Bogati ne kradu!

Bogati ne kradu!

~  Kleptomanija ~

Ne mogu da verujem da je opet  to uradila, ta luda žena, glava usijana! Lepo sam joj objasnio koliko je takvo ponašanje opasno, uz to i krajnje beskorisno. Ima sve što se poželeti može, a dozvoljava sebi takve nedolične ispade. Pa kako je nije sramota da mi se tako poigrava sa ugledom. Milion puta sam joj već rekao da ne može proći neopaženo. Ipak je ona moja žena, gospođa Bernard, žena najistaknutijeg veleposednika u Lionu. Svi znaju za nas. Svi nas prate i na svakom koraku vrebaju naše greške. A ona se poigrava!

U našem vlasništvu je jedna od najvećih rafinerija nafte u čitavoj Francuskoj i rudarski basen boksita pride. Pa malo li je?! Ne, njoj nije dosta. Pored sveg novca i slave ona hoće još. Ta gramziva, pomahnitala žena! Skoro da me je stid da je nazovem svojom ženom. Svaki dan me iznova kompromituje. Obuče svoje najlepše haljine, nakinđuri se od glave do pete i pravac ka robnoj kući. U redu, razumem…  Sve žene su potpuno otkačile za ovim vidom zabave. Izgradili su prvu višespratnu prodavnicu iliti robnu kuću, kako nazivaju ovaj šljašteći objekat, i one ne izbijaju odatle satima. Šta više gledaju, šta traže?! Tu nema ničega što moja  gospođa već nema. Mogu da razumem što tamo ubija ionako mrtve sate, jer šta bi ona pa korisno radila. Sve joj je omogućeno, prstom ne mrda, mora negde da potroši tu suludu količinu vremena. Ali zašto se stvar ne završi na šetnji i razgledanju? E to mi već nije jasno! Zašto prekorači? Zašto dozvoli sebi da joj prsti postanu dugi ko u lopova, halapljivi, pohlepni? Zašto je na izlazu uvek zaustave i iz torbe joj izvade sve te tričarije koje je usput pokupila, da ne kažem ukrala? Da znate kakve sve gluposti tu nađu, kakve nebitne drangulije. Do sada se provlačila. Naravno, na moje ime. Bilo je neugodno optužiti gospođu Bernard za lopova, još  neugodnije odvesti je u zatvor. Ali sada je stvarno prekrdašila!

Ovaj novi vid trgovine, ove proklete robne kuće, ništa dobro nisu donele. Svakim danom na desetine sirotica bivaju odvođene policijskim kolima u pritvor. A kada odsluže svoju kaznu, kada izađu, više nikada nisu iste. Javno su optužene, prokužene, zauvek su žigosane kao žene niskog morala, kao posrnule bestidnice.  Mada, njih i razumem. Njih čak mogu i da opravdam. Štandovi i izlozi su veliki, ničim ograđeni, sve je na izvol’te. A one nemaju. One zaista nemaju. Ali ne i moja Lucija!!! Ona ima sve, ona ima i previše! Pa šta bi svet rekao kada bi saznao da je Lucija Bernard, žena  čuvenog naftnog magnata, uhapšena. Da  li uopšte pomisli na to, da li ta kaćiperka uopšte misli bilo šta?!

I pitate se šta ću sad? Sada kada je prevršila dara meru. Hoću li je ravnodušno pustiti da trune u zatvoru? A tu su, pred vratima, došli su i čekaju, ne nameravaju da zaborave. Ma, da se ja pitam tu joj je i mesto, i treba da ispašta zbog svoje hirovite prirode. Međutim, šta će to reći o meni? Ljudi će pronositi glasine kako je sirota žena pored mene oskudevala, kako joj nisam udovoljavao, te kako je jadnica morala da krade pored mene samoživca. Ili će šuškati iza uglova kuća kako sam oženio đavola, moralnu grešnicu, koja stida nema i za pokajanje ne zna. Ili… Ma svašta će pričati te sitne duše, sigurno ništa lepo i plemenito.

Čuo sam onomad da se i Morelova Amelija na sličan način izopačila. A čak mi se jednom, ako me pamćenje ne vara, i Lamber, uvaženi  bankar u ovome kraju,  požalio kako njegova Simona ima takve raskalašne ispade. Da ne bi ukaljali svoju čast, oni su to rešili ovako – tiho su, u mrkloj noći kada je smanjena prometnost, odveli svoje supruge u privatnu kliniku “Martinez”, gde su žene bile na kraći period zbrinute u potpunoj anonimnosti. Umesto pogrdne titule lopova, one su dobile neku prilično novu i meni nepoznatu titulu. Psihijatar je konstatovao da boluju od nekog blažeg mentalnog poremećaja, tzv. kleptomanije i da im je potrebno samo neko vreme u izolaciji kako bi se ovo duševno stanje popravilo. Ubrzo su Morel i Lamber vratili svoje supruge kućama, bez posledica. Žene su bile zdrave, niko izuzev najužih krugova, nije ni znao da su bile bolesne, život se nastavio.

Vreme je da i ja otpremim moju Luciju na ovo kratkotrajno putovanje…

*Priča je preuzeta iz knjige “Ko je ovde lud?!” Knjigu možete naručiti OVDE

Ostavi komentar