Komunikacija je prenos poruka, tačnije informacija od pošiljaoca do primaoca. Deli se verbalnu i neverbalnu. Otkako smo rođeni mi pokušavamo da komuniciramo sa svetom, makar kroz gestikulaciju ili facijalnu ekspresiju.
“Komuniciranje je sudbina čoveka kao društvenog i jezičkog bića. Neuronauka je otkrila da naš mozak druželjubivim čini već sama njegova oblikovanost, da je on kad god se upustimo u interakciju s drugom osobom, neumitno uvučen u blisko povezivanje „mozak na mozak“. Taj neuronski most omogućuje nam da utičemo na mozak – a time i na organizam – svakoga s kim smo u interakciji, kao što i ta osoba može da utiče na naš mozak i telo. (Goleman, 2008).
Drugim rečima, ne samo uspeh, nego i kvalitet našeg života, naše psihofizičko zdravlje i zdravlje onih koji nas okružuju, a što ne bismo upotrebili i reč – sreća – zavise uveliko od kvaliteta komunikacije. Mozak je društven, komunikativan, umrežen sa drugim mozgovima. Ali i interna, imaginarna komunikacija, neprekidni unutrašnji razgovori sa samim sobom utiču na naš organizam, raspoloženje, osećanja i ponašanja.” Dakle, ovde možemo uočiti koliko je komunikacija bitna, ne samo za razumevanje okoline, nego i za sopstveno zdravlje i sreću.
Asertivna komunikacija je najbolji vid komunikacije, koji podrazumeva poštovanje sagovornika, a i sopstvene ličnoosti, u isto vreme. Sama reč asertivnost nema adekvatan prevod na naš jezik, pa se zadržala u svom izvornom obliku.
Asertivan/na (lat. assertus – potvrđen, dokazan, od asserere – tvrditi) koji veruje u sebe, samopouzdan, samosvestan, preduzimljiv, prodoran.
Asertivnost je (Lange i Jakubowski, 1976) izražavanje misli, osećanja i uverenja na direktan, pošten, iskren i adekvatan način uz uvažavanje prava drugih ljudi.
Postoje 3 tipa komunikacije: agresivna, pasivna i asertivna. Asertivan tip komunikacije je između pasivnog i agresivnog. Asertivnost je poštovanje, ali ne i snishodljivost. Omogućava nam da se civilizovano borimo za svoje mesto, svoja prava i svoje ideje. Asertivnost uključuje samopoštovanje koje je jednako poštovanju prava i vrednosti druge osobe.
Kada komunicirate asertivno, to podrazumeva da znate da slušate, tačnije da aktivno slušate druge. Takođe, takva osoba poštuje druge i to traži za sebe, ume da kritikuje ponašanje uz uvažavanje ličnosti, zna da pohvali druge, preuzima odgovornost, spreman/na je da se izvini, iskazuje svoja očekivanja i osećanja, zna da toleriše neprijatnost, gleda u oči i izražava osećanja i govori jasno i glasno. Asertivna osoba poštuje mišljenja i stavove drugih, ali ne mora nužno da slaže sa njima.
„Povelj asertivnih prava“ (Bill of Assertive Rights), kao osnova za „zdrave nemanipulativne odnose na poslu i kod kuće“ (Smith, 1985: 13–14), glasi:
1.imate pravo da donosite sud o sopstvenom ponašanju, mislima i osećanjima i da preuzmete odgovornost za njihovo pokretanje i posledice po sebe;
2. imate pravo da ne dajete razloge ili izgovore da biste opravdali svoje ponašanje;
3. imate pravo da procenite da li ste odgovorni za nalaženje rešenja tuđih problema;
4. imate pravo da promenite mišljenje;
5. imate pravo da pravite greške – i da budete odgovorni za njih;
6. imate pravo da kažete: „Ne znam”;
7. imate pravo da ne zavisite od naklonosti drugih ljudi;
8. imate pravo da budete nelogični u donošenju odluka.;
9. imate pravo da kažete: „Ne razumem”;
10. imate pravo da kažete: „Ne tiče me se”.
Naučite da slušate sebe i svoje potrebe, da izdražavate sopstveno mišljenje i da se borite za svoja prava, ali da pritom ne ugrožavate druge, i da ne dozvolite drugima da Vas ugrožavaju! Niste loša osoba, ako odbijete nekoga na način kojim poštujete i sebe i tu drugu osobu i ne osećajte grižu savest zbog toga (osim ako odbijate da pomognete nekome, čija pomoć toj osobi baš znači, a Vama neće ugroziti život i sreću)! Kada jednom naučite da izgovorite asertivno “NE!”, ili da samopouzdano iznesete sopstvene stavove koji su u suprotnosti sa drugima, osetićete se bolje i rasterećeno! Poštujući sebe – poštovaćemo i druge!
