Promocija knjige "Ko je ovde lud?!"

Promocija knjige "Ko je ovde lud?!"

Redakcija Psiholjuba poziva sve zainteresovane na promociju knjige “Ko je ovde lud?!“, autorke Leonore Pavlice, psihologa, psihoterapeuta i urednice ovog portala.

Promocija će biti održana 25. septembra 2016. godine u Centru urbane kulture IMAGO (Dečanska 14) od 20 h. Biće to veoma zanimljivo umetničko veče, prožeto muzičkim izvedbama alternativnih rock bendova.

Ulaz je besplatan, a promo cena knjige iznosiće 500 dinara.

Dobro nam došli!

* Kako bi vam zagolicali maštu, dodatno vam darujemo preporuku recenzenta, Maje Volk.

Kratko i ubitačno

Oduvek sam prezirala psihijatre. Nisam imala bolje mišljenje ni o klasičnim psiholozima. Nekako, njihovi šabloni su mi ukazivali na neukost koja nema težnju za razvijanjem. Suviše njih je imalo realne, nerešive psihološke probleme u sopstvenom životu, da bi mi bili iole kredibilni. Piscima ću pre da verujem. Oni već hiljadama godina posmatraju ljude i uz iskustvom nataložen senzibilitet, pokušavaju da ih sve bolje razumeju. Psihijatrija se, čini mi se, u tom pokušaju vrti u krug. Uzaludno. I značajno kraće!

Pre osam godina sam počela da se družim sa psihologom, antipsihijatrom po orijentaciji i nekadašnjim učiteljem za ljudski razvoj, a sada čovekom koji jednostavno voli ljude, Dragoslavom Grujičićem Gruyom. Gruya mi je danima pričao istorijate svih grešaka, koje je iznedrila psihologija i psihijatrija, a koje imate tako živopisno i provokativno opisane u ovoj knjizi, koja prosto vapi da preraste u dramski tekst ili tv serijal sličan „Zoni sumraka“…

Gruya je jedini čovek, ili psiholog, koga znam, da je legao 340 puta na dušek raznih škola nove psihologije i prošao ličnu terapiju, a zatim ne pristavši na šabloniziranje i uzimanje licence, napravio svoj slobodan model psihoterapije, koji je označio sa „Krugovi bliskosti“.

Ovo sve pričam jer mislim da sam posle decenije druženja i učenja, konačno i samostalnog psihoterapijskog rada, kvalifikovana da ocenim validnost psiholoških rukopisa koji se nađu pred mojim očima. I Leonorin rukopis, sazdan od dramski oživljenih studija slučaja, razgalio me je toliko da sam oduševljeno u sebi ponavljala: „Hvala ti, Bože, da nisu svi slepi koji se školuju na našim zastarelim studijama. Da ljudi, koji su izmislili nazive duševna bolnica i duševni bolesnik, ipak priznaju postojanje duše“.

Leonora je mlada, pronicljiva, duhovita i za razvoj otvorena ličnost, koja ovom knjigom ima neverovatnu misiju, da nastavi putem antipsihijatrije, koji je u ovoj zemlji šablona, uvlakača, prosečnih i korumpiranih, veoma mukotrpan posao.

Svaka pričica je dovoljno kratka i sažeta a ubitačno jezgrovita, da jasno ukazuje da je istorija naše civilizacije, zapravo, istorija ljudske gluposti! A od svih gluposti, psihijatrija je, na žalost, jedna od najvećih, danas puka službenica farmaceutske mafije i pod kompleksom niže vrednosti pred veličanstvenom, a podjednako prepotentnom „tetkom“ Medicinom.

Najtužnija bolnica u kojoj sam bila da posetim svog dobrog druga, bila je Palmotićeva, gde se na licima ljudi videla duboka patnja, patnja duše. A samo su ih tretirali medikamentima… Tada sam, s tugom, shvatila da ni medicina, ni psihijatrija, ne priznaju ni dušu, ni osećanja, niti intimne teskobe pojedinca za svoj fokus interesovanja. Radije, one se morbidno zanimaju za patologiju i njeno širenje ka svim porama naše svakodnevnice. „Ko je tu lud!?“ Realno je pitanje, jer ludi, a sposobni da funkcionišu, vladaju nama, politikom, društvom, dok preosetljivi, napaćenih duša, (samo zato što ne funkcionišu po obrascu), bivaju izolovani i proglašeni bolesnima…

Slatko sam se i smejala i tugovala, čitajući ljupke, a opet potresne Leonorine priče, kojima ona želi da ljude probudi, ukaže im na činjenice da su te gluposti bile vrhunski domet nauke pre stotinu, pedeset, trideset godina….i zašto onda, bez skepse, prihvatamo sadašnje domete te iste nauke, koja očigledno ne zna odgovor ni na tako jednostavno pitanje, šta je to ljudska duša!?

Mogla bih stranice i stranice da ispišem o asocijacijama koje su mi izazvale svaka od ovde ponuđenih mini verzija ljudske sudbine, ispričane u prvom licu, iz pera Leonore Pavlice, ali ovde ću se zaustaviti…

Budite slobodni i kreativni, potpuno otvoreni i razmišljajući ljudi dok budete čitali ovu knjigu. Ljudima ne trebaju dijagnoze i sedativi. Treba im ljubav i razumevanje. Bravo, Leonora!

Maja Volk, čovek

 

One Comment
  1. Sjajan tekst Maje Volk. Slazem se da su nase studije bazirane na zastarelim programima i ako neko hoce nesto vise mora sam da istrazuje (najcesce). Sto se tice psihijatrije i farmaceutske mafije, mislim da je situacija ista i u svim drugim granama medicine. Mozda je ljudima lakse uzeti lek, nego suociti se sa problemom.

Ostavi komentar