Reka uspomena

Reka uspomena

Rođena sam u Toledu, španskom gradiću ušuškanom na visoravni. Ujutru, kada staneš na proplanak, kroz izmaglicu možeš da uočiš Tajo. Hladnu i usku reku koja je obeležila detinjstvo svih nas. Majke bi nas sa prtljagom hrane od rane zore vodile na Tajo da sakupljamo kamenčiće, dok one, dokle god dopire sunčev zrak, uz pesmu i vino peru rublje. Mogle su i drugačije. Rođena sam u doba razvijene tehnologije, postojale su već odavno mašine za veš, ali ovo su bili generacijama prenošeni rituali koje niko nije želeo da zaboravi. Ovde se mnogo polaže na običaje i poštuju se preci. Tako mi je majka nadenula ime Paloma, po svojoj baki, sa kojom je kao mala takođe često išla na Tajo. Dopada mi se moje ime i još više njegovo značenje, golubica. Asocira na slobodu, lakoću i nežnost. I zaista sam takva i bila, krotko, umilno i nesputano dete. Volela sam svoj grad, svoju reku, naše običaje, naše ljude. Ovde sam se osećala sigurno i želela sam zauvek tu da ostanem.

I, imala sam puno sreće. U devojačkim danima za oko mi je zapao Pablo, mladić iz Madrida koji je radio kao železničar na relaciji Toledo – Madrid. Osećanja su bila uzvraćena i ubrzo smo bili zaručeni. Kada je na red došla tema o mestu na kom ćemo po venčanju živeti, Pablo mi je bez ikakve naznake premišljanja nagovestio da je njegova sreća tamo gde sam ja i da će prihvatiti svaku moju odluku. Takav je bio moj Pablo. Iskren, osećajan i blag. Razdoblje srećnog života nastavilo se u Toledu. Uživali smo u dugim šetnjama po šumi, branju svežeg i mirisnog bilja, kupanju u bistrom Taju, održavanju porodičnog imanja i naravno, u zaljubljenim pogledima. Sve dok jedne večeri Pablo nije došao kući i doneo suze u očima. Kroz tihi jecaj koji se uvukao u zajedničku postelju ispričao mi je najpotresniju priču koja mu se dogodila na poslu. Neko je bio na šinama. Dve senke, kao priviđenje, stajale su tu nepomične. Isprva se činilo da se pomeraju, da će se skloniti, ali nije bilo vremena za premišljanje. Nova železnica ide čak 330 km/h. Instiktivno je povukao polugu za kočenje, silovito kao da će je iščupati iz ležišta. Osetilo se potmulo trenje voza, a sila inercije je nagnula putnike u suprotnom smeru. Popadali su svi do jednog. A onda… Tras! Dve siluete nestale su sa vidika pod patosom brzog voza. Dva života. Majka i dete.

Pablo više nikada nije bio isti. Nije se više šetao, nije išao na kupanje, nije vodio računa o imanju, nije želeo da jede. Nestao je njegov osmeh, nestali su zaljubljeni pogledi. Nešto ga je nepovratno uzelo. Venuo je mesecima i, tek ću kasnije shvatiti, smišljao kako da pronađe smiraj. Našao ga je u Taju. Zapravo, našli su ga u Taju. Mojoj reci, u mom gradu. Siroti Pablo, osećajan kakav jeste, sa ovim na duši nije mogao dalje. Ribolovci su pronašli utopljenika i doneli ga na moj prag. Ceo kraj je svenuo. Svi su bili u žalosti. Sve se izmenilo. Tugovala sam godinama. Da sam bila malko hrabrija možda bi mu se i pridružila. Ovako, ostala sam u kući, prikovana za našu postelju, u kojoj više nikada neće biti onako prijatno tesno.

Kroz par godina, kada je tuga konačno rešila da me napusti, na njeno mesto uvukao se nemir. Onaj sveprožimajući nemir, pomešan sa osećajima straha i nesigurnosti. Gde god bih se otisnula sve je delovalo tako tuđe, tako čudno i zastrašujuće. Šume po kojima smo bezbrižno šetali sada su izgledale kao strojevi neprijatelja koji vrebaju da mi naude. Ljudi koje sam dobro poznavala i koji bi me radosno pozdravljali, delovali su strano i zloslutno. A Tajo, reka koja je bila pun kovčeg najlepših sećanja iz detinjstva, postala je tamno grotlo od kog me podilazi jeza. Kako ostati tu?! Kako živeti na jedinom mestu na kom si voleo živeti, kada se potpuno izvitoperilo u tvom umu? Shvatila sam da ne mogu sama, da ne znam sama. Neko mi mora pomoći. Za deset godina nije ni trun bolje.

Tako sam otišla u Madrid, istom onom železnicom koja protutnji ovu relaciju za samo 20 minuta. Nije me bilo strah, možda po prvi put od kad nema Pabla. Štaviše, potajno sam se možda i nadala nekoj katastrofi koja bi nas ponovo ujedinila. Nije se desila. Morala sam dalje. Dalje ka duševnoj bolnici, da nađem spas.

U madridskoj bolnici primila me je načelnica za koju važi da je najveći stručnjak sa ovih prostora. Krupna žena, srednjih godina, teturavo se smestila u mekanu fotelju i očas posla pretvorila u uvo. Potanko sam joj ispričala svoju dugogodišnju agoniju. Znalački je konstatovala da je depresija iza mene, a da su svi sadašnji simptomi posledica anksioznog poremećaja. Nisam se baš dobro razumela u ovu nauku pa sam potražila objašnjenje. Ona mi je brižljivo izdeklamovala kako je to jedna posebna vrsta strepnje koja se ne vezuje ni za kakvu određenu situaciju ili objekat. „Zovu je još slobodno lebdeći strah. Neka opšta uznemirenost, stalno očekivanje da će Vam se nešto loše desiti, sveobuzimajuća nelagoda“, smireno je dodala načelnica. „Pa kako se ne vezuje za neku konkretnu situaciju? Jeste li me slušali uopšte? Moj suprug se ubio, namerno se utopio u reci, ima li nešto konkretnije od toga?!“, zagrmela sam najednom iz sveg grla pogođena njenim nerazumevanjem. „U redu gospođo, ali to je bilo davno, previše davno da bi se još uvek plašili. No, kad bolje razmislim, možda ste i u pravu. Možda ste vremenom čak razvili fobičnu reakciju“, podigla je oči ka plafonu onako kako ljudi čine kada se dvoume.

„Dobrooo, a šta bi bila ta fobija, po čemu se ona razlikuje od običnog straha?“, požurila sam da upitam sveznajuću personu. „Znate kako, strah je jedna očekivana reakcija na opasnu situaciju, a fobija, to Vam je preterani i iracionalan strah od nekoga ili nečega, lako se razlikuju. Vaš strah konkretno, je očigledno preteran. Prošlo je deset godina od kada Vam se suprug utopio, a Vi još uvek ne možete mirno da prođete Tajom. Smatra se da je 6 meseci period koji se toleriše. Plus, svakako da je Vaš strah iracionalan, pa nećete se sigurno utopiti u reci, niti će Vas pojesti drveće!“, zapenila je sad vidno i načelnica. Očigledno joj je bilo dosta naduzimanja sa nedokazanom osobom.

I meni je bilo dosta! Toga, da neko moju patnju, jedno posve ljudsko i razumno stanje naziva depresijom. Toga, da neko moju logičnu uznemirenost naziva preteranom i iracionalnom. „Pa zar treba da se davim u Taju da bi moj strah postao opravdan, recite mi?! Dosta mi je! Kako uopšte smete da vagate moj strah, da ga merite? Kako Vas nije sramota da za sve osećaje koje prirodno poseduje naša vrsta Vi izmislite neke stručne termine? Pa tako bi svako mogao da postane Vaš pacijent. Svi su oko nečega uznemireni, zar ne?, jurnula sam iz sobe koja odiše na zaveru. U pravcu Toleda, mog rodnog grada, gde mogu dostojanstveno da patim.

Skamenjena u svojoj fotelji, načelnica je ispila veliki gutljaj vode i precrtala ime golubice, neurotične žene koja je očigledno u otporu da se leči.

*Priča je preuzeta iz knjige “Ko je ovde lud?!” Knjigu možete naručiti OVDE

Ostavi komentar