Anksioznost: Moj dobar prijatelj

Anksioznost: Moj dobar prijatelj

Naše telo nikada nije milosrdno prema nama u trenucima kada mu nije povolji. Šta god da mu fali, ono nam šalje jasne i neprijatne signale, kako bi ga zadovoljili. Stomak nam krči kada je telo gladno, bešika je napeta kada je prisutna potreba za mokrenjem, usta su suva i grlo skupljeno kada je žedno, koža je naježena i stresamo se kada mu je hladno, imamo grčeve i zavijanja u stomaku kada ono želi da se isprazni… Dakle, ono je biće koje komunicira, onako kako ume. A ume ovako neprijatno ili čak bolno, jer ga drugačije ne bi čuli. Da su njegovi signali samo malo manje ubedljivi i uporni, malo blaži i podnošljiviji, mogli bismo mnogo duže da ga lišavamo njegovih potreba. A ove potrebe ne trpe odlaganje, one su uslov opstanka samog tog tela. Zato i signali moraju biti jasni, jaki i netrpežni.

Ovako izloženo, možemo zaključiti da su ovi, iako neprijatni simptomi, u službi očuvanja našeg tela. Oni rade za njega. Oni su signal da je telo na nekom nivou nezadovoljeno i da mu preti kolaps. Dakle, njihova uloga je saveznička, a ne protivnička.

Pored ovih, nama već dobro poznatih simptoma tela, koje smo imali prilike da upoznamo tokom razvoja, telo je u stanju da fabrikuje i mnoge druge koji su predmet našeg čuđenja – vrtoglavice, mučnine, podrhtavanje svih mišića, mišićnu napetost, nesvestice, jako lupanje srca, osećaj gušenja, zamagljen vid, nemiran san, insomniju, itd. Kada ih stavimo ovako na gomilu, oni predstavljaju simboličke reprezente anksioznosti i napada panike. Zbog nemogućnosti da ih rastumačimo i objasnimo funkciju njihovog nastanka, mi ih radije zovemo poremećajima i pokušavamo da se sa njima borimo. Shvatamo ih kao nemile goste, kao atake na naš život, kao surove neprijatelje koje treba iskoreniti.

Istina je da nas je naša ljudska priroda bolje pripremila da razumemo one prve signale, tj. fiziološke potrebe. I lakši je to posao svakako. Posebno, jer su takve potrebe univerzalne – prisutne kod svih ljudi, manifestuju se na isti način i traže istovetan model zadovoljenja. Nema te osobe koja oseća da joj je koža vruća i preznojena, koja će se zbog toga dodatno obući. Ovo je neprijatno stanje koje nosi nedvosmislenu poruku –  raskomoti se!

A šta nam je činiti kada nam srce lupa kao da ćemo dobiti srčani udar? Šta uraditi kada se ceo treseš iščekujući neki nemili događaj? Nema ustaljenog šablona, nema recepta, simptomi su razni i jedino po čemu su slični je po tome što su otporni na našu interpretaciju. Ne znamo šta znače, pa ih doživljavamo neprijateljski.

Da li ste nekada čuli da se osoba stalno žali jer joj krči stomak, da joj to predstavlja svakodnevni problem ili da doživljava suvoću usta kao najvećeg neprijatelja i ima bojazan da je po sredi neki poremećaj? Ne! Ovi simptomi su neprijatni, ali ih interpretiramo kao deo naše svakodnevnice. Svaki dan vršimo nuždu, svaki dan moramo jesti, svaki dan moramo spavati…. Ali ne očajavamo zbog toga, ne brinemo, već smo sviknuti da je to neminovnost. I to samo zato što smo spokojni u pogledu toga kako da ove senzacije otklonimo.

Šta bi se desilo kada bi i ovu drugu kategoriju simptoma, koje zovemo anksioznost i panični napadi, počeli da gledamo kao na deo prirodnog procesa? Oni su tu, bolni su, užasavajući i česti, možda takođe sa nekim razlogom. Možda i u ovom slučaju naše telo samo želi da povrati poljuljani balans. Kao što se i u pređašnjem slučaju radi o uspostavljanju narušene ravnoteže. Da li ste makar na trenutak pomislili da je i ovo neka vrsta razmene poruka, dobronamerni signal tela da nešto sa njim nije u redu?

Funkcija ovih signala nije da nas unište, da nas kinje i da su otvoreno bezrazložno destruktivni. I ovo je vid komunikacije. Pošto je jasno da u prvom slučaju treba da se zadovolje fiziološke potrebe, pitate se sada šta bi trebalo zadovoljiti kada se jave anksiozni simptomi? Koje su potrebe iza ovog procesa?

U pitanju su psihološke potrebe, koje takođe kroz proizvodnju različitih averzivnih senzacija, teže da budu zadovoljene.

A koje su to psihološke potrebe? Odgovor je – razne. Upravo zato ovaj proces nije lak. Ovde nema jednosmerne veze tipa ako mi je naduven stomak to je znak da sam prejeden/a. Ovde moramo biti ozbiljniji posmatrači narušene psihološke ravnoteže. I shvatiti da smo na tom putu usamljeni. Iza mog simptoma gušenja ne krije se ista psihološka potreba kao iza tvog simptoma gušenja.

Jedina sličnost sa fiziološkim potrebama je da i psihološke potrebe mogu biti nezadovoljene u oba smera – bilo zato što je nečega previše ili zato što je nečega premalo. Dakle, uvek treba gledati u oba smera. To kod fizioloških potreba izgleda ovako – ili sam presit ili sam gladan, ili mi je puna bešika ili otežano mokrim, ili mi se vrši nužda ili sam u opstipaciji, ili mi je pretoplo ili se smrzavam, itd. Jer neravnoteža, odnosno disbalanas, uvek implicira nedostatak nečega ili višak nečega. Shodno tome, ravnoteža iziskuje meru, umerenost. Tako je i kod ovih psiholoških potreba koje traže svoje zadovoljenje kroz produkciju anksioznih simptoma – ili se anksioznost javlja zato što smo previše osetljivi i ranjivi, ili zato što smo emocionalno distancirani i ne praznimo adekvatno emocije već ih “gutamo”; ili se javlja zato što smo skloni perfekcionizmu i ne trpimo narušavanje našeg reda ili zato što sve radimo stihijski, neplanirano, haotično i bez organizacije; ili se javlja zato što  imamo jaku potrebu za kontrolom ili zbog potpunog odsustva kontrole; ili se javlja zato što imamo prečvrste granice u odnosima sa ljudima pa smo suviše distancirani ili zato što su te granice suviše labave, popustljive, pa dozvoljavamo da drugi gaze po nama; ili se javlja zato što smo predirektni u komunikaciji, nemamo dlake na jeziku, pa se naknadno osećamo socijalno nepoželjnim ili zato što zbog tih istih socijalnih očekivanja stalno svima odćutimo, itd.

Verzije su brojne, ali je poenta shvatiti nalet anksioznosti kao siguran i dobronameran znak da je naša psihološka ravnoteža iz nekog razloga narušena. Na nama je dakle da tragamo za viškovima i manjkovima, tj. da gledamo čega je previše ili čega je premalo u našem psihološkom svetu.

Dodatna prepreka na tom putu koja nam onemogućava da jasnije uđemo u trag je ta što anksiozni simptomi nisu direktna posledica neke nezadovoljene psihološke potrebe. Kod zadovoljenja fizioloških potreba signali su prisutni neposredno i odmah sugerišu šta nije u redu. Upravo zato što su te potrebe neodložne i od suštinskog značaja za naš opstanak. Psihološke potrebe međutim, mogu odolevati dosta dugo. One ne zahtevaju urgenciju, pa neće odmah pozvati simptome u pomoć. Neko se može godinama ustručavati da kaže direktno šta misli, jer to nije od vitalnog značaja. To otežava život, ali ga ne ugrožava. Sa ovako nezadovoljenom potrebom može se živeti. Koliko, i kada će se signali javiti, zavisi od našeg sklopa ličnosti i od jačine naših odbrambenih mehanizama. Što su ovi mehanizmi jači to će psihološke potrebe moći na duže staze da ostanu nezadovoljene. Zato neka vas ne čudi što vas je neka strategija življenja koja je trajala godinama, tek posle toliko vremena odvela u anksioznost.

Pitate se i zašto su ove manifestacije anksioznosti toliko jake, čak razarajuće? Očito su značajno intenzivnije od simptoma koji nam ukazuju na nezadovoljene organske potrebe. Ponovo je logika slična – ne treba nam tako jak signal upozorenja da treba da zadovoljimo neku egzistencijalnu potrebu – da jedemo, da spavamo, itd., jer tome jednostavno moramo da izađemo u susret kako bismo živeli. Svako ko je nekada igorisao ove potrebe duže vreme zna kako se ovi signali vremenom pojačavaju do tačke neizdrživosti i koliko su posledice kobne. Zamislite samo život bez sna u trajanju od dva dana ili život bez vode tri dana! Dakle, i ove potrebe tražiće nemilosrdno zadovoljenje ako ih zanemarimo. A šta je sa psihološkim potrebama? One od starta šalju prejake i naročito potresne signale, jer ih drugačije ne bi ni registrovali. Mogli bismo pola života provesti bez rešavanja važnih psiholoških pitanja jer ona neće voditi u smrt. Ona će narušavati kvalitet života, ali ne i život sam. Upravo zato je potrebno da signali budu očitiji, ali to ne znači da su oni neprijateljski po svojoj prirodi.

U skladu sa tim, prvi korak u otklanjanju aksioznosti treba da bude pozitivan i prijateljski stav prema njenim manifestacijama, koje su signalne lampice upozorenja da na nečemu treba da radimo. Razmislite koje su vas to strategije u zadovoljavanju psiholoških potreba (manjkave ili preterane) dovele do paljenja ovih lampica i pokušajte da ih korigujete. Sigurna sam da ćete ih prepoznati.

Srećno u traganju 🙂

Kratki podsetnik:

  • Svi osećaji koje nam telo šalje imaju svoju funkciju, tj. nisu bezrazložni;
  • Svi su po svom karakteru neprijatni, samo smo na neke navikli i bolje ih tolerišemo (fiziološke potrebe), a neki nam se čine pretećim i veoma averzivnim (psihološke potrebe);
  • Nijedan osećaj koji dolazi iz tela nema neprijateljsku nameru, već predstavlja signal da neka potreba nije zadovoljena ili se ne zadovoljava na adekvatan način;
  • Osećaji koji signaliziraju da treba da se podmire fiziološke potrebe javljaju se neposredno (zbog vitalne ugroženosti organizma), dok se osećaji koji signaliziraju da nam je psihološki svet u disbalansu mogu javiti odloženo, tj. dosta kasnije;
  • Nezadovoljene fiziološke potrebe u početku šalju blage signale, a kasnije sve jače i jače, dok nezadovoljene psihološke potrebe imaju u startu neuporedivo jaču manifestaciju da bi uopšte bile primećene;
  • Fiziološke potrebe imaju univerzalan set signala i svi ih zadovoljavamo na isti način, dok psihološke potrebe imaju individualnu manifestaciju i zahtevaju interpretaciju.
  • Da bi osoba imala kvalitetan život, neophodno je da bude u kontaktu kako sa svojim telom, tako i sa svojim unutrašnjim svetom.

 

Ostavi komentar