Psihijatrijski bolesnik na terapiji poezijom napisao je ove stihove. Pesma nema naslov, a autor je naravno anoniman.

vreme je da se zabavim njenim željama, nadama;
vreme da kriknem zbog bola koji je naneo.
vreme da se pomirim sa svojim razočaranjima.
vreme za opšroštajne zagrljaje koji su mi uskraćeni.
vreme da moja lutalačka duša postane nešto bolje od prošlosti
vreme da nekoliko puta vidim zoru
vreme da vidim zalazak na vrhuncu
čekao te je, sedeo je i plakao
očekujući da izađeš i vidiš
kako na zid baca grumene zemlje
kao dete, a ti njegov najbolji i jedini prijatelj
sedeo si s njim dok je bacao grumene zemlje
i postavljao mu saosećajna pitanja.

namirisane lezbejke promiču
hrom i svećice pale paklene misli
ponekad se pitam gde je
moj otac a znam da je njegov zdrav um
na odmoru s njim.
moja anoreksična devojka
bljuje od mržnje prema meni.
majka mi govori da slikam
na njenom platnu a otkinula mi je
ruke sačmarom koju
drži nategnutu u svojim rukama
uperenu u moje noge koje drhte
od straha pred dugoočekivanim putovanjem
u jerusalim.

„Pisac izgleda želi da iznese određene stvari o sebi nekome ko bi mogao da mu pomogne – što ne iznenađuje, reći ćete vi, s obzirom na to da je u psihijatrijskoj bolnici – i nema napretka, nema objedinjujućeg značenja, samo nepovezana i ponekad previše dramatizovana izjava. Želi da kaže nešto o tome da je bolestan i pokušava da prenese osobi koja mu pomaže, ali takve izjave nisu izuzetne niti književne; one postoje i u pisanju nehospitalizovanih ili nelečenih osoba koje boluju od shizofrenije, kao i u lošoj poeziji“.

(tumačenje Rotenberga, američkog psihijatra i psihoanalitičara)