Koje veštine treba da poseduje psihoterapeut

Koje veštine treba da poseduje psihoterapeut

Pre nego što se okrenemo detaljnom razmatranju veština dobrog psihoterapeuta, nije na odmet osvrnuti se na početno osmišljavanje psihoterapeuta od strane klijenta. Zapravo, jedna od osnovnih odlika veštog psihoterapeuta jeste sposobnost da na vreme detektuje u koju ga ulogu stavlja klijent, šta od njega očekuje, jer upravo ovo diktira pravac njihovog daljeg rada.

U koju ulogu me klijent smešta?

Sa stanovišta konstruktivista važnije je pitanje kako klijent vidi terapeuta, odnosno u kakvu ga ulogu stavlja, od pitanja koje sve vrste uloga terapeut treba da poseduje u svom repertoaru ne bi li adekvatno obavljao svoj posao. Iz klijentovog početnog osmišljavanja terapeuta proizilazi uloga koju on treba da igra, kao i uloga koju on očekuje da igra terapeut.

Najčešće uloge u koje klijenti „stavljaju“ terapeuta, a koje su sakupljene na osnovu dugogodišnjeg kliničkog iskustva samog Dž. Kelija (tvorca psihologije ličnih konstrukata), su sledeće:

  • Roditelj – Ako na samom početku terapije klijent konstruiše terapeuta kao roditelja, njegova će očekivanja iću u pravcu pasivno-zavisne pozicije u kojoj od terapeuta očekuje sve, da ga dvori, služi, bude uvek tu za njega;
  • Zaštitnik – U ovoj situaciji klijent od terapeuta očekuje da ga zaštiti od samoga sebe, tj. od ulazaka u opasne situacije, od upadanja u nevolje, on kao da treba da mu kaže “no-no!”;
  • Razrešivač osećaja krivice – Kada je terapeut ubačen u ovu ulogu, od njega se očekuje da za klijenta bude nešto nalik svešteniku kome će ovaj ispovediti svoje grehe i zauzvrat dobiti oprost;
  • Autoritet – Ovaj klijent želi da od svog terapeuta čuje nešto poput “u sigurnim si rukama, prepusti sve meni”, želi da dobije gotova rešenja, jasne instrukcije, ne želi da pregovara oko raspodele moći i odgovornosti;
  • Osoba od ugleda – Za klijenta koji terapeuta interpretira kao osobu od ugleda verovatno da je i sama terapija čin pomodarstva, način da se okolini naznači dovoljna otvorenost, status i ugled same osobe koja je korisnik terapijskih usluga;
  • Vlasništvo – Neki klijenti očekuju apsolutnu privrženost terapeuta, do mere da ga vide kao isključivo sopstvenu privilegiju, ljubomorno ga čivaju samo za sebe i tretiraju kao sopstveno vlasništvo;
  • Stabilizator – Ako je terapeut viđen kao stabilizator, to znači da je njegova funkcija limitirana na zaustavljanje promena, a ne na olakšavanje promena; ovakav klijent samo želi da prestane dalje da srlja, a ne da se menja;
  • Privremeni predah – Za nekoga, terapeut je ništa više do privremmenog predaha – osoba koja treba da pokaže instant razumevanje i odobravanje, da “zakrpi” klijenta ne bi li brzo nastavio dalje;
  • Pretnja – Ponekad, terapeuti mogu biti doživljeni i kao pretnja, jer klijent misli da terapeut u njemu vidi samo najgore;
  • Savršen drugar – Terapijska soba lako može postati soba za ćaskanje u kojoj se dve osobe razmenjuju o svojim intimnim pitanjima; ovde su u pitanju klijenti kojima je stalo da im je terapeut što sličniji, da ima ista interesovanja,..;
  • Marioneta ili sušta suprotnost – U ovoj situaciji klijent “baca” terapeuta u razne uloge, kao marionetu; danas od njega traži zaštitnika, a sutradan već drugara;
  • Predstavnik realnosti – Ovde je terapeut konstruisan kao neko na kome će klijent isprobavati svoje eksperimente, sakupljati dokaze i kasnije ih nositi na test van terapijske sobe.

Veštine psihoterapeuta

  1. Subsumirajući sistem konstrukata – Terapeut bi trebalo da bude sposoban da kaže: „Pošto svi klijenti imaju svoje lične sisteme, moj sistem treba da bude sistem pristupa posredstvom koga ja mogu brzo da razumem i subsumiram veoma raznolike sisteme koje bi moji klijenti mogli da iznesu“ (Kelly, 1955). Dakle, važan zahtev je da sistem terapeuta mora biti subsumirajući, a ne suparnički, i da terapeut treba biti obučen za njegovo korišćenje u različitim slučajevima i sa različitim osobama.
  2. Komunikacija/verbalne veštine – U tradiciji konstruktivizma komunikacija je ključni pojam, budući da se svako ponašanje tretira kao komunikacija. Ljudi ne mogu nekomunicirati. Otud komunikaciju uključuje kako sve ono što je izrečeno, tako i sve ono što je neispričano, nesimbolizovano, neartikulisano. U tom smislu, javlja se izvesno preklapanje između činova opservacije i komuniciranja, „budući da posmatranje klijenta od strane terapeuta podrazumeva to da terapeut treba da bude siguran da je razumeo šta klijent pokušava da mu saopšti“ (Kelly, 1955) . Terapeut mora biti svestan personalizovane prirode klijetove uoptrebe određenih reči.
  3. Veština posmatranja – Oprez i osetljivost na veliku raznolikost znakova takođe su važne sposobnosti jednog terapeuta. Sa stanovišta konstruktivista, ova veština prvenstveno zavisi od dve stvari – dobro razrađenog sistema konstrukata terapeuta, i raznovrsnih iskustava koja su dobro strukturisana. Ovo ne znači da osoba čiji je sistem konstrukata logički netaknut, mora biti bolji posmatrač. Razrađenost sistema konstrukata, a ne njegov logički integritet, je ono što omogućava terapeutu da pohvata različite znake. Što se tiče drugog zahteva, da bi kontakti sa raznolikim „slučajevima“ bili pridodati njegovom iskustvu on mora da konstruiše činjenice i da pažljivo menja svoju konstrukciju u svetlu uzastupnih kontakata. Tako terapeut dodaje iskustvo veštini posmatranja.
  4. Slušanje – Ono što terapeut uvek treba da ima na umu jeste da se on, bez obzira na to da li je prihvatajući ili neprihvatajući, aktivan ili suzdržan, perceptivan ili neosetljiv, profesionalno obavezuje kad god dozvoli nekoj osobi da mu se poveri. Opšte pravilo za pitanje slušanja ljudi kako poveravaju svoje intimne stvari je da se ono obavlja samo u onoj meri u kojoj je terapeut spreman da prihvati odgovornost da će se poduhvat završiti dobro po osobu koja se poverava. Ova odgovornost podrazumeva mnogo više od pukog prihvatanja, jer prihvatanje, iza koga sledi napuštanje odnosa ili prosto povlađivanje, može da donese više zla nego dobra (Kelly,1955).
  5. Korišćenje propozicionalnih konstrukata – Ako bi se terapeut koristio samo neisključujućim (propozicionalnim) konstruktima, struktura njegovog sveta imala bi bezbroj mogućih dimenzija. Ako bi pokušao da koristi sve ove dimenzije odjednom bio bi beznadežno smeten. Zbog toga je za njega/nju ekonomično da koristi povezujuće (konstelatorne) konstrukte u mnogim situacijama. S druge strane, ako terapeut koristi samo povezujuće konstrukte, za njega postaje teško da prepozna ili eksperimentiše sa ma kojim konstruktom koji se savršeno ne uklapa u konstelaciju. Terapeut koji bi se na ovaj način opredelio za upotrebu povezujućih konstrukata, ne bi bio dobar posmatrač (Kelly, 1955). On bi morao da bude nepoverljiv prema svakoj ideji koja se savršeno ne uklapa u neku od njegovih konstelacija. Bio bi sklon da previdi moguća značenja događaja i ponašanja koja nisu registrovana u njegovom pravilniku.
  6. Komunalitet u konstruisanju – Klijenti će lakše učestvovati u razgovoru ako je njihovo konstruisanje slično konstruisanju njihovog terapeuta. Istraživanja pokazuju da je faktor komunaliteta u konstruisanju, odnosno sličnosti kognitivnih procesa terapeuta i klijenta važniji od sličnosti stavova, ličnih karakteristika ili demografskih varijabli između dve pomenute strane (Luborsky, 1971; Carr , 1980; Landfield, 1963, Winter, 1992). Očigledno je da je komunalitet u konstruisanju između terapeuta i klijenta povezan sa kapacitetom terapeuta da konstruiše konstrukcije klijenta, i stoga, u kontekstu Kelijevog korolara o društvenosti (Kelly, 1955), da igra ulogu u socijalnom procesu koji uključuje klijenta.
  7. Kreativnost – Svaki slučaj kojim se terapeut bavi zahteva od njega da izume tehnike i formuliše konstrukte koje nikada ranije nije koristio. U nekoj meri, sposobnost da ovo učini je funkcija njegove sposobnosti da koristi neisključujuće konstrukte. Kreativnost podrazumeva da osoba može da konstruiše elemente kao slične i različite na načine koji nisu logički izvedeni ili pak doslovno definisani. Kreacija je dakle postupak putem koga kreator napušta one doslovne odbrane koje bi mogao da sakrije ako bi njegov postupak bio doveden u pitanje, ili ako bi njegovi rezultati bili invalidirani. Terapeut koji se ne usuđuje da isproba ništa što ne može verbalno da odbrani, verovatno će biti sterilan (neplodan) u postupku psihoterapije (Kelly, 1955).
  8. Svestranost – Vođenje psihoterapije često zahteva involviranost raznolikih konteksta koje klijenti unose u ovaj proces. Terapeut, da bi pomogao svojim klijentima da se prilagode različitim vrstama okolnosti, mora da ima sposobnost da konstruiše veliku raznolikost događaja. On treba da bude spreman da brzo nauči etnocentrični, profesionalni jezik klijenata koji žive u različitim okolnostima.
  9. Agresivnost – Termin agresivnost se u konstruktivističkoj tradiciji ne uzima bukvalno, već se agresivnost odnosi na aktivnu elaboraciju nečijeg perceptivnog polja. Dakle, biti agresivan kao terapeut, podrazumeva da si aktivan u formulisanju proverljivih hipoteza i u njihovom isprobavanju zajedno sa klijentom.

Ponašanje, pokreti, držanje tela psihoterapeuta

Ponekad osoba nije svesna šta saopštava svojim pokretima i manirima. Iz tog razloga, i sam terapeut treba da nauči kako klijenti tumače njegove načine ophođenja i treba da neguje one načine koji će ga učiniti u najvećoj meri prihvatajućim i uspešnim u odnosu sa njima (Kelly, 1955). Tokom terapijskog procesa, terapeut treba da izgleda fizički opušten i mentalno prijemčiv. Njegovo disanje treba da bude pravilno, odgovarajuće vrsti uloge koju igra. Njegovi pokreti treba u najvećoj meri da budu prihvatajući. Nagli, autoerotični ili pokreti sažaljenja ili osude, treba da budu svedeni na minimum. Neznatni pokreti i neverbalna vokalizacija mogu se koristiti da bi ukazivali na razumevanje, odsustvo procenjivačkog stava, ili nesigurnosti u vezi sa tim šta klijent hoće da kaže, kao i da bi ponudili implicitni poziv klijentu da razradi ono što je upravo rekao.

Glas, govor i smeh psihoterapeuta

Glas terapeuta ne treba da bude napadan ili uvredljiv po klijenta. Ritam govora treba prilagoditi dešavanju ili klijentovom govoru, jačinu glasa održavati jednakom jačini klijentovog glasa, i uvek isticati da je u ovom procesu važnije razumevanje od retorike. Dozvoljeno je da se terapeut smeši ili čak smeje tokom seanse. „Opšte je pravilo da se nikada ne treba smešiti onoliko široko, ili smejati onoliko glasno ili onoliko dugo koliko i klijent“ (Kelly, 1955).

2 Comments
  1. Hvala za ovaj tekst. Mi smo ovde tradicionalno neupućeni u smisao psihološkog savetovanja i psihoterapije, a ko još ume da izabere odgovarajućeg terapeuta. Na kraju se često sve svede na ‘persen’ ili ‘bromazepam’ ili se bavimo telesnim simptomima koji se uglavnom jave uz psihičke i emotivne. Obrazovanje i informisanje 🙂

Ostavi komentar