Nova dijagnoza: PMS!

Nova dijagnoza: PMS!

PAZI ŠTA ŽELIŠ, MOŽDA TI SE I OSTVARI!

~ Premenstrualni Disforični Poremećaj (PMDD) ~

Svakog četvrtka u sedam uveče, nakon posla, sastajemo se u lokalnom baru u Sent Luisu. Našem rodnom gradu. Pomislićeš da idemo u provod, da pijemo i slušamo dobar džez. Ali ne, nakon posla nas tek čekaju pune ruke posla. Deluje kao neformalno okupljanje, ali samo deluje. Ovde se vode životno presudni razgovori.

Ovo mesto smo otkrile pre dvadesetak godina i još ga se držimo. Ima više razloga za to. Ljudi ga retko posećuju, gotovo uvek je prazno, bar u ovo doba. Muzika je prijatna i optimalne jačine da možemo da se čujemo. Spremaju odlične kafe. I konačno, svetlo je prigušeno, a stolice su veoma udobne. Tu sedimo satima, pa je jako važno da nam je sve ovo potaman. Teško je udovoljiti ljudima, možda još teže ženama, kao što smo mi, veoma različitim.

Zajedno smo odrastale, nas četiri, ali su nas različita interesovanja odvela svojim putevima. Mene u medicinu, kasnije psihijatriju. Hilari u ekonomiju. Džesiku u politiku, a Lindu u pravo. I pitaš se sad šta će te četiri sredovečne žene u baru, koja to preča posla one imaju od svoje porodice i brige o pokućstvu? I šta uopšte rade zajedno tako različite, šta ih povezuje? Možda i nemaju porodicu i dom, možda su ekscentrične samice koje zajedno ubijaju dosadu? Lujke, kao one iz „Sex and the City“. E pa ne, nismo! Žene smo, nečije, i nečije majke takođe, a imamo i svoje domove. No ono što je nama još važnije, jeste da pored toga imamo i ideju. Ideju da ne želimo da se ukalupimo u opšte postavke stvari i uredno, po dominatnim očekivanjima, odemo kući gde ćemo biti samo to. Žene, majke i domaćice. To je ta spona, ta strast koja nas godinama veže, za koju se valja boriti svakim udisajem.

Ta ideja mami nas već dvadeset godina u ovaj bar, u kome naširoko pretresamo šta bi svaka od nas u svom polju mogla dalje da učini. Za ravnopravnost, za pravdu, za jednakost. Zovi to kako god hoćeš. Stručno ga zovu feminizam. I mi to tako zovemo, iz milošte, naš mini feministički pokret. I koliko god da je minijaturan, mora nam se priznati da smo svašta do sada uradile. Svaka je bušila gde je mogla i dokle je mogla.

Hilari se godinama bori za ravnopravnost polova na radu, za jednaka prava žena u pogledu pozicija i novčane nadoknade. I uspeva joj, solidno. Džesika pokušava da osigura jednako prisustvo žena u parlamentu, kao i u liderskim partijama, kako bi pitanja od šireg društvenog značaja bila fer razmatrana, sa aspekta oba pola. Linda se muči da načini izmene u zakonodavstvu, kako bi se prava i obaveze građana nediskriminativno poštovala. A ja, ja pokušavam da čitavu ovu nepravdu ispravim u sektoru zdravstva, jer je besmisleno i pomisliti da je neki od polova otporniji na određenu mentalnu bolest. I ide nam, lagano ali sigurno.

Kada ti sve ovo ovako serviram, kao neki bućkuriš na tanjiru, nije ti jasno šta jedeš. Zato ću pokušati da budem jasnija. Evo vrlo konkretno šta su moje zasluge. Sigurno znaš da je nekada postojala histerija. Veoma davno su je izmislili. Bila je posebno omiljena dijagnoza u XIX veku. Rado su je koristili. I samo za žene. Za sve one žene koje su, nagnječene patrijarhatom i njegovim surovim očekivanjima, poklekle ili se počele boriti. Vrlo lako bi svaka žena koja huli na sistem i uređenje, ili ona koja se stropošta pod teretom nagomilanih obaveza, bila proglašena histeričnom. To, razume se, nije pogađalo muškarce. Njihova odgovornost odvajkada je bila ograničena na jedan uzan domen – posao, i izvan ovoga malo šta je od njih očekivano, a kamoli zahtevano. Histerija, ta velika pulsirajuća materica, nezadovoljna svojim stanjem, pružala je otpor – malaksalošću ili borbom. A obe opcije bile su vredne svakog sankcionisanja.

I gurao je tako ovaj zatucani pogled na svet svoju priču, decenijama. Bit histerije je opstajala, samo se menjao naziv. Nekad su je nazivali neurastenija, kasnije konverzivna reakcija, a potom histerična psihoneuroza. Duboko je ova opresivna ideja dosegla, skoro do kraja XX veka. A onda je naš pokret, pokret za pravdu, rešio da je ukine, po svim osnovama. Tako i bi – 1994. godine zbrisana je sa lica zemlje. Dijagnoza koja stigmatizuje, koja zlostavlja, koja diskriminiše, je nestala. Uživali smo u svom trijumfu! Konačno, oslobođenje, skidanje nepravedno nalepljenih etiketa.

Imale smo tada 30-ak, nas četiri – potentne, jake, sigurne žene, na vrhuncu svojih karijera. Naša ideja doživljavala je procvat na svim poljima. Mlade, lude i entuzijastične, nismo mogle ni da pretpostavimo kako bi se dalje, priča koju smo započele, mogla razvijati. Žene su dobile nova prava, to je bilo najvažnije. Nisu ni primetile i nove obaveze. Štaviše, nisu ni primetile, da su i stare obaveze još uvek nakačene. Srasle, sa ženom, kao neotuđivi deo tela. Žene su htele još, gramzivo su tražile još prava, još obaveza. Vapile su za dokazivanjem, za superiornošću. Koju nikada ranije nisu osetile. Odjednom su postajale šefovi, direktori, lideri, ali i ostajale majke, sluge i domaćice. Niko nije ni slutio da će same sebe zakopati. Niko nije na vreme shvatio da ovo nije prirodan proces, već borba, surova borba. Ne ume žena kao cvet u saksiji da višak vode ostavi u tacni. Ona uvek usisa sve. Staro i novo, koliko god ga ima. Ne ume ili ne sme? Još uvek štošta ne sme. Da zanemari kuću, da zapostavi decu, da zaboravi na muža. I voda se taloži, preliva. Žena je vremenom trula od umora, od viška. I šta sad?

Imamo već 50 – ak, nas četiri – jake smo, potentne i umorne. Baš kao i ostale. Moramo da se borimo dalje – za odmor, za mir, za zdravlje, čak i za bolest. Sedimo sad u našem baru i kukamo kako bi nam dobro došla čak i histerija, pa da nam prepišu terapiju odmorom u trajanju od šest do osam nedelja, kako je to nekada sledovalo. Bar bi se okrepile! I rađa se ideja!!! Hajde da se ponovo izborimo za svoju bolest i da se konačno legitimno odmorimo. Trljam ruke pakosno, ovo je moj fah. Dugo nismo nešto menjali u priručniku, vreme je da zasučem rukave.

Na pamet mi pada sjajna ideja. Možemo da iskoristimo ono što je već svima transparentno, samo do sada nije imalo etiketu. Čuveni PMS koji pogađa svaku radno sposobnu ženu mogao bi postati naš saveznik. I, dosta je elegantniji od histerije. Histerija nas je trajno stigmatizovala, podrazumevala je hronicitet. Ko jednom oboli, taj doživotno ima karton mentalno obolele osobe. PMS je kratkotrajan, pet-šest dana mesečno i gotovo. Dovoljno da se žena valjano odmori, a opet akutna stvar, kad prođe, opet si k’o nov. Nisi lud, a imaš neosporan alibi da se odmoriš.

U prigušenosti malog bara oči drugarica caklele su od uzbuđenja. „Rebeka, pa ti si genije, suvi genije!!!“, uzvikivale su žene i ritmično pljeskale rukama. „A kako ćeš ga nazvati? PMS ili nešto drugo?“, nestrpljivo su me upitale. Rekoh im da ću probati sa nečim modernijim, nečim što je više u duhu današnje psihijatrije. Predložiću komitetu da ga nazovemo Premenstrualni Disforični Poremećaj (PMDD) i objasniti simptome i razloge za uvođenje ove dijagnoze. „Šta, šta, šta? Šta ćeš im reći, baš nas interesuje? Kako se to radi u tvojoj struci? Nećeš im sigurno reći da je to projekat feministkinja, jer su shvatile da su preumorne od obaveza?“, ironično su navaljivale znatiželjne drugarice.

Pa naravno da ne. Reći ću im da PMDD ima slične kliničke simptome kao PMS, ali su simptomi znatno jače izraženi, pa uzrokuju otežano funkcionisanje u poslovnom, socijalnom ili društvenom životu. Ne smemo tako netaktički da zloupotrebimo PMS. Mora se smisliti priča da su veoma retki slučajevi gde su simptomi tako ozbiljni. Lako će posle svaka žena sa blažom formom PMS-a dobiti potvrdu za bolovanje, ne sekirajte se. Objasniću da se žene sa PMDD-em jasno razlikuju jer su depresivne, napete i anksiozne, veoma su razdražljive i često menjaju raspoloženja, osećaju se slabo i umorno, imaju pad u energiji i smanjen interes za uobičajene aktivnosti, a često su kod njih prisutne i nesanica, promena apetita i glavobolja. „Bombonica! Diiivno upakovano! Sve je čak vrlo istinito. Baš si majstor svog zanata!”, bodrile su me ponosne drugarice.

Dve godine kasnije

2013. godina. Četvrtak. Sedam uveče. Sent Luis. Naš lokalni bar. Nas četiri. Jedna novina. Umesto kafa, piju se kokteli. Ima i zašto! Proslavlja se zvanični ulazak Premenstrualnog Disforičnog Poremećaja u petu reviziju američkog dijagnostičkog priručnika. Suprotno očekivanjima, svi su nešto snuždeni.

Drugarice: Drago nam je zbog tebe Rebeka, baš si im pokazala. Ali moramo da priznamo da nismo baš osetile neki boljitak u protekle dve godine. Kao da u praksi i nema baš neke efekte. Izvini, iskreno ti kažemo.

Ja: O, ludice moje! Pa naravno da nema, mi smo već matore koke, duboko u petoj deceniji, sramota bi bilo da se vadimo na PMS. To uopšte nisam bila uzela u obzir. Ova dijagnoza pomaže onim dosta mlađim od nas. Al’ ne sekirajte se, sad će vaša Rebeka nešto da izmajmuniše i na temu klimaksa. Ništa se ne brinite, sve je pod kontrolom.

Četiri žene grohotom su se smejale, u malom baru, koga su te noći po prvi put opustošile koktelima.

*Priča je preuzeta iz knjige “Ko je ovde lud?!” Knjigu možete naručiti OVDE

Ostavi komentar