Iako je postporođajna depresija veoma učestala pojava i dalje oko nje postoje brojne predrasude koje obeshrabruju i koče mamu da zatraži stučnu pomoć. One se uglavnom vezuju za ideju da je majčinstvo prirodna stvar i da ga je bilo od kad je sveta i veka. Tako, zašto bi žene današnjice bile toliko „preosetljive“ i krhke, ako su žene stolećima stojički podnosile ovu ulogu? Na ovom mestu moramo raspršiti ovu predrasudu i ukazati na činjenicu da je majčinstvo zapravo oduvek bilo težak zadatak, ali su žene, usled nerazvijenosti profesionalnih vidova pomoći (farmakoterapije, psihoterapije,…) bile prinuđene da se same bore sa svim napetostima koje ovo stanje izaziva. Štaviše, sa sticanjem rodne ravnopravnosti , žene su tokom novog milenijuma znatno proširile arsenal svojih uloga, pa je uloga majke postala samo jedna u nizu, i samim tim teža.

Zato je neophodno ućutkati ove neumesne konstatacije i situaciju postaviti na pravo mesto. Obilje istraživanja pokazuje neosporan benefit psihoterapijskog tretmana za žene u postporođajnoj depresiji. Osim što skraćuje period ove agonije (koja inače ume bez tretmana da potraje i duže od godinu dana), psihoterapijski tretman ima i dugotrajnije efekte. Za razliku od farmakoterapije, koja samo otklanja neželjene simptome, psihoterapija je efikasna i u pronalaženju uzroka ovog stanja, te priprema i osnažuje ženu i za dalje životne nedaće. Tokom psihoterapijskog procesa žena uči da upoznaje sebe, svoje slabosti, ali i svoje potencijale, stiče gomilu korisnih veština za regulaciju stresa, bolju komunikaciju vlastitih potreba, za uspešnije delegiranje određenih obaveza i odgovornosti ka drugim članovima porodičnog sistema, uspeva da nauči da prepozna i kontroliše svoja emotivna stanja, da ih pravovremeno i adekvatno prazni i još mnogo toga.

Iako i bez tretmana postporođajna depresija ima svoj kraj, neophodno je da on dođe što pre. Ovo stanje nije ni malo benigno, budući da remeti ženino uobičajeno funkcionisanje na više frontova. Pogledajmo samo neke od simptoma postporođajne depresije:

• nedostatak sna,
• promene apetita,
• osećanje preteranog umora,
• smanjenje libida,
• česte promene raspoloženja,
• gubitak volje,
• gubitak interesovanja za uobičajene aktivnosti,
• pojačana agresivnost,
• gubitak zadovoljstva,
• osećanja beznađa i bespomoćnosti,
• misli o smrti ili samoubistvu,
• razdražljivost, nemir, uznemirenost, usamljenost i tuga.

Pored navedenih, efekti postporođajne depresije očitavaju se i kod samog novorođenčeta, zatim kod oca deteta, kao i kod čitavog porodičnog sistema. Stoga je jasno da ne treba pustiti osobu da se u ovom mračnom scenariju snalazi sama. Ako nekada žene to i jesu činile, na sreću sada ne moraju!

Evo bar 10 stvari koje treba da znate o psihoterapijskom tretmanu postporođajne depresije:

1. Učiniti prvi korak i zakazati seansu je često najteži deo. Često se žene premišljaju mesecima, jer je shvatiti da ne možeš sam sebi pomoći, zatražiti pomoć drugoga i izneti svoje najintimnije stvari nekome koga vidiš prvi put u životu izuzetno delikatna stvar. Ali, onoga trenutka kada se osoba osmeli i okrene telefon, odmah se oseća jačom i smirenijom. Preuzela je stvari u svoje ruke, ima bolju kontrolu nad svojom sudbinom, pa samim tim i optimističniju perspektivu.

2. Terapeut iza koga stoji adekvatan trening u oblasti poremećaja raspoloženja i anksioznosti, gde postporođajna depresija i spada, neće te osuđivati. Koliko god užasno se osobi činilo da zvuče njene misli, osećanja, simptomi ili ponašanja, iskusan terapeut ih je već ranije čuo. Mnoge žene imaju otpor prema terapiji upravo zbog toga što imaju ideju da će terapeut misliti grozne stvari o njima nakon iznošenja intimnih sadržaja. Naravno, to nije slučaj. Zato treba dati šansu terapeutu da te čuje i razume tvoj svet.

3. Da, terapija jeste težak poduhvat, tokom koga se nećeš uvek osećati dobro. Jedna od glavnih stavki na putu ka prevazilaženju postporođajne depresije jeste otvoreno razgovaranje o tome kako se osećaš, šta misliš i o tome ko iz tvog okruženja dodatno doprinosi tvom stresu. Ovo samo po sebi nije lako. Često se čini lakšim i manje bolnim držati ove stvari u sebi. Međutim, dobro obučen terapeut će te kroz svaki ovaj stadijum voditi postepeno i bezbedno. Proces je veoma sličan lečenju bilo koje druge fizičke bolesti. Npr. ako te boli zub i odeš kod stomatologa, prvi zahvat će biti bolan, ali kratkotrajan. Nakon tih bolova uslediće zaceljenje.

4. Vreme koje provedeš na psihoterapiji, kao i uloženi trud, služiće kasnije svim članovima tvoje porodice. Često žene govore kako je sebično trošenje vremena i novca na sopstvenu terapiju i uskraćivanje istog svojim bebama. Time ne shvataju koliko će dragoceno njihovo izlečenje biti po celokupno okruženje. Kroz rad na sebi i drugi odnosi (sa partnerom, prijateljima), kao i odnos majka-dete, sigurno će se osnažiti. Ponekad je ženu upravo potrebno motivisati idejom kako na terapiju ide zbog bebe i porodice, kako bi se okuražila da zakaže prvu seansu.

5. Ako ti terapeut iz nekog razloga ne odgovara, sasvim je u redu tražiti nekog drugog sa kojim ćeš se osećati prijatnije. I u običnim situacijama, za većinu nas važnije je od koga smo dobili podršku nego šta je sam sadržaj podrške. Svi terapeuti maksimalno posvećeno rade svoj posao, ali ponekad prosto nema „hemije“. Ako je to slučaj, većina terapeuta će biti voljna da ti izađe u susret i preporuči kolegu koji će možda bolje da ti paše. Preporučljivo je da prethodno popričaš sa svojim terapeutom o ovoj zabrinutosti vezanoj za vaše nepoklapanje, pre nego što doneseš definitivan zaključak da on/ona nije u stanju da ti pomogne. Možda se ustanovi da je u pitanju sitan nesporazum koji lagano može da se prevaziđe.

6. Često, tvoj terapeut ti može zatražiti da potpišeš nešto što mu daje dozvolu da priča sa drugim važnim ljudima iz tvog života (psihijatrom, pedijatrom, babicom, članovima porodice,…). Ako je učinjen ovaj zahtev od strane terapeuta znaj da je to u interesu što boljeg tretmana i da to omogućava terapeutu da kreira obuhvatan tim podrške.

7. Ako su lekovi deo tvog plana izlečenja, molim te razumi i uzmi u obzir vrednost psihoterapijske podrške u kombinaciji sa njima. Ponekad će lekovi za postporođajnu depresiju toliko dobro delovati da će smanjiti ili eliminisati simptome koje žena oseća, pa neće postojati potreba za daljom terapijom. Iako je neuravnoteženost hemijskih procesa u mozgu često glavni uzrok postporođajne depresije, ne smeju se zanemariti fizički, psihološki i/ili socijalni doprinosi njenom stanju. Zato je ipak preporučljivo, za dugoročnije promene u mentalnom zdravlju, ići i izvan medicinske pomoći.

8. Ono što ćeš naučiti tokom svog psihoterapijskog procesa o upravljanju anksioznostima i depresijom biće veoma dragoceno. Verovatno to u početku ne izgleda tako, ali češ po okončanju svog psihoterapijskog procesa imati u rukama takvo oruđe kojime ćeš moći da pomogneš svojoj celokupnoj porodici u savladavanju problematičnih situacija. Kroz tebe, tvoja deca će moći da veoma rano nauče ove korisne veštine za prevladavanje stresa.

9. Tvoja terapijska podrška će verovatno uključiti kombinaciju edukacije o postporođajnim raspoloženjima i anksioznim poremećajima, razgovore o tome kako se osećaš, uspostavljanje plana koji uključuje fizičke, socijalne i emocionalne strategije za ozdravljenje, i značajnu dozu podrške u svim etapama ovog procesa. Zato je značajno da razumeš kako ovaj obuhvatan proces ne vodi momentalnom isceljenju, već je potrebno vreme.

10. Osećaćeš se bolje uz podršku! Kada žena pristupi psihoterapijskom tretmanu, pronađe adekvatnog terapeuta, prati sve njegove preporuke i drži se predano tretmana, sigurno će joj biti bolje. Sve to vreme.

* Pogledaj ostale tekstove na temu postporođajne depresije ovde:

Postporođajna depresija: Kako je otkriti i kako je savladati

Majka i postporođajna depresija: Zašto mi se ovo događa?