U prethodnim tekstovima govorili smo o simptomima postporođajne depresije, kako bi mama mogla lakše da ustanovi da li je njeno stanje slično opisanom, zatim o vidovima tretmana koji su se kroz svetsku praksu pokazali efikasnim u suzbijanju ovog poremećaja, i konačno dali pregled 10 važnih stvari koje svaka mama koja pati od postporođajne depresije treba da zna, a tiču se odluke o otpočinjanju psihoterapijskog procesa.
Ako ste propustili ove teme možete ih pogledati ovde:
Postporođajna depresija: Kako je otkriti i kako je savladati
10 stvari koje treba da znaš o tretmanu postporođajne depresije
Ono što je ipak potrebno dodati, jer se kroz tretman pokazalo kao veoma goruće pitanje za same mame jeste „Zašto mi se ovo događa?“. Ako su simptomi jasni i ako mama može sama da ih detektuje i odluči se da potraži pomoć, još uvek je ipak uznemirava upravo ovo pitanje. Ona se pita kako je to moglo da joj se desi, šta je uzrok ovakvog mučnog stanja, da li je ona sama to prouzrokovala, treba li da se oseća odgovornom što ugrožava sopstveno i zdravlje svog deteta, da li se i drugim majkama dešava isto, da li se one uspešnije od nje bore, nije li samo razmažena, da li je bila psihološki spremna za dete, da li je dete uopšte želela?, itd.
Ovo su samo neka od pitanja koja već rastrojenu i uplašenu porodilju dodatno uznemiravaju. Ona vode dubokom osećaju krivice, stida pred okruženjem i detetom, osećaju bespomoćnosti, duboke tuge i anksioznosti. Moglo bi se reći da nepoznavanje uzroka sopstvenog stanja pravi kolateralnu štetu, održava stanje hroničnim i blokira mamine potencijale da se kreće u pravcu željene promene. Njeno ponašanje „gura“ od sebe i značajne izvore podrške koji bi mogli biti veoma veliki resursi na putu ozdravljenja.
Zato je važno otkloniti sve ove nedoumice i ponuditi jasan i pregledan prikaz mogućih uzroka nastanka postporođajne depresije.
Uzroci postporođajne depresije
1. Biološki faktori
Biološki orijentisani istraživači ističu da je za formiranje postporođajne depresije u najvećoj meri odgovoran udeo hormona koji nakon porođaja ostvaruju disbalans, bilo u smislu njihovog povećanja ili smanjenja. Biološka hipoteza sugeriše da tokom trudnoće nivo pojedinih hormona lagano opada ili raste, a da nakon porođaja teži da se vrati u svoje prvobitno stanje, ali se ova promena dešava veoma naglo. U ovom procesu ključni su sledeći hormoni:
1) Progesteron
Dalton (1980) navodi da je smanjenje nivoa progesterona glavni faktor nastanka postporođajne depresije. Dokazi za ovu tvrdnju skopčani su sa dve značajne studije. U prvoj, Not i saradnici su na uzorku od 27 žena pronašli neospornu vezu između pada progesterona nakon porođaja i razvoja postporođajne depresije u prvoj nedelji nakon porođaja. U narednoj studiji, Haris i saradnici utvrdili su daleko veći pad progesterona kod depresivnih mama, dok kod mama bez simptoma depresije nije uočen toliki pad ovog hormona.
2) Estrogen
Slično kao sa progesteronom, i ovde pad estrogena značajno utiče na razvoj depresivne kliničke slike kod porodilja. Brojne studije pokušale su da testiraju ovu vezu između pada nivoa estrogena i razvoja postporođajne depresije. Ponovo su Not i saradnici pronašli niže nivoe estrogena nakon porođaja kod žena koje su u prvoj nedelji majčinstva iskusile simptome postporođajne depresije. Međutim, nalazi drugih studija su nekonzistentni, pa ova hipoteza nije čvrsto validirana. Neke studije sugerišu čak suprotan trend – porast estrogena kod žena sa postpartalim bluzom.
3) Kortizol
Abnormalnosti u nivou kortizola već su ranije razmatrane u etilogiji same depresije, pa su ovi nalazi poslužili kao osnova i za testiranje veze sa postporođajnom depresijom. Nivo kortizola značajno raste u poslednjim nedeljama trudnoće, dostiže svoj vrhunac tokom porođaja, opada naglo nakon porođaja do nivoa kao u kasnim nedeljama trudnoće i zatim postepeno opada sa protokom vremena. Oba, hiperprodukcija kortizola, kao i njegovo kasnije naglo opadanje, smatraju se potencijalnim uzrocima postporođajne depresije. Hendli i saradnici su našli značajno visok nivo kortizola u 38-oj nedelji trudnoće kod žena koje su kasnije zadobile simptome postporođajne depresije. Ipak, kasnijom replikacijom ove studije, nisu potvrdili ovakve nalaze. Sa druge strane, studija Belindžera nedvosmisleno potvrđuje povezanost visokog nivoa kortizola i poremećaja raspoloženja kod porodilja.
4) Prolaktin
Nivo prolaktina, koji je veoma visok krajem trudnoće, opada dosta sporije nakon porođaja, nego kod prethodno opisanog kortizola. Kod žena koje nisu trudne veoma visok nivo prolaktina povezan je depresijom, anksioznošću i hostilnošću. Što se tiče trudnica, zapažen je upravo suprotan obrazac – nizak nivo prolaktina par nedelja nakon porođaja povezan je sa visokim nivoom depresije (kod žena koje doje, nivo prolaktina se održava na visokom nivou po porođaju, pa ovo možda sugeriše da će depresija biti češća kod majki koje ne doje svoju decu).
5) Druge biološke varijable
Triptofan
To je esencijalna aminokiselina koja učestvuje u izgradnji proteina, serotonina (hormona zadovoljstva) i melatonina („hormona tame“ koji se luči samo noću). Mnogobrojna istraživanja potvrđuju udeo sniženog triptofana u razvoju poremećaja raspoloženja, pa i postporođajne depresije kao njegove forme. Poseban akcenat bačen je na pad serotonina i na smanjenje melatonina koji se ne luče dovoljno kod porodilje, te izazivaju postporođajnu depresiju. U ovom periodu, beba zahteva mnogo pažnje tako da žena nema dovoljno vremena za spavanje i odmor. To dovodi do iscrpljenosti, a isprekidano spavanje porodilji dodatno otežava prevazilaženje početne depresije. Iz ovih razloga se kao jedan od prvih koraka u tretmanu mama sa postporođajnom depresijom savetuje kako da organizuju svoje obaveze da bi uspele da imaju miran san. Haris je išao tako daleko da je uzorku od 55 porodilja sa simptomima postporođajne depresije u narednih deset dana ubrizgavao dodatnih 3 gr triptofana, kako bi nadoknadio njegov pad. Međutim, dodatak triptofana nije redukovao depresivne simptome.
Disfunkcije tireoideje
Hamilton je pretpostavio da hipotireoidizam može biti uzrok postporođajne depresije, posebno ako se ona javila dve nedelje nakon porođaja ili kasnije. Haris i Pop u nezavisnim studijama potvrdili su ovu hipotezu, s tim da i hipo i hiper tireoidizam imaju ulogu u razvoju depresivne simptomatologije. Haris je ovu vezu uočio u 6. nedelji nakon porođaja, a Pop čak u 34. nedelji nakon porođaja.
2. Ginekološko-akušerski faktori
Jalom, Stajner i mnogi drugi istraživači sugerisali su vezu između menstrualnih problema i postporođajnog poremećaja raspoloženja. Oni su pošli od ideje da sličan tip hormonalne disfunkcije leži iza oba – premenstrualnih i postporođajnih poremećaja raspoloženja. Džejskobson, Nilson i drugi, su testirali ove ideje i pronašli značajnu vezu između prethodnih bolnih menstruacija i potonje postporođajne depresije. Neki autori su povezivali dramatičan PMS sa postporođajnom depresijom.
Akušerske komplikacije koje uključuju stresnu trudnoću ili porođajne teškoće takođe su dovođene u vezu sa kasnijom postporođajnom depresijom (O’Hara, Fletcher, Pitt, 1980). Ipak, ima i studija koje opovrgavaju ovakvu hipotezu (Campbell, Cohn, Adams, Lee, 1992). Ista nekonzistentnost u nalazima važi i za vezu prethodnih abortusa ili pobačaja sa postporođajnom depresijom.
3. Socijalni faktori
1) Stresni životni događaji
Negativni životni događaji (kao što su ozbiljna bolest bliskog člana porodice, gubitak posla, preseljenje,..) za koje je pronađeno da povećavaju izglede za depresiju kod žena koje nisu trudne, mogu se desiti i tokom trudnoće, kao i nakon porođaja. Oni mogu značajno da utiču na sposobnost buduće majke da se stara o detetu (jer reč može biti o ozbiljnim finansijskim problemima, razvodu braka, nedostatku socijalne podrške zbog preseljenja, itd.). Mnogo studija potkrepljuje ovu hipotezu (Cutrona, Playfair, O’Hara, 1990).
2) Porodična istorija
Nekoliko istraživanja bavilo se time da li je psihopatologija nekog člana porodice trudnice značajan prediktor njene postporođajne depresije (Campbell, Nilsson, Almgren, 1984, 1992). Ipak, ima i studija koje osporavaju ovu vezu i navode da psihički poremećaji unutar porodice trudnice ne povećavaju rizik za potonju postporođajnu depresiju (Kumar, Robson, 1984).
3) Nova uloga i gubitak starih uloga
Mnogi autori se bave istraživanjem veze između postporođajne depresije i promene uloge koja pogađa novu mamu. Rođenje deteta zahteva promene u obavezama i odgovornostima, te se neke žene u ovom periodu redukuju samo na ulogu majke, dok njihove ostale uloge (žene, zaposlene osobe, drugarice) bivaju zanemarene. Pretpostavlja se da gubitak socijalnih kontakata i zatvaranje žene prema brojnim aktivnostima koje je do rođenja deteta imala, mogu izazvati značajan potres i voditi u postporođajnu depresiju.
4. Psihološki faktori
1) Kognitivne distorzije
Nekoliko konstrukata koji potiču iz kognitivno-bihejvioralnih teorija testirano je kao prediktor postporođajne depresije. Logika je da će određena vrsta psihološke vulnerabilnosti kod žene povećati rizik od depresije u trenutku stresnog životnog događaja kakav je porođaj i dolazak deteta na svet. Konstrukti koji su ispitivani su stilovi atribucije, stavovi o samokontroli i maladaptivna kognicija.
O’Hara i Curtona su pronašli da su atribucioni stilovi (načini na koje pojedinci opažaju i interpretiraju uzroke svog uspeha ili neuspeha) dobar prediktor postporođajne depresije.
Takođe, potvrdni su i nalazi da stavovi o samokontroli mogu uspešno da predvide pojavu postporođajne depresije (ako osoba opaža da nema dobru samokontrolu, odnosno da lokus kontrole ne leži u njoj, već u spoljašnjim okolnostima, to povećava verovatnoću razvoja postporođajne depresije).
Bekova skala depresije (BDI) naširoko je korišćena za merenje veze između postporođajne depresije i maladaptivne kognicije (tj. pogrešnih uverenja osobe). Pokazala se veoma prediktivnom (Atkinson, Rickel, 1984).
2) Emocionalni problemi
Nakon porođaja, žena doživljava velike promene što joj predstavlja dodatno breme, ne uzimajući u obzir obaveze koje ima oko novorođenčeta. Izmenjen joj je ritam i način spavanja, odnos sa partnerom, a neke žene, bezrazložno, previše brinu o zdravlju deteta, te im je to još jedno opterećenje više. Utvrđeno je da one postaju anksiozne po pitanju svoje sposobnosti da se brinu o detetu, uz to se možda osećaju manje atraktivno, bore se da osmisle svoj novi identitet i osećaju da gube kontrolu nad svojim životom.
Zaključak
Kao što ste primetili, nijedan gore razmatran faktor nije pokazao nedvosmislenu vezu sa postporođajnom depresijom. Ovo navodi na zaključak da hormonalne promene jesu odgovorne u velikoj meri, ali ne samostalno. Tek ako se ovim naglim skokovima ili padovima u nivoima hormona pridruže i neki od dodatnih faktora (npr. neki stresni događaj, emocionalni problemi, ginekološke komplikacije, itd.) javlja se povećani rizik od postporođajne depresije.
Dakle, ne postoji jedan izolovan faktor koji objašnjava kompleksan fenomen postporođajne depresije, već ona predstavlja suptilnu kombinaciju više činilaca.
