Stručna komisija

Stručna komisija

Ponedeljak, osam izjutra. Svakakav svet tiska se u hodniku privatnog vrtića. Radan svet, koji godinama već ne radi, došao je u potrazi za zaposlenjem. I svi su nervozni, jako, hoće li baš oni ostaviti najadekvatniji utisak, biti najsličniji profilu budućeg vaspitača. U sobu za ispitivanje ulazi mlada žena i seda ispred velikog stola sa koga je promatra četvoročlana komisija. Pogledi je streljaju; iznenada se oseća nekako gola…

Komisiju čine direktor vrtića, neuropsihijatar, psiholog i socijalni radnik. Opaka četvorka, četiri jahača apokalipse. Iz nekog nepoznatog razloga u sobi je i tetkica koja predano prazni plastične korpe sa smećem. Lupa i šušti kesama nemajući ni najmanju predstavu da time ugrožava koncentraciju kandidata.

Mlada žena se naizgled udobno smestila na drvenoj stolici i počela predstavljanje: „Imam 35 godina, udata sam, imam dete od 7 godina, završila sam višu školu za medicinsku sestru vaspitača, nemam radnog iskustva u vrtićima, ali sam rada da naučim. Ja sam odgovorna, posvećena, društvena i kreativna osoba…“. Psiholog prekida njeno usmereno izlaganje pitajući: „Da li ste samokritična osoba?“ Uz nagoveštaj zamišljenosti mlada žena odgovara: „Jesam, ali do izvesne mere, umem da uvidim svoje greške i trudim se da ih korigujem, ali nisam samokritična do mere da to utiče na moju psihičku stabilnost, znam kada je previše“. Psiholog zadovoljno klimnu glavom. Kažete da ste društveni, produži neuropsihijatar, da li to znači da više stremite timskom nego samostalnom radu? Više volim timski rad, uzvrati mlada žena, ali kada to situacija zahteva umem da budem i veoma samostalna, u početku bi mi bila potrebna pomoć dok se ne uhodam, ali bih kasnije umela i sama da preuzmem odgovornost za sve obaveze. Direktor je čuo dovoljno te je uputio kandidata ka izlazu. Sačekajte u hodniku, pozvaćemo vas da Vam kažemo jeste li prošli u naredni krug.

Mlada žena se ljubazno zahvalila i izašla. Čekajući neko vreme u hodniku prevrtala je po glavi svoje odgovore i zaključila kako se fino snašla i doskočila svakoj mogućoj provokaciji. Bila je zadovoljna, ponosna i optimistična u pogledu ishoda. Ona je već utrenirani igrač, toliko vremena ide na razgovore za posao da maltene ima izgrađenu karijeru kandidata. Ovo je neka vrsta njene profesije u poslednje vreme. Sada se nosi mišlju da je apsolvirala, da je ona ta, majstor svog zanata.

Dok je ona lebdela u oblacima, iza drvenih vrata, u oblaku dima, stručna komisija pretresala je njen slučaj.

Direktor: Nije ona loš kandidat, već ima dete, neće nam odmah zatrudneti, bolje to nego ove klinke koje samo vrebaju priliku da šmugnu.

Neuropsihijatar: Slažem se, pritom, dete već ima sedam godina, da je htela drugo već bi ga imala, ovako znamo da će se potpuno posvetiti poslu. Veliko dete ne traži veliko angažovanje, pa će nam biti dostupna u svakoj prilici.

Psiholog: Ali zar vam ne govori nešto činjenica da ima samo jedno dete, zašto ne i drugo? Da li takva osoba onda uopšte voli decu? Mi smo ipak vaspitna ustanova, bavimo se decom, treba nam neko nežan, neko ko voli i ume sa decom.

Socijalni radnik: Može biti da si u pravu. Ipak, to što ima dete vidim kao plus spram kandidata koji nemaju, ona ima jedno životno iskustvo. Šta nam vredi neka mlada koja nema dece, iako je slobodna i nema porodičnih briga, ona ne zna kako sa decom, nema taj materinski instikt. Takva bi samo tehnički odrađivala stvari.

Direktor: Kad smo kod njenih godina, nije ona ni tako mlada. U pitanju je ipak jaslena grupa, decu treba nositi, presvlačiti, to je težak fizički posao. Možda je bolje da to radi neko deset godina mlađi, pun snage, neko ko još nije istrošen od svojih obaveza.

Socijalni radnik: To je jedna strana priče, ali ponavljam, njene godine govore i o njenom iskustvu, ono je neprocenjivo.

Psiholog: Hmmm, nisam siguran. To je mač sa dve oštrice. Mladu osobu možeš da modeluješ, u tom smislu pre bismo dobili radnika kakvog želimo; izgrađena osoba može uneti svoj sistem vrednosti u ustanovu, a on ne mora biti sličan onome koji mi ovde želimo da negujemo. Sa druge strane, uzmimo da je to što je ona majka, i žena srednjih godina čak plus za nju, ali to ne osporava činjenicu da nema radnog iskustva. Ja to vidim kao ozbiljan hendikep.

Direktor: Kako ako si malopre rekao da se neko ko je mlad i bez iskustva lakše oblikuje? Pošto nema radnog iskustva u ovoj oblasti, ona će biti poslušan radnik, rekla je da voli da uči i da će slušati savete u početku dok se ne osmeli da radi samostalno.

Neuropsihijatar: Dozvolite da se umešam, mislim da je ipak otežavajuća okolnost to što nema radnog iskustva. Po meni, potreban je određeni stepen radnog iskustva, ni previše ni premalo. Ako suviše dugo radi po određenim principima postane rigidna i ne prihvata promene i kritike, ako pak uopšte nije radila ovaj posao onda smo na nuli, treba nekog da učimo sve iz početka, to će nam usporiti ritam.

Socijalni radnik: Što se tiče prihvatanja kritika, zar ona nije rekla da je samokritična osoba u dovoljnoj meri, takva osoba sklona je da prihvati i tuđe kritike. Ali je rekla da nije ekstremno samokritična.

Psiholog: Da, to mi se dopalo. Ako si ekstremno samokritičan dolaziš do tog nivoa pedanterije da postaješ neefikasan, podbacuješ. Ako nisi nimalo, onda si ego manijak, svaki svoj rezultat precenjuješ, zadovoljavaš se i mrvicama, sve ti je dobro, a šta onda mi sa tim da radimo.

Socijalni radnik: Tako sam i ja to shvatio, žena je na meru.

Neuropsihijatar: Mene malo brine njena izjava da je društvena osoba. Mislim pobogu, svi smo mi društveni, ali da li to znači da će se kolektiv pretvoriti u mesto za ćaskanje. Ne bih baš voleo da se ljudi ovde suviše druže, to će se sigurno odraziti na posao, shvatate?

Direktor: Tako je, neću ovde tračeve. Što je uopšte meni bitno da li je ona društvena, to nek ostavi za kuću, ovde je na prvom mestu rad!

Psiholog: Ispravite me ako grešim, ali pretpostavljam da je ona istakla ovu osobinu jer se podrazumeva da veliki deo rada sa decom podrazumeva druženje, razvijenu socijalnu inteligenciju, kako bi se deca pravilno usmerila. Ja nemam problem sa njenom društvenošću.

Socijalni radnik: I meni je ok biti društven, ali ipak ne preterano. Čak i sa decom treba zadržati profesionalnu distancu u nekoj meri, ne smemo se ni sa njima suviše intimizirati, to ipak nisu naša deca. Posao je posao.

Direktor: Dobro, da skratimo, šta smo zaključili? Ko je za, ko protiv?

Članovi komisije ustuknuše za tren, a onda se začu jednoglasno protiv. Ipak nije idealan kandidat, složiže se. Ne ispunjava sve kriterijume…

Direktor odgega iz svoje tapacirane fotelje u pravcu drvenih vrata, otškrinu ih i prstom pozva mladu ženu da priđe. Iza leđa mu nečujno prođe figura tetkice koja je užurbano nosila sakupljeno smeće. Sa iskrom u očima mlada žena je stajala i čekala svečani trenutak u kome će biti obelodanjeno da je primljena. Na njeno zaprepašćenje, direktor je blago povuče u stranu i prošaputa: „Žao mi je, više sreće idući put“.

Ali, ali, povikala je za njim bezuspešno, dok su se pred njenim očima zatvarala drvena vrata. Niste prošli u naredni krug, ne ispunjavate kriterijume, promrmljao je glas sa druge strane. Mlada žena se stropoštala na prvu obližnju stolicu zarivši ruke u lice; jecala je tiho, dostojanstveno, da drugi ne primete. A onda, kraičkom oka spazila je odgovor na sva svoja pitanja. Na hodniku je stajala ista ona tetkica, sa poslužavnikom punim šoljica kafe i spremala se da nogom otvori drvena vrata i unese okrepljenje za komisiju.

Čekajte, iznenada je povikala mlada žena sa vidljivim tragovima suza na očima. Vi ste bili unutra u toku mog ispitivanja, a i kasnije, tokom većanja. Da li ste čuli, zašto nisam primljena? Pa, gospođice, čula sam dosta toga, ali ne mogu Vam baš objasniti, pola nisam ni razumela, znate, nisam ja baš iz tog sveta, odgovorila je saosećajno tetkica. Ali da li ste čuli razlog, objašnjenje, na osnovu čega su doneli takvu odluku? Iako Vam ne mogu tačno reći razlog, jedno je sigurno, odluku su doneli na osnovu svoje stručnosti, pa vidite i sami ko je sve u komisiji. Moram sada da žurim, izvinite, bilo je poslednje što je rekla pre nego što je sa natrpanim poslužavnikom klisnula u sobu za ispitivanje.

Mlada žena ostala je da sedi sa uverenjem da i za ovaj posao nije adekvatna. U sledećem trenutku, kada je malo došla k sebi, već je smišljala taktiku šta možda treba reći na idućem intervjuu.

*Priča je preuzeta iz knjige “Ko je ovde lud?!” Knjigu možete naručiti OVDE

Ostavi komentar