Nojeva barka

Nojeva barka

~ Masturbacija ~

Imam najčudniji posao na svetu. Ne, zaista! Većina verovatno i ne zna da tako nešto postoji. Pre ovog posla bio sam sasvim običan čovek, bankarski činovnik iz Alte, grada sa severnih obronaka Norveške. Vodio sam jednostavan, čak dosadan život – kuća, posao, kafana, kuća. Šta drugo i možeš da radiš u mestu koje je uvek ovako hladno. Hmm, ni slutio nisam da ću se trideset godina kasnije obresti na još hladnijem mestu. Mislio sam da takvog mesta nema ili ga bar ljudska vrsta ne naseljava. Prevario sam se…

Elem, igrom slučaja, čitavih tih trideset godina bankarskog službovanja ostao sam neženja. Imao sam po koju avanturu, ali ništa ozbiljno. Većinu slobodnog vremena provodio sam sa svojom desnicom. Malo me je stid što ovo sad pričam, ali šta će drugo živ čovek u odsustvu primerenije alternative. I sećam se, u tim trenucima samoljublja, uvek sam se osećao nekako neprijatno. Kao da radim neku jako gnusnu i prljavu stvar. Iako se tih ’80-ih stav po pitanju masturbacije već jasno izmenio nabolje, još uvek nisam mogao da se otrgnem ideji o grehu svaki put kad rukom posegnem za pantalone. Razumite, logična je moja bojazan. Pa setimo se samo koliko vekova su trajali ti krstaški pohodi na ovakvu vrstu izražavanja seksualnosti. To nisu mitovi, legende, to su fakti koji ostavljaju trajne engrame u mozgu. Iako nisam živeo ni u 18., ni u 19. veku, još uvek osećam njihove osuđujuće poglede na sebi svaki put kada u osami tom istom sebi pokušam da ugodim.

I da je to samo bila osuda bilo bi lepo. Tada, u tim vekovima, rekli bi da sam lud i ne samo to. Masturbacija, taj odvratni greh samooskrvnuća, tumačio se kao glavni uzrok brojnih stanja – epilepsije, slaboumnosti, melanholije, čak i samoubistva. Negde duboko u sebi čovek zna da ne radi ništa bogzna koliko grešno i da se povremenim oslobađanjem seksualne energije ne otuđuje nakaradno od svoje prirode, ali fakti, fakti su čudo. Koliko god sam se opirao da sebe zabetoniram u toj arhaičnoj i besmislenoj smesi zluradih stavova minulih vremena, dokaz da me još uvek progone je moj sopstveni stid kad god bih i pomislio na datu radnju. Određenih godina čak sam bio toliko preokupiran time da sam se bacio i na istraživači posao; sakupljao sam informacije sa interneta, rovario krišom po gradskim bibliotekama, sve, ne bi li se bolje upoznao sa svojim nemirima. Mislio sam, ako pročitam sve, apsolutno sve verzije koje je čovečanstvo ikad nudilo o nama onanistima, biću oslobođen. Moje znanje će me osloboditi, shvatiću koliko se slika seksualnosti promenila, koliko smo civilizacijski napredovali po tom pitanju, postaću imun na kritike, i još važnije – imun na samoosude.

No stvar je išla nešto drugačijim tokom. Svaka nova istraga samo me je dodatno potkopavala. Proveo sam godine kao ratni veteran. U fleševima! Puštajući da me „fakti“ iznova i iznova traumatizuju. Kad god bih zatvorio oči pred licem bi mi preletale te sablasne godine, naučnici, njihova otkrića… Ovakooo… zaažmurim… i znam sve da vam reprodukujem, kao da sam čitao juče, kao da sam to spremao mesecima za jako težak ispit. A nisam, verujte, naprotiv, želeo sam da zaboravim, trideset godina napora da zaboravim, a oni se i dalje nižu predamnom…. Žmurim i evo je, ta čuvena 1716., godina kada je objavljeno delo Onanija u Londonu i prvi put izložena teorija po kojoj masturbacija uzrokuje ludilo. Idemo daljeee, bummm, napada me sa leđa 1812., godina kada je Bendžamin Raš u prvom američkom udžbeniku psihijatrije zaključio da masturbacija uzrokuje razne slabosti, između ostalih i slaboumnost. Sa boka me saleće 1816-ta i ugledni Žan Eskvirol sa svojom tvrdnjom da se masturbacija u svim zemljama priznaje kao opšti uzrok ludila. Pridružuju se naredne godine u kojima Žan promišljeno dodaje onu čuvenu da su epilepsija, melanholija i samoubistvo stanja uzrokovana čime do preteranom masturbacijom.

U mrklom mraku, iza zatvorenih kapaka, na mene se nadalje obrušavaju sve te ludačke ideje – Tući! Kastrirati! Vezati! Bičevati! Obrezati, sterilisati, kauterizovati!!! Ludi, umobolni, kičma im se suši! U glavu mi aperkat zabija Hačinson, dekan Kraljevskog fakulteta za hirurgiju, i njegova 1890., kada nam nudi usluge hirurškog obrezivanja za oba pola. U ring potom uskače Saks koji čeprka po kičmi da odstrani ove pogane sklonosti. I psihoanalitičari vršljaju po mom umu i traže vezu između pražnjenja libida i nekakve neurastenije. Pitam se kada će se ova Sasova “Proizvodnja ludila” više završiti u mojoj glavi?! Ovu knjigu sam pročitao davno, isto kao što sam pročitao i tone sportskih žurnala, ujutru, dok vršim nuždu i čekam da aparat za kafu pisne, signalizirajući da je gotova i da mogu da otpočnem novi dan. Pa opet, ne sećam se ko je pobedio 1993. na utakmici Arsenal – Napoli, niti da li je takve utakmice uopšte bilo i da li su ti klubovi igrali i postojali tada, niti da li su se ikada susrela ova dva kluba. Al’ zato znam, veoma živo, kao da se desilo meni, da je 1869. godine Karl Ludvig Kahlbaum, nemački psihijatar, dao ime katatonija sindromu koji nastaje usled dugotrajne ili preterane masturbacije. Moja hipoteza da je znanje moć i da će me izbaviti iz glibova stida zapravo je imala tvistovane posledice. Postao sam rob svoga znanja koje sada, svako moje puštanje semena teško osuđuje. Ipak, nije sve ostalo tako pesimistično; ovde se dešava jedan kardinalni obrt u mojoj karijeri, životu, shvatanjima…

Trideset godina bankarske tiranije završilo se saopštenjem da sam tehnološki višak. Početak je 21. veka, ja u svojim zrelim 50-im, neženja kao što sam rekao na početku, bez znanja i obuke za druge poslove, a krcat beskorisnim znanjem. Sedim tako u svojoj memljivoj fotelji, u oblaku lažnog dima moje elektronske cigarete i virtuelno listam oglase za posao ispred šljaštećeg ekrana. Bap!!! Ispred mene iskače zanimljiva ponuda – “Traži se sredovečni muškarac, samac, u dobroj kondiciji, za usluge noćnog čuvara naučnog objekta”.

Evo nas sad na početku priče. Priče koja je počela sa najčudnijim poslom na svetu. Poslom, koji fizički jeste najhladniji, ali koji je jedini uspeo da mi zagreje dušu za sve ove godine. Otišao sam brodom, jednog divnog prohladnog jutra te 2008. godine do norveškog ostrva Svalbard, u potrazi za novim poslom. Težak čelični lift futurističkog dizajna spustio me je 130 m ispod površine zemlje u moju novu “kancelariju”. Naučni objekat iz oglasa bio je zapravo sveže otvorena globalna banka sperme. Banka je namenjena skladištenju sperme iz čitavoga sveta, koja bi se koristila u slučaju prirodne ili ljudske katastrofe pri kojoj bi došlo do izumiranja vrsta na Zemlji. Objekat je izgrađen tako da može da izdrži sve oblike katastrofe, pa čak i nuklearni napad. S obzirom na to da se nalazi, pa, prilično blizu Severnog pola, za održavanje niskih temperatura se brine sama priroda. Prava mala Nojeva barka pod ledom! Moj zadatak je da noću, iako je malo verovatno da bi neko i pokušao da pljačka santu leda, čuvam pola miliona komada uzoraka sperme svih vrsta, iz svih krajeva sveta. Prilično lak i uzbudljiv posao.

Ovde je sperma, ta nekada pogana materija ako se samostalno izluči, dovedena na pijedestal, inaugurisana u božanski nektar, obožavana, uzdizana, hvaljena, zaštićena. Štaviše, papreno je skupa; banka otplaćuje zilionske sume za svaku zdravu i reprezentativnu kap ove tečnosti budućnosti. Eeeee, da sam to znao ranije, da sam se rodio malo kasnije, ili da su ljudi podigli ovu semenu imperiju bar malo ranije, bar trideset godina ranije. Sva moja grešna drkanja tada bi bila najunosniji posao na svetu. Nosio bih svoju vitalnu, mladu, čistu tečnost, u ime buduće reprodukcije, a ne stida, u hermetičkoj posudici, koju bih svako malo menjao za milionče. No dobro, i ova varijanta je ok. Ne mogu se baš obogatiti, moji uzorci prestari su da bi bili deo galerije najtraženije tečnosti, ali bar mogu da rekonceptualizujem svoj minuli rad na dosta humanijem nivou. Zaboga, nisam grešio! Nisam umobolan, nisam slabouman, nisam otpadnik! Ako i jesam grešio, to je što sam seme prosipao uludo, što sam ga bacao, a ne brižljivo čuvao za pokolenja. Eto, zato me je ovaj posao ugrejao, iako sam nadomak Severnog pola.

Još jedna noć u kojoj pomno stražarim je iza mene. Jutro je i spremam se da odem u prostoriju za spavanje. Jer, mi ovde živimo, u dnu Svalbarda. Čekam samo kolegu koji će preuzeti dnevnu smenu čuvanja tečnosti. Evo ga! Dolazi Gas, momak od 26, veseo, uvek pun dogodovština.

Gas: Hej Koline, jesi li čuo ovu novu ludoriju?! Ludi Ameri! Šta sve neće da smisle…. U Njujorku podigli neke kabine za masturbaciju, zovu ih GuyFi.

JA: Hahhahha, ma ne verujem Gas, daj!

Gas: Ozbiljno ti kažem Koline, preuredili su neke stare telefonske govornice, stavili zavese, unutra laptop sa porno sadržajem koji piči non-stop i stolica. Izađeš sa posla da se malo odmoriš i relaksiraš, da bi se vratio da radiš sa više elana.

JA: Koji hit, kao glupo je to raditi na poslu jer nemaš intimu, a onda odeš u najprometniju ulicu u Njujorku i potražiš privatnost u telefonskoj kabini. A kao što, šta je ideja?

Gas: Pa kako šta?! Ta kompanija, Hot Octopuss, koja ih je postavila, je radila seriju istraživanja i došla do zaključka da su njujorčani jako izloženi stresu i da će im ovaj vid ulične onanije pomoći da se opuste, oraspolože i povećaju svoju produktivnost.

JA: Simpatično, nešto što je ranije vekovima smatrano simptomom bolesti, uvodom u ludilo, sada postaje neophodan uslov zdravlja. Živela masturbacija! Masturbiraj za bolje sutra! Brini o svom zdravlju! Nego, imam i ja tebi da ispričam jedan crnjak na tu temu.

Gas: Ajde, raspali, znaš da to obožavam. Jedino nas šale mogu iščupati u ovom zaleđenom gradu što večno spava.

JA: I ja sam noćas u dokolici čitao neki magazin i naleteo na jedno ludilo. Neka američka banka sperme “Kalifornija Kriobenk” nudi spermu dvojnika holivudskih zvezda. Kao lovci na glave jure po čitavom svetu donore koji liče na nekog holivudskog glumca. U kolekciji imaju preko sto glumaca i sportista. Tvrde da imaju donore koji liče na Dejvida Bekama, Rasela Kroua, Bena Afleka, Hju Granta… E sad, pošto po zakonu ne smeju da zainteresovanim potražiocima pokazuju sliku donora, onda su napravili karton za spermu sa celokupnom specifikacijom kao da kupuješ auto, nešto u stilu “biće te visine i težine, te boje kose i očiju”, itd.

Gas: E pa stvarno si me ovaj put prejebao matori! Sperma koja ima svoj ID! Hahahhaha, dobro ti je ovo skroz. I samo da ti kažem, šteta što si već mator za donora, ali reklo bi se po crtama lica da si nekada jako podsećao na Bred Pita. Pazi koju bi kintu sada valjao, a?

JA: Ma nosi se manijače! Hahahaha…

Eeee, da samo znaš koliko je te bredpitovske tečnosti uzalud proliveno, pomislio sam vukući se ka prostoriji za spavanje. Hladnoj prostoriji u kojoj se konačno spava snom pravednika.

*Priča je preuzeta iz knjige “Ko je ovde lud?!” Knjigu možete naručiti OVDE

One Comment
  1. 1. Није ,,барка”, него ,,арка”, сандук, а не чамац.
    2. Назив ,,онанија” је погрешан утолико што је библијски Онан противзаконито применио контрацепцију: био је дужан да свом брату, који је умро без потомства, обезбеди наследника, и само у ту сврху је имао да обави сексуални однос са снахом удовицом. Он је, напротив, прекинуо сношај да се не би догодило зачеће, а туђу жену је искористио. За то је уследила смртна казна. (Ово нема много везе са темом, само напомињем зато што се у науци много полаже на стручност у употреби терминологије, а при том се користе погрешни термини. На пример за пе-ха вредност итд.)
    3. Свето писмо није у случају мастурбације недвосмислено против, као што важи за хомосексуалне односе, содомију, родоскврнуће и прељубу у ужем смислу, није значи ни кажњиво, али самозадовољавање јесте нека врста прељубе.
    4. Прича је добра, али била би боља да је домашила поенту: нема те маште која би могла да замисли шта би донео однос љубави и поверења.

Ostavi komentar