sržnu ulogu pomagača iz prvog primera, učinimo samo malko impermeabilnijom (manje propustljivom) smanjiće se verovatnoća da svaki propust u pomaganju bude teren za razvoj krivice.

Da zaključimo, smisao krivice je da osobu stalno vraća na trasu sopstvene sržne uloge, ona je kao kormilar koji vešto upravlja i upozorava kada se osoba previše udaljila od sopstvene konstrukcije svog identiteta.

Krivica i ličnost

Da li postoje ljudi koji su posebno pogodni kandidati za samookrivljavanje? Postoje li neke crte ličnosti koje nas, hteli-nehteli, regrutuju za ovo mučno putovanje?

Jedna veoma obimna harvardska studija došla je do podataka koje su saželi na sledeći način:

“Ljudi koji često osećaju krivicu su bolji prijatelji, partneri i zaposleni” (Harvard Business Review).

Generalni zaključak ove studije je da su ljudi koji su skloniji osećaju krivice ujedno i empatičniji, imaju veći kapacitet da se stave “u tuđe cipele”, da razmišljaju o posledicama sopstvenog ponašanja pre nego što delaju, i da visoko vrednuju svoje moralne standarde. Kao rezultat svega oni su manje skloni laganju, varanju i amoralnom ponašanju u bilo kojoj interakciji. Pošto su senzitivniji na mišljenja drugih i istovremeno visoko samokritični, krivica će biti njihov čest pratilac.