Perspektiva jednog kanibala

Perspektiva jednog kanibala

Rođen na pogrešnom mestu

Zdravo!

Ja sam Armin. Rođen sam u gradu Essenu, koji se nalazi na zapadnoj strani Nemačke. Zanimljivo je i prilično ironično, (prevodim ti ako ne znaš nemački) što „essen“ na nemačkom znači jesti. Pomislio bi čovek da sam rođen na pravom mestu, na idealnom mestu, gde je glavna preokupacija jesti i gde su slobode u pogledu izbora hrane dostigle najviši nivo. No daleko smo od idealnog u pogledu preferencija hrane, bar sa moje tačke gledišta. Čuo si za mene, pretpostavljam. Zločinac, gnusni kanibal iz Rotenburga. Da, taj sam! Ozloglašeni Armin Majves. Bio sam na svim nacionalnim televizijama, na svim mogućim naslovnim stranama širom sveta te 2001. godine. Nemoguće da ti je promaklo! Svi na planeti znaju ko je Armin i svi ga mrze, osuđuju. Ne boj se, neću ti ništa! U zatvoru sam, već godinama. I biću tu doživotno. Samo ti pišem da me upoznaš, da shvatiš.

Ja sam sasvim normalan čovek! Jeo sam meso, doduše ljudsko, ali šta je tu pogrešno?! Po meni, normalno je sve ono što je prirodno, što je takvo samo po sebi, a ne ono što se narod dogovori da bude normalno. U suprotnom, svi bismo bili nenormalni, i svi jesmo nenormalni, jedni za druge. Kinezi su većini nenormalni jer jedu pse. Zamisli da ja u Nemačkoj ispržim psa? Eskimi su nam nenormalni jer im je glavna poslastica brižljivo umućeno govno kita. Na tu poslasticu većina nas bi se ispovraćala. Muslimani ne žele ni da pomisle na svinjetinu, dok je na drugim prostorima ona prava pikanterija. Vegeterijancima su svi koji uživaju u mesu nenormalni, nama mesojedima oni. I da ne naglabam dalje, shvatio si. Ja sam jeo meso, ljudsko, koje je veoma ukusno, kao svinjetina, a sad zajedno, vi mesojedi i vi nemesojedi, pravite pitanje čije je to meso. Štaviše, teretite me za ubistvo! Kako mogu biti ubica nekoga ko želi da bude ubijen? Gde je tu logika?!

Brande je kod mene došao dobrovoljno. Bio je homić, godinama je to krio od roditelja, bio je nesrećan i visoko autodestruktivan. Da se razumemo, bio sam vrlo jasan i precizan u pogledu toga šta tražim i šta nudim. Na sajtu Cannibal Café jasno sam istakao da tražim mladog, dobro građenog muškarca koji želi da bude ubijen i pojeden. Javljali su se mnogi. Mislili su da time nudim vruć seks. Svima sam podrobno objašnjavao da ovo mislim bukvalno. Brande me je jedini uverio da zaista to želi. Nije mu se živelo. Bio je depresivan, a nemoćan da sam okonča svoju agoniju. Iiii, šta sam ja tu zgrešio, pitam te? Moj čin je čak human! Pomogao sam čoveku u nevolji.

Po svetu svuda vrše eutanaziju, takozvano ubistvo iz milosrđa. Ovo što sam uradio je zapravo krajnji akt milosrđa. Šta je razlika? Ubiti nekoga ko na to dobrovoljno pristaje da mu skratiš fizičke muke ili uraditi to isto da mu olakšaš duševne muke. Duša takođe ume da pati, zar se ove patnje ne računaju? Zar se niko nije setio da obrati pažnju i na to? I tako ja ispado’ ubica! Ne čak ni lud, izvitoperenih sklonosti, već čisti, hladnokrvni, maliciozni ubica! Okoreli kriminalac koji doživotno treba da trune iza rešetaka!!!

A sa druge strane planete on caruje. Prokleti srećnik – Sagava! Mali bedni crv! Njegova René nije pristala. Ona je nevina žrtva ovog brutalnog ubistva i potonjeg proždiranja. Reći ćeš ljubomoran sam. I jesam, kako ne bih bio?! Sve je uradio pogrešno, sve! Namamio je siroticu u svoj stan, pod izgovorom da će učiti za ispit, a onda ju je kukavički, onako s’ leđa ustrelio puškom. Nije je pitao, nije tražio pristanak, sebični skot je to uradio da sebi udovolji. Sve to je čak brižljivo planirao. Birao je dugo. Zlobni patuljak! Umislio je da će ako pojede visoku zgodnu devojku nadomestiti svojih mizernih metar i 51 cm. Jedan običan kompleksaš, bez samilosti, bez duše.

(Sagavin crtež)

Brande i ja smo druga priča. Mi smo želeli istu stvar. Te večeri pili smo vino i dogovarali se kako ćemo zajedno pojesti njegov penis. Znali smo da će ga boleti. Nismo želeli da ga boli. Zato smo zajednički zaključili da treba da popije sedative i lekove protiv bolova. Ja ga nisam drogirao; čiste svesti doneo je sve odluke, od prve do poslednje. Istina, bili smo razočarani ukusom njegovog uda, pa sam ga morao blanširati u belom vinu i začiniti peršunom. Tada je već bio ukusniji. Brande je polako krvario, pa smo odlučili da ga stavim u kadu. Satima sam mu čitao „Star Trek“, naše omiljeno štivo. U mom činu nije bilo nikakvog proračuna, i nikave zle i egoistične namere. Bilo nam je lepo i uradili smo do kraja onako kako smo želeli, obojica. Nakon njegovog poslednjeg izdaha, seo sam bez ikakve griže savesti i spremio večeru. Brande je znao i aminovao moj budući meni. Isekao sam tanku šniclu sa njegovih leđa i ispžio mlade krompiriće. Bilo je ukusno. Poželeo sam da mu to kažem. Nisam se osećao loše, niti sam se doživeo kao ubica, pa nisam imao potrebu da skrivam dokaze zločina, niti da bežim. I tu sam ispao pošteniji od tog lukavog Sagave.

(Majvesov crtež)

Da, znao je taj dobro šta radi. Kao iskusni kasapin istranžirao je René na delove pogodne da se upakuju u dva putnička kofera. A onda ih je kotrljao do jezera da zataška tragove. Šunjao se iza grmova čitavo popodne da ga neko ne ukeba u njegovim zlim namerama. Da, siguran sam, osetio se kao ubica. U svom nezgrapnom pokušaju bekstva je uhvaćen. Ali presuda, presuda je krajnje fascinantna! Za francuske eksperte on je neuračunljiv, teško mentalno poremećen i samim tim nepodoban za suđenje. Za njih, on nije znao šta radi, nije odgovoran! Iz Francuske su ga deportovali u mentalnu ustanovu njegove rodne zemlje, Japana. E to je ta zemlja gde sam trebao biti rođen! Zemlja čiji su stručnjaci za mentalno zdravlje nakon samo dva meseca procenili da je mentalno zdrav. Njegovo ponašanje objasnili su sklonostima ka seksualnoj perverziji. Pošto je u Francuskoj već proglašen kao nepodoban za suđenje, ni Japan nije mogao da obori ovu presudu i nanovo otvori slučaj. Prokletnik je pušten na slobodu! Da hara i pustoši gde stigne…

Čuo sam da je postao jako popularan, svuda u svetu. Da piše recepte za ugledne kulinarske časopise i daje predloge jelovnika mnogim restoranima. Prodao je čak 20 knjiga, a u slobodno vreme slika portrete pariskih lepotica. Čuven je toliko da se o njegovoj popularnosti čuje čak i kroz zatvorske rešetke, ovde u Rotenburgu.

Nadam se da ti je jasna nepravda o kojoj pričam. Nije pravedno i nije normalno za istu stvar (ako i možemo da je nazovemo istom) dobiti sasvim različit tretman. A ako već misle da ovo nije prirodno onda neka se dogovore više, nek ujednače standard – ili robija ili slava. Ako shvataš logiku o kojoj ti pričam bori se za mene, budi pravedan! Ko zna, možda ti i uspe. A onda ćemo zajedno da proslavimo moju slobodu, uz finu večeru. Toliko ti dugujem.
Obećavam.

Tvoj Armin

*Priča je preuzeta iz knjige “Ko je ovde lud?!” Knjigu možete naručiti OVDE

Ostavi komentar