Rub

Žena je usavršena.
Na njenom mrtvom

Telu osmeh uspeha,
Iluzija grčke neminovnosti

Lebdi u skutima njene toge.
Njena gola

Stopala kao da govore:
Toliko smo prošla, sad je kraj.

Sva mrtva deca sklupčana, po jedna bela zmija,
Svako oko svog malog

Bokala mleka, sada praznog.
Vratila ih je

U svoje telo kao latice koje se sklapaju
Oko ružinog cveta u tihom vrtu

Kad procure mirisi
Iz slatkog, dubokog grla noćnog cveta.

Mesec ni za čim ne treba da žali,
Dok zuri ispod svoje koštane kapuljače.

Navikao je na to.
Njegova crnina treperi i bolno se vuče.

~ Pesma Silvije Plat, napisana neposredno pre njenog samoubistva (1962) ~