Kreativnost i samouništenje

Kreativnost i samouništenje

Pesma Silvije Plat „Detektiv“, kojom najavljuje samoubistvo, objavljena je posthumno.

Detektiv

Šta je radila kada je uletelo
Preko sedam brda, crvenih brazda, plavih planina?
Da li je ređala šolje? Bitno je.
Da li je bila na prozoru i osluškivala?
U toj dolini vriska voza ječi kao obešene duše.

To je dolina smrti, iako kravama prija.
U njenom vrtu laži otresaju vlažne svilene skute
A oči ubice klize kao gliste, postrance,
Nespremne da se suoče sa prstima, tim egoistima.
Prsti ukucavaju ženu u zid.

Telo u cevi, dim se diže.
Miris godina koje gore u kuhinji,
To su obmane poređane kao porodične slike,
A ovo je muškarac, pogledaj mu osmeh.
Smrtonosno oružje? Niko još nije mrtav.

Nema leša u kući.
Samo miris laštila, meki tepisi.
Sunčevi zraci igraju se svojim mačevima,
Siledžija se dosađuje u crvenoj sobi
U kojoj radio razgovara sam sa sobom kao ostarela strina.

Da li je stiglo kao strela, da li je došlo kao nož?
Koji je to otrov?
Da li grči živce i mišiće? Da li šalje šokove?
Ovo je slučaj bez leša.
Leš tu nema nikakvu ulogu.

To je slučaj isparavanja.
Prvo usta, odsustvo prijavljeno
Tek druge godine. Bila su nezasita.
Za kaznu obešena su kao gnjilo voće
Da se smežuraju i osuše.

Onda dojke.
One su tvrđe, dva bela kamena.
Mleko izlazi žuto, potom plavo i slatko kao voda.
Usne ne manjkaju, dva deteta,
Samo kosti im se vide, a mesec se smeši.

Zatim suvo drvo, vratnice,
Mrke majčinske brazde, celo imanje.
Po vazduhu hodamo, Votsone.
Tu je samo mesec, premazan fosforom.
Tu je samo vrana na grani. Upamti.

 

Sylvia Plath, “The Detective”, 1962.

Ostavi komentar